Godišnjica pada Berlinskog zida - novo "resetovanje" istorije

Ovih dana navršava se dvadeset i sedam godina od rušenja Berlinskog zida. Bio je to događaj od istorijskog značaja koji je omogućio ujedinjenje Nemačke (o čemu sam nedavno pisao na ovom mestu) i doveo do drugih suštinskih promena ne samo u Evropi nego i u svetu. Tim događajima okončano je posleratno političko ustrojstvo starog kontinenta i otpočelo novo istorijsko razdoblje koje je poprimilo neočekivane tokove. Za pojedine narode i države u Evropi i u svetu, ono nažalost, nije donelo sreću i blagostanje. Naprotiv, od tog vremena kola su pošla nizbrdo što se danas veoma jasno uočava na međunarodnoj sceni. Mnogi analitičari ocenjuju da je situacija danas ista kao u doba najžešće faze hladnog rata i da se svet nalazi pred opasnošću izbijanja oružanog sukoba svetskih razmera.  

O događajima pre, tokom i posle rušenja zida, u svetu su napisani čitavi tomovi. Dobrim delom te događaje opisao sam i ja u svojim knjigama i drugim tekstovima kao lični svedok i očevidac. Ovom prilikom, na godišnjicu, sasvim ukratno podsetio bih na njih jer smatram da po istorijskom značaju to i zaslužuju.

Berlinski zid bio je masivna, do tada jedinstvena građevina u svetu - jedinstvena po svojoj nameni i mnogim drugim obeležjima. Zid je simbolizovao podeljenost ne samo Nemačke nego, možda u još većoj meri, Evrope i sveta. Bio je izgrađen u noći, između 12. i 13. avgusta 1961. Razdvajao je ne samo jedan narod, porodice, već i Evropu, ideologije, način života. Bio je dug 155 kilometara, visok u proseku oko 3,5 metra sa oblinom na vrhu da eventualni begunci nemaju za šta da se čvrsto uhvate. Imao je oko 300 osmatračnica, čuvalo ga je 14.000 graničara sa 259 službenih pasa. Na nekim delovima bio je ojačan bodljikavom žicom i minskim poljima.

Zid je presecao berlinske ulice, kvartove, trgove, skverove, parkove, nadzemnu ("S ban") i podzemnu ("U ban") železnicu. Bilo je slučajeva da deli dvorišta stambenih zgrada. Na nekim stambenim objektima, uz samu granicu, zazidavani su prozori da be ni neko kroz prozorski otvor prešao na drugu stranu - u drugu zemlju, drugu državu sa drugim društvenim uređenjem i drugom ideologijom. Saopšteno je da je prilikom pokušaja begstva preko zida ubijeno preko 200 ljudi, ali se njihov tačan broj zpravo ne zna. Na samoj obali Špreje, koja je delom predstavljala graničnu liniju, na zapadnoj strani nalaze se krstovi - spomen obeležja onima koji su životom platili pokušaj da pređu na drugu stranu.

Izgradnjom zida žiteljima istočnog dela grada onemogućeno je da prelaze u zapadni deo koji je imao poseban međunrodni status. Istovremeno, žitelji zapadnog Berlina zatvoreni su u geto: mogli su u SR Nemačku uzanim i dobro čuvanim koridorom koji je prolazio teritorijom Nemačke DR. Nekoliko meseci posle izgranje zida, zapadni saveznici doturali su žiteljima zapadnog Berlina hranu, lekove i druge potrebštine avionima. Bio je to krajnje težak i krajnje neizvestan period za žitelje oba dela grada, a krajnje opasan sa stanovišta očuvanja mira i bezbednosti.   

Prvi ,,bliski susret’’ sa Berlinskim zidom imao sam sedamdesetih godina kada sam kao diplomatski urednik Tanjuga izveštavao o zvaničnoj poseti predsednika Tita Nemačkoj DR. Tada sam dobio visoko istočnonemačko odlikovanje ,,za doprinos razvoju prijateljskih odnosa dve zemlje’’.

Tom prilikom sam se uverio da pisati i govoriti o Berlinskom zidu sa distance je jedno, a nalaziti se u njegovoj neposrednoj blizini, na dohvat ruke, je nešto sasvim drugo. Otuda nije čudo što su građani istočnog dela grada sa strahom i nekakvim čudnim osećanjem gledali na tu tvorevinu od betona i čelika, nastojeći da joj se ne približavaju jer bi to moglo da se tumači kao namera da se prebegne na drugu stranu.   

Na oštre kritike zapadnih zemalja i zahteve da se "nečovečanski zid" ukloni, istočnonemački zvaničnici su odgovarali: kakav sused, takva granica. Istočnonemački lider Erih Honeker govorio je da je zid podignut da bi se Nemačka DR i njeni građani "zaštitili od bandita, kriminalaca, narkomana, lopova i drugog ološa koji dolaze sa zapada". Takođe je rekao da će zid trajati sve dotle dok ne budu otklonjene navedene pretnje. Izjavio je da je ujedinjenje Istočne i Zapadne Nemačke nemoguće kao što je nemoguće spojiti vodu i vatru. Očiledno, Honeker je bio loš prognozer.

Berlin se ujesen 1989. pripremao za proslavu godišnjice osnivanja države i doček stranih gostiju. Pozvan je i sovjetski lider Mihail Gorbačov. Za razliku od svih ranijih dolazaka, ovoga puta nema euforije. Na ulicama nema sovjetskih zastava niti transparenata sa dobrodošlicom. Nema ni mase koja bi klicala. Gorbačov je projurio automobilom od aerodroma do rezidencije, sutradan položio vence na groblje sovjetskim vojnicima na Treptovu a zatim prisustvovao svečanoj večeri u Palati Republike.

I dok u Palati traje svečanost, na centralnom berlinskom trgu, Aleksander placu, polako se okupljaju demonstranti. Oni uzvikuju parole "sloboda", "nećemo bežati" i pozivaju Gorbačova da im se pridruži. "Gorbi, spasi nas, Gorbi, pomozi nam". Jedna od najpoznatijih krilatica bila je "Wir sind Volk" - ("Mi smo narod"). Takoreći preko noći, ona je preinačena u parolu "Wir sind ein Volk" - ("Mi smo jedan narod"). Ta transformacija značila je da Nemci na Istoku hoće ujedinjenje sa sabraćom na Zapadu, jer su jedan narod.

Gorbi se, naravno, nije pojavio ali je intervenisala policija. Mnogi demonstranti su privedeni, ostali su se razišli ali nakratko. Svakog narednog dana u Berlinu i drugim istočnonemačkim gradovima biće sve više demonstranata i sve glasnijih protesta, a sve manje policije.

Istočnonemačka kula od karata se ruši. Trećeg novembra rukovodstvo Liberalno-demokratske partije, (male nazovi opozicione partije stvorene da bi se zadovoljile demokratske forme), zvanično predlaže da parlamenat na vanrednoj sednici raspravlja o poverenju vladi, a već narednog dana čitav Istočni Berlin se digao na noge. Na ulice je izašlo preko pola milona ljudi - skoro svaki drugi žitelj prestonice.

Ogromna šarolika kolona demonstranata prošla je glavnim avenijama grada. Ona se na svakom uglu povećava. Demonstranti pozivaju prolaznike da im se pridruže i prosto vuku za rukav. Demonstranti nose parole na kojima piše "Nikada više socijalizma", "Nikada više staljinizma"; "Demokratija - da, haos- ne".

Policija se drži potpuno rezervisano. Prolazeći pored zgrade Državnog saveta, pojedini demonstranti lepili su po njenim zidovima plakate uvredljivog sadržaja. Šarolika masa sveta je zavirivala u policijske automobile, ismejavala policajce koji su koliko juče predstavljali neprikosnoven autoritet, unosili im se u lice i dobacivali uvredljive dosetke. "Cajkani", "komunističke bitange", "žandari", "vucibatine". Policajci su stojički podnosili uvrede i okretali glavu. Očigledno, imali su naređenje da ni po koju cenu ne upotrebe silu. Prema nekim informacijama, bilo je predloga da se demonstracije razbiju silom i da se na ulice izvede vojska. Na sreću, taj predlog nije prihvaćen pa je tako sprečeno krvoproliće.

Demonstracije se šire i po drugim istočnonemačkim gradovima. Već tradicionalni Lajpcig, pa Drezden, Gera, Roštok, Brandenburg, Plauen, Erfurt. Istočnom Nemačkom se valja talas koji će je narednih dana potpuno prekriti. Više ne postoji sila koja će ga zaustaviti.

Deveti novembar 1989 ostaje zabeležen u nemačkoj ali i evropskoj i svetskoj istoriji. Tog dana, upravo večeri, otvorene su istočnonemačke granice i probijen Berlinski zid. Desetine, stotine hiljada građana pohrlilo je istog trenutka na granicu ka zapadu u "obećanu zemlju". Bio je to stampedo kakav ni pre ni posle toga nije vidjen u istoriji. Toga dana Nemačka se faktički ujedinila. Njeno "de jure" ujedinjenje uslediće nepunu godinu dana kasnije. Sve ostalo bilo je "tvar tehnike". Ni praktično ni teoretski više ništa nije molglo da spreči ono što se godinama pripremalo, želelo i očekivalo a narednih dana i meseci događalo.

Odluku o otvaranju granice saopoštio je član najužeg partijskog rukovodstva Ginter Šabovski na konferenciji za štampu u berlinskom pres centru.

Šabovski je došao u pres centar pravo sa sednice partijskog plenuma da bi obavestio novinare o toku sastanka. Ja sedim u drugom redu i dižem ruku želeći da postavim pitanje. Imam utisak da Šabovski ne vidi ni mene niti bilo koga drugog. Deluje krajnje zbunjeno i odsutno. Jedan italijanski novinar nadvikuje sve sa pitanjem kada će zid biti otvoren. U pola reči Šabovskom prilazi jedan čovek, za koga niko ne zna ni ko je ni šta je i dodaje mu nekakvu ceduljicu. Na toj ceduljici je napisana odluka o otvaranju granice. Šabovski je očigledno zbunjen i više sebi u bradu sriče reči napisane na ceduljici. "Koliko shvatam, granica se otvara upravo sada, odmah" - kaže Šabovski. 

Neki novinari skaču sa stolica da bi što pre svojim redakcijama saopštili senzacionalnu vest. Najvažniju vest, vest koja se u novinarskoj karijeri, po značaju, pruža jednom ili ni jednom. Drugi se snebivaju jer nije zapravo sasvim jasno šta je Šabovski saopštio.

Na jednom od graničnih punktova samo sat - dva pre nego što je granica otvorena, prisustvovao sam verbalnom duelu između jedne sredovečne, ojađene žene i komandira straže. Ona ga plačnim glasom moli da je pusti preko, na Zapad, gde ima bliske rodjake i prijateljicu. "Pustite me samo nakratko, vratiću se, verujte mi- kaže ona stražaru. "Samo da stanem nogom sa one strane granice". Žena je očajna, kosa joj je razbarušena, gotovo je u transu. Baca molećiv pogled na nas, omanju grupu stranih novinara koji smo se tu zatekli. Kao da kaže: "pomozite mi".

Stražarov ledeni pogled uperen je preko njene glave, u prazno. On gotovo ne trepće, ali je sasvim vidljivo da iznutra treperi. Kasnije je na televiziji izjavio da je "morao da poštuje naredjenje".

Samo sat - dva kasnije žena je prešla preko granice. Masa je nagrnula, prosto je zbrisala stražare i počela da se tiska kroz uzani prolaz. Mlađi ljudi počeli su da preskaču zid. Ubrzo, na tom i nekim drugim mestima našle su se teške građevinske mašine koje su počele da ruše tvorevinu od betona i čelika. Zid je počeo da popušta, puca i krnji se pred moćnim buložerima. Jedan poveći komad stropoštao se takoreći pred nogama mase koja to propraća oduševljenim uzvicima. Zbunjeni stražari bespomoćno su gledali u pomahnitalu masu.

Tako je rušen i srušen Berlinski zid; masovnim naletom stotine hiljada građana koji se više ničim nije mogao sprečiti. Sa Istoka na Zapad više se nije moralo bežati pod rizikom da se izgubi život. A pre podizanja zida, sa Istoka na Zapad, i to uglavnom u rejonu prestonice, prebeglo je oko 2,5 miliona ljudi.

Nemačka metropola ličila je narednih dana i nedelja na gigantski šaroliki vašar. Stotine hiljada ljudi bilo je danonoćno na ulicama. Glavne avenije zapadnog dela grada bile su preplavljene građanima istočnog Berlina ali i cele Nemačke DR. Ljudi su išli ulicama opijeni od sreće i piva koje se točilo na svakom koraku.   

Nekoliko dana kasnije, kada se mnogi još nisu usuđivali da učestvuju u rušenju zida, jer im se strah od te građevine isadio u kosti, otišao sam sa jednim prijateljem iz naše ambasade do zida da bismo odvalili nekoliko komada za uspomenu. Zid je udaljen samo par stotina metara od zgrade u kojoj smo stanovali. Poneli smo alat: čekić, dleto, velika klešta. Prišli smo delu koji je već ,,načet''. Morali smo svojski da se potrudimo. Zid je đavolski tvrd, građen je od armiranog betona. Odvalili smo više dobrih komada i poneli kući. Neke komade dao sam prijateljima za uspomenu, neke zadržao kao suvenir. I dan - danas stoje u jednoj od fijoka mog pisaćeg stola.

Prema ocenama većine istočnonemačkih i ruskih analitičara, svemu onome što se dešavalo tih dana, nedelja i meseci ne samo oko Berlinskog zida nego i na mnogo širem planu, "kumovao" je Mihail Sergejevič Gorbačov. Tako smatraju i istočnonemački rukovodioci od kojih su mnogi, posle rušenja zida i dolaskom nove vlasti, ležali u zatvorima ili su bili pod istragom.

U vreme kada se protiv njih vodi hajka, savezna vlada i novi čelnici Berlina pozivaju Mihaila Gorbačova da dođe u nemačku metropolu gde treba da mu se uruči doploma počasnog građanina.

Visoki partijski funkcioner a zatim i prvi sekretar Jedinstvene Socijalističke Partije Nemačke, Egon Krenc, u otvgorenom pismu savetuje Gorbačova da ne dolazi u Berlin. "Da ima savesti, Mihail Sergejevič ne bi mogao mirno da spava" - kaže u otvorenom pismu Krenc.

"Na istoku Nemačke ima dosta ljudi koji misle da si radio iza leđa Nemačke DR a zatim je izneverio, ostavio na cedilu" - kaže Krenc. On optužuje Gorbačova da je pogazio mnoga obećanja i prešao preko mnogih načela koje je sam propovedao. "Omogućio si rušenje Berlinskog zida, a samo koju godinu ranije svojom rukom si zapisao u "zlatnoj knjizi" kod Brandenburške kapije da je taj zid "oličenje zaštite socijalizma". Govorio si kako je Istočna Nemačka samostalna u svojoj politici, a lično si zahtevao od Honekera aprila 1986. da ne putuje u Bon "jer SR Nemačka sprovodi revanšističku politiku".

Egon Krenc prigovara Gorbačovu da je iz Moskve i zemalja Varšavskog ugovora, od rukovodilaca Nemačke Dr zahtevano da "svim mogućim sredstvima" brane granice prema Zapadu. "Sada niko ne podiže glas što se sudi stražarima koji su izvršavali takva naređenja koja su dolazila direktno iz Moskve". Krenc podseća Gorbačova da je prilikom boravka u Berlinu 1986. godine lićno izrazio zahvalnost graničarima Nemačke DR što "tako savesno brane svoju otadžbinu". "Preispitaj svoju savest. Ti stojiš pred donošenjem važne odluke" - zaključuje Egon Krenc u otvorenom pismu.

Mihail Gorbačov nije odmah reagovao na ovo pismo. Otputovao je u Berlin i primio diplomu počasnog građanina. Kasnije je izjavljivao kako "ne shvata" optužbe Egona Krenca i kako bivši istočnonemački funkcioner "nije u pravu".

Mnoge činenjice demantuju tvrdnju Gorbačova da "drugačije nije moglo biti" , da je "uradio sve što je mogao" i da su oni koji su došli posle njega krivi za sve negativne posledice koje su proistekle iz poraza u hladnom ratu.

Poznati obaveštajac Nemačke DR Markus Volf kaže u jednom intervjuu da se veoma razočarao u Mihaila Gorbačova. "Napisao sam mu dva pisma u kojima sam ga molio da upotrebi svoj lični autoritet u Nemačkoj i zatraži da se ne proganjaju pripadnici isrtočnonemačke obaveštajne službe i njihovi saradnici na zapadu. Ali on nije ni prstom mrdnuo da bi spasao ne samo njih nego i čitavo rukovodstvo Nemačke DR koje je prepušteno sudbini"             

Kasnije je obelodanjeno da postoje još neka dokumenta koja u veoma negativnom svetlu govore o ulozi Mihaila Gorbačova u vreme velikih političkih previranja: raspada Sovjetskog Saveza, raspuštanja Varšavskog ugovora, rušnja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke.

Par godina kasnije, sada već kao dopisnik iz Moskve, bio sam u prilici da na susretima novinara sa Gorbačovim postavim bivšem sovjetskom lideru neka pitanja. I na moja pitanja i pitanja mojih kolerga, Gorbačov je pokušavao da odbrani svoju tvrdnju da ne snosi nikakvu krivicu za događaje oko rušenja Berlinskog zida, ujedinjenja Nemačke i poraza Sovjetskog Saveza u hladnom ratu.

Bilo bi svakako pogršno i istorijski neopravdano tvrditi da je rušenje Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke uzrok svih zala kroz koje svet prolazi u poslednje dve i po decenije. Podele i zidovi nikada i nikome nisu donele dobra. Svima je bilo jasno da Berlinski zid ne može trajati večno a nemački narod doveka da bude veštački podeljen. Ali, ne može se ni tvrditi da ta dva istorijska i tesno povezana događaja nemaju ama baš nikakve veze sa zbivanjima i političkim procesima u Evropi i svetu poslednje dve i po decenije. Radi se o tome da je slabljenjem a kasnije i porazom ideje komunizma i socijalizma, raspadom Sovjetskog Saveza i rasformiranjem Varšavskog ugovora, promenjen odnos snaga u svetu. Ujedinjenjem Nemacke Stvorena je nova, ekonomski i politički moćna država koja će kasnije voditi glavnu reč u evropskim poslovima. A one snage koje su u tom previranju odnele prevagu, nastoje svim silama da je iskoriste za ostvarivanje sopstvenih ciljeva i dominacije u svetu, namećući svoja pravila igre na štetu malih, slabih i nezaštićenih. U takvoj situaciji snaga prava ustupa mesto pravu snage. Narodski rečeno- u pravu je onaj koji je jači. Slatkorečive parole o istini, jednakosti, pravdi, slobodi, ravnopravnosti i demokratiji koje se u centrima moći prosipaju kao iz rukava- mačku o rep.