Savremeni svet | |||
Godišnjica staljingradske bitke - događaj koji je prelomio tok Drugog svetskog rata |
subota, 27. januar 2024. | |
Ovih dana navršava se osamdeset i jedna godina od završetka Staljingradske bitke- jedne od najvećih i najkrvavijih bitaka u istoriji ratovanja. Kraj bitke, pobedu sovjetskih jedinica i kpitulaciju osme armije nemačkog Vermahta sa njenim komandatom feldmaršalom Fridrihom fon Paulusom na čelu, označen je 2. februara 1943 godine u 18 časova po lokalnom vremenu počasnom paljbom iz artiljerijskih oruđa sa obala Volge. O pobedi sovjetske armije u Staljingradskoj bitci koja je trajala 200 dana saznao je ceo svet. Ona je plaćena ogromnom cenom; život je izgubilo 480.000 sovjetskh boraca koji nisu dozvolili neprijatelju da pređe Volgu, a ranjeno je preko pola miliona boraca. Grad, koji je brojao nekoliko stotina hiljada žitelja, razrušen je gotovo do temelja. Njegovo civilno stanovništvo je velikim delom evakuisano, ali su žrtve među njima takođe velike. Bitka je iz osnova izmenila tok Drugog svetskog rata. Upravo kod Staljingrada, slomljena je kičma nemačkog Vermahta. Ubrzo posle ove bitke, februara 1943. godine, sovjetska armija otpočela je strateško nastupanje na celoj liniji fronta koje se završilo maja 1945. godine bezuslovnom kapitulacijom Nemačke i pobedom u Velikom otadžbinskom ratu. Gubici neprijatelja bili su ogromni. Poginulo je, ranjeno ili zarobljeno oko 1,5 milion neprijateljskih vojnika. Uništeno je više od 2 hiljade tenkova, 10 hiljada artiljerijskog naoružanja, 3.000 aviona. Oko 110 sovjetski boraca dobilo je zvanja heroja Sovjetskog Saveza. Završna ofanziva Crvene armije otpočela je 19 novembra 1942 u kojoj su učestvovale jedinice Jugozapadnog, Donskog i Staljingradskog fronta uz sadejstvo vojno-rečne flotile Volge. U ofanzivi je bio angažovan jedan milion i 103 hiljade sovjetskih boraca, 15,5 hiljada oružja raznog kalibra, blizu 1.500 tenkova i jedinica samohodne artiljerije i 1.350 aviona. Tokom nastupa sovjetske armije, neprijateljske jedinice bile su rastavljane na dve odvojene grupacije i najvećim delom likvidirane 31. januara 1943 godine. Osim nemačkih vojniika koji su predstavljali okosnicu neprijateljskih snaga, u sastavu nacističkih jedinica nalazili su se borci iz savezničkih zemalja- Rumunije, Italije, Mađarske i Hrvatske. Dva dana kasnije, 2. februara, komandant šeste armije feldmaršal Fridrih fon Paulus se predao.
U znak pobede u Staljingradskoj bitci, oktobra 1967 godine, na Mamajevom kurganu (brdašcu) otkriven je istorijsko- memorijalni kompleks ,,Herojima Staljingradske bitke''. Mamajev kurgan nalazi se u centralnom delu grada. To je ujedno najviša tačka Staljingarda sa koje se ceo grad vidi kao na dlanu. Upravo na tom mestu vodile su se žestoke borbe. To je unikalno složeni kompleks zdanja sastavljan od petnaest različitih skulptura. Od gradskog ,,Trga žalosti'', nazvanom u spomen žrtvama sovjetskih boraca, počinje blagi uspon do vrha uzvišenja preko 200 stepenika (koliko je trajala Staljingradska bitka) do glavnog monumenta ,,Rodina-matь zovёt'' (Domovina- majka zove). U neposrednoj blizini sahranjeni su ostaci 34.505 boraca- zaštitnika grada. Ova skulptura je centralno mestu memorijalnog kompleksa. Predstavlja žensku osobu koja drži mač u ruci prizivajući u borbu za spas Otadžbine. To je najviša skulptura na svetu- visoka je 52 metra a dužina mača je 33 metra. Veličanstvena statua predstavlja simbol grada heroja- Volgograda. Mamajev kurgan je, inače, najposećeniji spomenik u Rusiji koji godišnje poseti više od 3 miliona ljudi. Neka mi se ne zameri što ću navesti da se osećam ponosnim i zadovoljnim što sam kraj ovog monumenta, prilikom boravka u Volgogradu pre više godina, položio buket svežeg cveća. Kao što sam to učinio i kod spomen obeležja na Piskarjovskom memorijalnom groblju u Lenjingradu. O tome kako su tekli poslednji dani i časovi pred kapitulaciju nemačkih jedinica i kako u se ponašali nemački oficiri tokom i odmah posle kapitulacije, postoje mnogobrojni istorijski podaci i dokumenta, zabeleženi u arhivama, knjigama i drugim glasilima, među kojima i u knjizi Branka Kitanovića ,,Staljingradska bitka''. Leševi poginulih nemačkih vojnika Centar Staljingrada nakon oslobođenja 1943. Sovjetski vojnici na tenku T-34 Posle višemesečnih teških borbi, tridesetog januara 1943 strogim centrom grada već su zagospodarile trupe sovjetskih generala Šumilova i Tolbuhina pošto su prethodno još jednom presekle južnu grupaciju neprijateljske vojske. Predveče se na vratima podruma robne kuće u kome se nalazio komandant šeste armije fon Paulus, pojavio nemački general Roske, komandant nemačke divizije koja se branila u najužem centru grada. ,,Divizija više nije u stanju da pruža otpor- raportirao je Roske fon Paulusu. Ruski tenkovi se približavaju robnoj kuci. Došao je kraj''. Istorijska je činjenica da je fon Paulus, uvidevši da je situacija bezizlazna i da je poraz neminovan, više puta tražio od Berlina dozvolu za kapitulaciju, ali je Hitler to kategorički odbijao. Feldmaršal Fridrih fon Paulus (za stolom drugi desno) u Hitlerovom štabu Paulus i njegov štab proveli su u tom podrumu poslednju noć. Oni više nikome i ničemu nisu komandovali, ali su pobednicima bili potrebni živi. Hitler i Gebels su na sve načine preko radija bodrili opkoljene vojnike i njihove starešine tražeći ,,da umru za stvar Nemačke'' ili da izdrže dok ne stigne efikasna pomoć. Svi su znali da od te ,,efikasne pomoći'' nema ništa, da je to čisto zamajavanje. Dok su postojali aeerodromi i sletali avioni, glavni stan u Berlinu slao je čitave vreće odlikovanja i raznih pohvala. Gvozdeni krstovi su se delili kao alva, ali su ljudi na samrti malo marili za njih. Poslednjih dana januara stizala su unapređenja pa je već na pomolu bila situacija u kojoj je više starešina nego vojnika. Ujutro 31 januara u Paulusovu prostoriju ušao je general Šmit, tada stvarni gospodar šeste armije i pružio general-pukovniku list papira s telegramom: ,,Čestitam vam dodeljivanje čina general-feldmaršala'', raportirao je Šmit. Telegram je stigao u zoru. I to je bio poslednji telegram iz Berlina. Paulus se mrštio i procedio kroz zube: ,,Sve ovo predstavlja signal da treba da izvršim samoubistvo. Ali ja Hitleru takvo zadovoljstvo neću pričiniti''. Mapa prodora Crvene armije Šmit ga je prekinuo: ,,Istovremeno vam moram saopštiti da su Rusi ispred naših vrata... Pre nego što su sovjetski oficiri ušli u podrum robne kuće, načelnik štaba šeste armije, general Šmit, naredio je da se povedu pregovori o kapitulaciji, jer Paulus u poslednjim trenucima više i nije komandovao armijom podeljenom na dva dela. Nemački prevodilac s belom zastavom prišao je sovjetskom tenku koji je stajao na uglu obližnje ulice i vozaču preneo spremnost nemačke komande da povede pregovore o kapiulaciji. Tenkist se preko radija odmah povezao sa svojim komandirom. Ubrzo posle toga ispred robne kuće stigla je grupa sojetskih oficira i započela pregovore. -Kako su mi posle pričali oficiri, priseća se general Šumilov, kad su oni ušli u štab šeste nemačke armije, vojnici i starešine bili su pokunjeni a prostorije načelnika štaba osvetljavale su jedna sveća i mutna svetlost baterijske lampe. Načelnik štaba general Šmit ustao je i pozdravio delegaciju i predstavio svoje prisutne saradnike. Feldmaršal Fridrih fon Paulus i njegov šef štaba Artur Šmit nakon njihovog zarobljavanja od strane sovjetske 64. armije. Sovjetska delegacija je zahtevala da delovi nemačkih jedinica koji su još pružali otpor odmah obustave vatru. General Šmit je u Paulusovo ime izjavio da severnoj grupi jedinica ne može izdati naređenje jer njome ne komanduje, dok južna grupa kojom komanduje general Roske prihvata sve uslove kapituacije. Sovjetski general Šumilov kasnije je oživeo sećanja na te istorijske događaje. Oko 12 sati 31, januara 1943 godine u moj (generala Šumilova) kabinet su uveli feldmaršala fon Paulusa, generala Šmita i pokuvnika Vilhelma Adama. Predamnom je stajao prvi feldmaršal nemačke vojske koga je zarobila Crvena armija. S velikim interesovanjem sam posmatrao fon Paulusa, Hitlerovog vojskovođe koji je neposredno sudelovao u razradi plana ,,Barbarosa'', plana podmuklog napada na našu zemlju. On je bio jedan od izvršilaca tog plana, komandujući šestom armijom čije su jedinice htele da zauzmu Staljingrad i pređu na drugu stranu Volge. Da im je to uspelo, predstavljalo bi gotovo katastrofu i imalo teške posledice na dalji tok rata.
General potpukovnik Mihail Stepanovič Šumilov i feldmaršal Fridrih fon Paulus Paulus je visok, malo poguren u uniformi. Lice upalo. Oči usađene duboko. Počinjem razgovor uz pomoć prevodioca. Šumilov: Molim vas da pokažete vaše isprave. Paulus: Ja imam vojničku knjižicu. Šumilov: A imate li potvrdu o tome da ste vi, gospodine general-pukovniče, unapređeni u čin feldmaršala? Paulus: Takvu potvrdu nemam. Šumilov: A da li ste primili telegram o tome? Paulus: Dobio sam preko radija firerov ukaz. Šumilov: Mogu li o tome da obavestim moju Vrhovnu komandu? Paulus: Gospodin Šmit, načelnik štaba, može potvrditi. (Šmit ustaje i potvrđuje). Šumilov: Ko je zajedno sa vama zarobljen? Paulus: Zajedno sa mnom su načelnik štaba general-lajtnant Šmit i pukovnik štaba šeste armije Adam. Šumilov: Ko još? Paulus: Imena ostalih predao sam parlamentarcima. Šumilov: Vas su zarobile jedinice naše 64. armije koje su se tukle sa vama počev od Dona pa sve do kraja - kod Staljingrada. Garantujem vam život, bezbednost, uniformu i odlikovanje... Gospodine feldmaršale, molim vas da mi odgovorite: iz kog razloga nije prihvaćen ultimatum general-pukovnika Rokosovskog, komandanta Donskog fronta, kad vam je bilo ponuđeno da položite oružje? Paulus: Ruski general bi postupio isto kao i ja. Ja sam imao naređenje da se borim i bio sam dužan da ga izvršavam. Šumilov: Kakvim ste se motivima za polaganje oružja sada rukovodili? Paulus: Mi nismo položili oružje, mi smo izdahnuli, više nismo u stanju da se borimo. Kada su se vaše trupe uklinile i približile se ostacima naše vojske, nismo više imali municije, nismo imali čime da se branimo. I zbog toga je borba bila prekinuta. Šumilov: Da li ste izdali naređenje južnoj grupi da položi oružje? Paulus: Takvo naređenje nisam izdao. Laskin: Takvo naređenje u našem prisustvu izdao je general- major Roske. Šumilov: A jeste li vi potpisali naređenje o polaganju oružja? Paulus: Nisam. Roske je to učinio samostalno. Ja nisam komandant severne i južne grupe. Te jedinice nisu u mojoj nadležnosti. Gospodin Roske je doneo odluku da se položi oružje. Šumilov: Jeste li severnoj grupi naredili da položi oružje? Paulus: Nisam. Šumilov: Onda molim da izdate takvo naređenje. Paulus: Ja nemam pravo da izdam takvo naređenje. Šumilov: Kako to nemate pravo? Pa vi ste komandant. Paulus: Ja ne mogu trupama koje mi nisu potšinjene da izdam naređenje da kapituliraju. Nadam se da vi razumete vojnika, da razumete njegove obaveze. Šumilov: Svaki vojnik je dužan da se bori do poslednjeg časa, ali konandant može narediti svojim potčinjenima da prekinu borbu, kada uvidi da vojnici uzalud ginu i da to vodi besmislenom uništavanju ljudi. Paulus: To može da odluči samo onaj koji se neposredno nalazi kod trupa. Tako se i desilo sa južnom grupacijom kod koje sam se našao slučajno. Zatim je Paulus izrazio nezadovoljstvo što se okupilo mnogo novinara, fotoreportera i filmskih snimatelja i zatražio da se razgovor nastavi bez njih. Šumilov: Vi naše zarobljene vojnike i oficire u svojoj štampi pokazujete celoj Nemačkoj, a mi smo dužni da zarobljenog feldmaršala pokažemo celom svetu. Sekretar Oblasnog komiteta Staljingrada, Aleksej Čulanov, pogledao je Paulusa u oči i zapitao: - Zašto ste tako žestoko, tako zverski razorili Staljingrad? - Rat je rat, odgovorio je Paulus. Ja sam izvršavao naređenja više komande. Posle još nekoliko pitanja, Šumilov je pozvao zarobljenog feldmaršala i generale na doručak u kantinu. Usput ga je fon Paulus upitao: -Recite, generale, čime se može objasniti to da vaš vojnik nastupa i danju i noću i na mrazu od minus 35 ili čak minus 40 stepeni leži na snegu? U blizini je stajao jedan vojnik. Šumilov ga je pozvao i rekao feldmaršalu: ,,Pogledajte kako je naš vojnik obučen. A vojnik je imao valjenke, vatirane pantalone, toplo rublje, kratku bundu, kapu-ušanku i tople rukavice. Lice general- feldmaršala se smrklo, verovatno se setio slike koju je video kada smo išli u štab 64-te armije. Putem su prolazile mase zarobljenih Nemaca koji su se, pognuti, jedva vukli. Glave su im bile umotane u sve i svašta; u stare krpe, vreće, sukno. Fon Paulusa su potom saslušavali Rokosovski i Voronov. U toku 31-og januara završena je likvidacija cele južne grupacije nemačkih trupa. Desetine hiljada nemačkih vojnika i oficira, stigavši do Volge, požnjeli su plodove zločinačkog avanturizma svojih političkih i vojnih rukovodilaca. Komandant armije Donskog fronta general-poručnik Konstantin Konstatinovič Rokosovski na borbenom položaju u Staljingradu 1942. godine Međutim, severna grupacija fašističke vojske kojom je komandovao general Štilike, u više navrata je odbijala da prihvati kapitulaciju pa je Rokosovski naredio 1. februara da se izloži nemilosrdnom napadu artiljerije i avijacije. Sutradan je ofanziva nastavljena. Napad je počeo u podne kratkotrajnom ali žestokom artiljerijskom vatrom. Pucalo se samo u direktne i vidljive ciljeve. ,,Sasvim smo jasno videli, kaže -Čujkov, kako su se hitlerovci uskomešali u ruševinama. Odmah je usledio juriš pešadije i tenkova. Na poslednji juriš Nemci nisu odgovorili. Podigli su ruke uvis. Na bajonete su istakli bele krpe u znak predaje. Borba na Volgi je prekinuta. Četrdeset hiljada vojnika severne grupacije položilo je oružje. Zavejani leševi nemačkih vojnika kod Staljingrada. Kraj mene je prošlo na hiljade zarobljenika, među kojima je bilo 2.500 oficiea i 24 generala, prisećao se Šumilov. Oni su išli ka Volgi, prema kojoj su se probijali šest meseci i nameravali da je pređu. Uveče 2. februara Radio Moskva prenela je zvanično saopštenje da je kapitulirala i poslednja nemačka jedinica kod Staljingrada. Nemački radio je, međutim, demantovao tu informaciju naglasivši da se ,,generali nisu predali živi protivniku koji nikada ne ostavlja u životu zarobljenike''. Nemački radio dalje kaže da je General-feldmaršal fon Paulus, nalazeći se u Staljingradu, nosio sa sobom dva revolvera i otrov. Da li je on pao u sovjetske ruke kao težak ranjenik i u nesvesnom stanju ili mrtav - još nije poznato''- zaključuje nemački radio. Odmah posle toga, Glavna politička uprava Crvene armije štampala je dva letka koji su bacani iz aviona nad rovovima nemačkih vojnika na celom istočnom frontu. U njima se govorilo da su šesta nemačka armija i četrvta tenkovska armija razbijene kod Staljingrada i da je Fridrih fon Paulus živ i zdrav pao u sovjetske ruke. Priložena je i fotografija njegovog saslušanja pred sovjetskim generalima. Nemački ratni zarobljenici prolaze kroz ruševine Staljingrada 2. februara 1943. godine. Tako je završena do tada najžešća bitka u istoriji ratovanja. Na Volgi i na njenoj desnoj obali ponovo je zavladala tišina. Staljingrad je ponovo postao pozadina rata koji se i dalje vodio. Ali front se odmicao sve dalje- na zapad. Engleski ratni dopisnici zabeležili su jednu karakterističnu epizodu koja se odigrala ujutru 3. februara pored razorene glavne železničke stanice u gradu na Volgi. Grupa nasmejanih i veselih sovjetskih vojnika marširala je uz zvuke trofejne harmonike. Jedan od njih obratio se vojnom saobraćajcu rečima: -Reci, drugar, gde je put za Berlin? Saobraćajac se osmehnuo: -Samo pravo. Mnogobrojni događaji koji su potom usledili nedvosmisleno će potvrđivati istinu da je nacistički Berlin osvojen u Staljingradu. Vojnici Crvene armije podižu zastavu iznad Rajhstaga u Berlinu, maj 1945. Fridrih fon Paulus, kao zarobljenik, imao je povlašćen tretman. Proveo je u zarobljeništvu samo par godina. Ruski mediji su svojevremeno pisali da je neko vreme, kao slobodan čovek, povremeno dolazio iz Nemačke u Sovjetski Savez i da se čak zainteresovao za marksizam. Ponašao se korektno. Umro je 1957. godine u Drezdenu. Poslednjih godina bilo je predloga da se Volgogradu vrati pređašnje ime- Staljingrad. Pristalice takve ideje kažu da to ne bi bio poziv za vaćanje staljinizma već da bi se se time trajno ukazalo na značaj bitke za grad koji se u to vreme tako zvao i koja je označila prekretnicu u ishodu Drugog svetskog rata. Neki izveštaji govore da i većina žitelja grada na Volgi prihvata taj predlog. U ovom trenutku ipak nema izgleda da se takav predlog ostvari. I bez obzira na to da li će gradu na Volgi ostati sadašnje ili će se vratiti pređešnje ime, bitka će se i dalje nazivati Staljingradskom i kao takva već je ušla u istoriju. |