Истина о двоструким стандардима Запада више се не може сакрити

Да свако зло открива макар и мрвицу нечег, условно речено, доброг, сведоче и драматична збивања у Украјини. Тамо се, нажалост, пролива крв и одвијају други, по обичне грађане трагични догађаји. Истовремено, разголићују се до крајности истине које су у међународној јавности мање-више познате, али коју актери на међународној сцени покушавају разним еквилибристичким изјавама, објашњењима и варијантама да прикрију или прикажу у другачијем светлу.

То је пре свега истина о двојним стандардима, данас толико присутним у међународним односима. То је, такође, истина о директном уплитању у догађаје у Украјини Вашингтона и западних партнера, за шта се жели оптужити друга, руска страна, уз истовремени покушај увлачења Москве у крвави конфликт. Истина је и то да је у основи свега што се данас дешава у Украјини заправо - Русија. Према њој су упрте све отровне стреле са злобном намером да је ослабе, дезоријентишу, поколебају и разбију; да уђу у њен ,,трбух’’, заокруже је и са југозапада и опасно приближе централним деловима земље.

Украјина је значајна, али ипак споредна фигура у целој причи која је са свом озбиљношћу прерасла у најтежу кризу после завршетка хладног рата, који у суштини никада ни није престајао. Све су то оцене које се могу чути не само од руских званичника, аналитичара и политиколога, него и појединих угледних личности неких западних земаља.

Говорити данас о ресетовању односа између Русије и Запада, пре свега САД, о чему се готово са еуфоријом причало после доласка Обаме у Белу кућу, јесте апсолутно бесмислено. Из НАТО пакта чак јавно поручују да се сада на Русију гледа не као на партнера, него на противника.

Двојни стандарди су на примеру Украјине толико очевидни да готово нико ни не покушава да их прикрије. А још мање да се њих постиди или од њих одустане. Узгред да напоменем да су они били више него очигледни и деведесетих година током догађаја на просторима бивше Југославије, а затим и на примерима Ирака, Либије, Авганистана, Сирије и неких других земаља.

Почећу од неких општих показатеља и појава које се уочавају већ деценијама на најширем међународном плану.

Према пракси и неписаним критеријумима који владају у међународним односима, а чији су протагонисти добро познати, у свету постоји неколико типова земаља; цивилизоване, затим оне које су послушне према њима и које им се потчињавају, и оне које су непослушне. Ове последње су или већ кажњене или ће то бити. Постоји и један број ,,загонетних’’ источних земаља којима је из ових или оних разлога дозвољено да буду (контролисано) непослушне. У посебну категорију спадају сиромашне афричке земље на које се гледа са висине; оне постоје, како то констатује моја руска колегиница Олга Тухањина, зато да би лекарске екипе - хероји медицинских серијала - ишле тамо и лечиле болесну децу, или пак уместо лечења преписивале неком афричком диктатору смртоносну дозу неадекватног лека.

Владимир Лукин

Све што се ради у цивилизованим земљама ради се цивилизовано, у складу са законом. Сви закони цивилизованих земаља су добри.

А где је ту место Русији? Руска новинарка каже да је та земља сврстана у неку посебну категорију.

Све што ради Русија то је варварски, безобразно, незаконито. И сами руски закони су варварски и необавезни да се примењују. Ако Русија копира нека достигнућа цивилизованог света, то може да изазове подругљиви осмех у западним круговима. Ако Русија поступа по своме, онда је одмах сврставају у списак непослушних земаља и треба да буде кажњена. Посебна руска подлост је у томе што је својевремено од цивилизоване Америке украла тајну изградње атомске бомбе помоћу супружника Розенбергових.

Ворен Кристофер

Гесло ,,демократског’’ света је: ради како ти кажемо и како очекујемо, па ће бити све у реду.

Присећам се једног говора у парламенту руског политичара, својевремено амбасадора Русије у Вашингтону Владимира Лукина. Рекао је да су га повремено позивали у Стејт департмент и говорили му како Русија треба да се понаша око овог или оног међународног проблема. Па где су ту партнерски односи, запитао је Лукин? То је било за време Јељцина. Сада, наравно, то никоме у Вашингтону не би могло да падне на памет.

А својевремено, амерички државни скретар Ворен Кристофер, на тражење Слободана Милошевића да му се достави списак америчких захтева да би престали да киње Србију, рекао је: Нема никаквог списка и никаквих посебних захтева. Једноставно, морате се око свега понашати онако како ми очекујемо.

Сасвим конкретних примера двојних стандарда и диктата има безброј.

Ако Русија не дозволи улазак у земљу једне новинарке из Молдавије, то је повод за међународни скандал. Ако Грузија не дозволи улазак у ту земљу руског новинара, онда је то право суверене земље да штити своје националне интересе. Ако током боравка у Кијеву госпође Кетрин Ештон на брифинг не пусте руске новинаре, онда се то образлаже речима ,,поступамо по нашем нахођењу’’. Руске новинаре недавно нису пустили на један брифинг са високим америчким званичницима у Вашингтону. То је такође било ,,по њиховом нахођењу’’.

Када руска мајка дође код своје ћерке у Финску, онда та руска мајка жели да се нахрани новцем из финског буџета, пошто Русија о њој уопште не брине.

Када Русија депортује Грузине који бораве на њеној територији илегално, то је повод за оштре критике на Западу и масовне акције протеста у Грузији. Када САД депортују Мексиканце који у Америци живе илегално, то је завођење реда у сопственој земљи.

Британски научници су ,,доказали’’ да све Рускиње, које се удају за странце, раде то из себичних разлога желећи да се укључе у блага цивилизације. Све су оне лоше мајке, што потврђују ,,непристрасне’’ судије уз различитих цивилизованих земаља. А сви цивилизовани мушкарци жене се руским девојкама искључиво из велике љубави. Довешће у кућу симпатичну дивљакушу која ништа не зна о феминизму и која ће испуњавати све обавезе око микроталасне пећи и – у кревету.

И сада нешто такође врло конкретно и сасвим актуелно, везано за догађаје у Украјини.

Када је у једном тренутку било наговештаја да би Јанукович могао послати војску да заведе ред на кијевском Мајдану, западни политичари су углас повикали да би то био злочин. Сада, када нова гарнитура у Кијеву шаље тенкове, авионе и хеликоптере на проруске активисте на истоку Украјине, то се квалификује као антитерористичка операција. Терористи су, дакле, грађани Украјине руске националности. Војска на Мајдану је злочин, војска на истоку Украјине мировна мисија.

И када су грађани Крима на референдуму гласали за припајање Русији, то је, по западним мерилима, био незаконит поступак. Косово је могло да се отцепи из састава Србије. То Запад не само што је подржавао, него је и агресијом на Србију то потпомогао, директно и брутално у томе учествовао. Поздравио је и једнострано проглашење независности ове српске покрајине, а амерички председник Обама је чак измислио да је у тој покрајини одржан референдум по међународним стандардима и уз учешће међународне заједнице. Косово, дакле, може, Крим не може.

Сада многи и на Западу, по накнадној памети, признају да је бомбардовање Србије и насилно отцепљење Косова био незаконити акт, супротан међународном праву, међународним законима и нормама. Кажу: да, нисмо имали одобрење Савета безбедности, бомбардовали смо незаконито, али праведно, јер смо тиме спречили (измишљени) геноцид албанског становништва.

Герхард Шредер

Има на Западу политичара који се не либе да кажу праву (и једину) истину. Тако, на пример, посланик ,,Зелених’’ у немачком парламенту Кристијан Штробеле каже да Запад нема морално право да критикује руског председника Путина због Крима.,,Ми нисмо поштовали територијални интегритет Србије, прекршили смо међународно право. Ако то данас признаје Герхард Шредер, бивши канцелар Немачке деведесетих година, треба ли нам бољи сведок од тадашњег савезног канцелара? Штробеле признаје да према Албанцима на Косову није извршен геноцид, да је било прогона, али тек пошто је започело бомбардовање Србије. ,,Ми смо бомбардовали ТВ станицу, НАТО је бомбардовао возове на мостовима пуне недужних цивила. То је Србе подсетило на Други светски рат’’.

Због свега тога, САД и Немачка су последње које би Путину требало да држе лекције о међународном праву и чувању територијалног интегритета. ,,Када господин Обама или канцеларка Меркел Путину кажу ,,Не смете ући у туђу земљу и мешати се у њене односе, морате поштовати територијални интегритет’’, Путин се на то може само насмешити и рећи: ,,Је л’ ви то озбиљно? Ви знате нешто о територијалном интегритету? Шта сте урадили на Косову? Шта сте урадили у Ираку, у Либији, у Авганистану?

Каква је корист од ове накнадне памети и признања? Практично никаква. Грађани Србије су сами морали обнављати порушене зграде, мостове и друге објекте, залечити ране нанете агресијом. Ако је и било неке помоћи са стране, она се давала на кашичицу и уз разна условљавања. Амерички амбасадор у Београду поручио нам је јасно и гласно да од надокнаде штете од бомбардовања нема ништа и додао да не треба да се осврћемо на прошлост, већ да гледамо у будућност. Али, нико не може вратити у живот невино изгинуле. Нико не може надокнадити патње и страдања током агресије и санкција, осиромашење грађана. Немогуће је санирати последице бомбардовања осиромашеним уранијумом, што ће наредних деценија узимати нове жртве. Сатанизација Срба још увек траје. Све је то последица политике коју је Запад спроводио према Србији да би оправдао своје поступке, а после и према другим земљама. Различитим поводом, методама и начинима, али са истим или сличним циљем.

Злочин у Одеси, када је у згради Дома синдиката изгорело или се у диму угушило стотинак људи, проруских активиста, на Западу је пропраћен као колатерална штета. Да су такав злочин проузроковали проруски активисти, били би проглашени за варваре и све невоље које данас преживљавају грађани Украјине биле би сваљене на њихова леђа. Садашња гарнитура у Кијеву објаснила је да је та трагедија била ,,део плана Москве да уништи Украјину’’. На Западу се, према речима Сергеја Лаврова, затварају очи пред правим узроцима трагедије у Одеси. У сваком случају, ова трагедија и неки други догађаји у последње време унели су додатну мржњу међу грађане Украјине; мржњу која у комбинацији са подстицајем са стране и страним интересима, може да проузрокује праву трагедију са несагледивим последицама.

Чак и штампа на Западу пише о уплетености Вашингтона и Брисела у догађаје у Украјини. Тако немачки ,,Билд ам зонтаг’’јавља да украјинску владу у Кијеву саветује на десетине агената америчке Централне обавештајне службе (ЦИА). Они, наводно, по налогу америчке владе, треба да помогну Кијеву да оконча побуну на истоку земље. Бела кућа је потврдила да је прошлог месеца директор ЦИА Џон Бренан боравио у Украјини наводећи да се радило о ,,рутинској посети’’. Каква је то ,,рутинска посета’’ усред хаоса на улицама многих украјинских градова?

Аустријски министар Себастијан Курц каже да његова земља неће признати резултате најављеног референдума у Доњецку и Луганску. А зашто сте, господине министре, признали референдум у Босни о независности и то без учешћа Срба, више од једне трећине становништва? И зашто сте признали независност Косова које је једнострано и незаконито прогласило сецесију?

Очување територијалног интегритета је универзалан принцип и он би требало да важи за све чланице међународне заједнице. Недопустиво је да се тај принцип примењује према произвољним критеријумима великих и моћних; у једном случају то је закон, у другом необавезна играрија.

Генерални секретар НАТО Андерс фог Расмусен изјављује да ће Русија погрешити ако настави дестабилизацију Украјине. Као прво, господине Расмусен, Русија то не ради, то није у њеном интересу. А као друго, може ли вам се поставити контрапитање: да ли је и ко погрешио што је дестабилизовао а затим растурио Југославију; да ли је и ко погрешио због дестабилизације Ирака, Египта, Либије, Авганистана, Сирије? Ко је кривац што је ситуација дестабилизована у читавом свету?

Послужићу се поново огорченим цитатом моје колегинице Олге Тухањине: "Указивање на двојне стандарде у разговору је нетактично, граничи се или са глупошћу или са простаклуком. Како могу бити једнаки стандарди за цивилизоване и за варваре? Просто смешно. То је `нешто сасвим друго`."