петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Годишњица пада Берлинског зида - ново "ресетовање" историје
Савремени свет

Годишњица пада Берлинског зида - ново "ресетовање" историје

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
недеља, 06. новембар 2016.

Ових дана навршава се двадесет и седам година од рушења Берлинског зида. Био је то догађај од историјског значаја који је омогућио уједињење Немачке (о чему сам недавно писао на овом месту) и довео до других суштинских промена не само у Европи него и у свету. Тим догађајима окончано је послератно политичко устројство старог континента и отпочело ново историјско раздобље које је попримило неочекиване токове. За поједине народе и државе у Европи и у свету, оно нажалост, није донело срећу и благостање. Напротив, од тог времена кола су пошла низбрдо што се данас веома јасно уочава на међународној сцени. Многи аналитичари оцењују да је ситуација данас иста као у доба најжешће фазе хладног рата и да се свет налази пред опасношћу избијања оружаног сукоба светских размера.  

О догађајима пре, током и после рушења зида, у свету су написани читави томови. Добрим делом те догађаје описао сам и ја у својим књигама и другим текстовима као лични сведок и очевидац. Овом приликом, на годишњицу, сасвим укратно подсетио бих на њих јер сматрам да по историјском значају то и заслужују.

Берлински зид био је масивна, до тада јединствена грађевина у свету - јединствена по својој намени и многим другим обележјима. Зид је симболизовао подељеност не само Немачке него, можда у још већој мери, Европе и света. Био је изграђен у ноћи, између 12. и 13. августа 1961. Раздвајао је не само један народ, породице, већ и Европу, идеологије, начин живота. Био је дуг 155 километара, висок у просеку око 3,5 метра са облином на врху да евентуални бегунци немају за шта да се чврсто ухвате. Имао је око 300 осматрачница, чувало га је 14.000 граничара са 259 службених паса. На неким деловима био је ојачан бодљикавом жицом и минским пољима.

Зид је пресецао берлинске улице, квартове, тргове, скверове, паркове, надземну ("S ban") и подземну ("U ban") железницу. Било је случајева да дели дворишта стамбених зграда. На неким стамбеним објектима, уз саму границу, зазидавани су прозори да бе ни неко кроз прозорски отвор прешао на другу страну - у другу земљу, другу државу са другим друштвеним уређењем и другом идеологијом. Саопштено је да је приликом покушаја бегства преко зида убијено преко 200 људи, али се њихов тачан број зправо не зна. На самој обали Шпреје, која је делом представљала граничну линију, на западној страни налазе се крстови - спомен обележја онима који су животом платили покушај да пређу на другу страну.

Изградњом зида житељима источног дела града онемогућено је да прелазе у западни део који је имао посебан међунродни статус. Истовремено, житељи западног Берлина затворени су у гето: могли су у СР Немачку узаним и добро чуваним коридором који је пролазио територијом Немачке ДР. Неколико месеци после изграње зида, западни савезници дотурали су житељима западног Берлина храну, лекове и друге потребштине авионима. Био је то крајње тежак и крајње неизвестан период за житеље оба дела града, а крајње опасан са становишта очувања мира и безбедности.   

Први ,,блиски сусрет’’ са Берлинским зидом имао сам седамдесетих година када сам као дипломатски уредник Тањуга извештавао о званичној посети председника Тита Немачкој ДР. Тада сам добио високо источнонемачко одликовање ,,за допринос развоју пријатељских односа две земље’’.

Том приликом сам се уверио да писати и говорити о Берлинском зиду са дистанце је једно, а налазити се у његовој непосредној близини, на дохват руке, је нешто сасвим друго. Отуда није чудо што су грађани источног дела града са страхом и некаквим чудним осећањем гледали на ту творевину од бетона и челика, настојећи да јој се не приближавају јер би то могло да се тумачи као намера да се пребегне на другу страну.   

На оштре критике западних земаља и захтеве да се "нечовечански зид" уклони, источнонемачки званичници су одговарали: какав сусед, таква граница. Источнонемачки лидер Ерих Хонекер говорио је да је зид подигнут да би се Немачка ДР и њени грађани "заштитили од бандита, криминалаца, наркомана, лопова и другог олоша који долазе са запада". Такође је рекао да ће зид трајати све дотле док не буду отклоњене наведене претње. Изјавио је да је уједињење Источне и Западне Немачке немогуће као што је немогуће спојити воду и ватру. Очиледно, Хонекер је био лош прогнозер.

Берлин се ујесен 1989. припремао за прославу годишњице оснивања државе и дочек страних гостију. Позван је и совјетски лидер Михаил Горбачов. За разлику од свих ранијих долазака, овога пута нема еуфорије. На улицама нема совјетских застава нити транспарената са добродошлицом. Нема ни масе која би клицала. Горбачов је пројурио аутомобилом од аеродрома до резиденције, сутрадан положио венце на гробље совјетским војницима на Трептову а затим присуствовао свечаној вечери у Палати Републике.

И док у Палати траје свечаност, на централном берлинском тргу, Александер плацу, полако се окупљају демонстранти. Они узвикују пароле "слобода", "нећемо бежати" и позивају Горбачова да им се придружи. "Горби, спаси нас, Горби, помози нам". Једна од најпознатијих крилатица била је "Wir sind Volk" - ("Ми смо народ"). Такорећи преко ноћи, она је преиначена у паролу "Wir sind ein Volk" - ("Ми смо један народ"). Та трансформација значила је да Немци на Истоку хоће уједињење са сабраћом на Западу, јер су један народ.

Горби се, наравно, није појавио али је интервенисала полиција. Многи демонстранти су приведени, остали су се разишли али накратко. Сваког наредног дана у Берлину и другим источнонемачким градовима биће све више демонстраната и све гласнијих протеста, а све мање полиције.

Источнонемачка кула од карата се руши. Трећег новембра руководство Либерално-демократске партије, (мале назови опозиционе партије створене да би се задовољиле демократске форме), званично предлаже да парламенат на ванредној седници расправља о поверењу влади, а већ наредног дана читав Источни Берлин се дигао на ноге. На улице је изашло преко пола милона људи - скоро сваки други житељ престонице.

Огромна шаролика колона демонстраната прошла је главним авенијама града. Она се на сваком углу повећава. Демонстранти позивају пролазнике да им се придруже и просто вуку за рукав. Демонстранти носе пароле на којима пише "Никада више социјализма", "Никада више стаљинизма"; "Демократија - да, хаос- не".

Полиција се држи потпуно резервисано. Пролазећи поред зграде Државног савета, поједини демонстранти лепили су по њеним зидовима плакате увредљивог садржаја. Шаролика маса света је завиривала у полицијске аутомобиле, исмејавала полицајце који су колико јуче представљали неприкосновен ауторитет, уносили им се у лице и добацивали увредљиве досетке. "Цајкани", "комунистичке битанге", "жандари", "вуцибатине". Полицајци су стојички подносили увреде и окретали главу. Очигледно, имали су наређење да ни по коју цену не употребе силу. Према неким информацијама, било је предлога да се демонстрације разбију силом и да се на улице изведе војска. На срећу, тај предлог није прихваћен па је тако спречено крвопролиће.

Демонстрације се шире и по другим источнонемачким градовима. Већ традиционални Лајпциг, па Дрезден, Гера, Рошток, Бранденбург, Плауен, Ерфурт. Источном Немачком се ваља талас који ће је наредних дана потпуно прекрити. Више не постоји сила која ће га зауставити.

Девети новембар 1989 остаје забележен у немачкој али и европској и светској историји. Тог дана, управо вечери, отворене су источнонемачке границе и пробијен Берлински зид. Десетине, стотине хиљада грађана похрлило је истог тренутка на границу ка западу у "обећану земљу". Био је то стампедо какав ни пре ни после тога није видјен у историји. Тога дана Немачка се фактички ујединила. Њено "де јуре" уједињење уследиће непуну годину дана касније. Све остало било је "твар технике". Ни практично ни теоретски више ништа није молгло да спречи оно што се годинама припремало, желело и очекивало а наредних дана и месеци догађало.

Одлуку о отварању границе саопоштио је члан најужег партијског руководства Гинтер Шабовски на конференцији за штампу у берлинском прес центру.

Шабовски је дошао у прес центар право са седнице партијског пленума да би обавестио новинаре о току састанка. Ја седим у другом реду и дижем руку желећи да поставим питање. Имам утисак да Шабовски не види ни мене нити било кога другог. Делује крајње збуњено и одсутно. Један италијански новинар надвикује све са питањем када ће зид бити отворен. У пола речи Шабовском прилази један човек, за кога нико не зна ни ко је ни шта је и додаје му некакву цедуљицу. На тој цедуљици је написана одлука о отварању границе. Шабовски је очигледно збуњен и више себи у браду сриче речи написане на цедуљици. "Колико схватам, граница се отвара управо сада, одмах" - каже Шабовски. 

Неки новинари скачу са столица да би што пре својим редакцијама саопштили сензационалну вест. Најважнију вест, вест која се у новинарској каријери, по значају, пружа једном или ни једном. Други се снебивају јер није заправо сасвим јасно шта је Шабовски саопштио.

На једном од граничних пунктова само сат - два пре него што је граница отворена, присуствовао сам вербалном дуелу између једне средовечне, ојађене жене и командира страже. Она га плачним гласом моли да је пусти преко, на Запад, где има блиске родјаке и пријатељицу. "Пустите ме само накратко, вратићу се, верујте ми- каже она стражару. "Само да станем ногом са оне стране границе". Жена је очајна, коса јој је разбарушена, готово је у трансу. Баца молећив поглед на нас, омању групу страних новинара који смо се ту затекли. Као да каже: "помозите ми".

Стражаров ледени поглед уперен је преко њене главе, у празно. Он готово не трепће, али је сасвим видљиво да изнутра трепери. Касније је на телевизији изјавио да је "морао да поштује наредјење".

Само сат - два касније жена је прешла преко границе. Маса је нагрнула, просто је збрисала стражаре и почела да се тиска кроз узани пролаз. Млађи људи почели су да прескачу зид. Убрзо, на том и неким другим местима нашле су се тешке грађевинске машине које су почеле да руше творевину од бетона и челика. Зид је почео да попушта, пуца и крњи се пред моћним буложерима. Један повећи комад стропоштао се такорећи пред ногама масе која то пропраћа одушевљеним узвицима. Збуњени стражари беспомоћно су гледали у помахниталу масу.

Тако је рушен и срушен Берлински зид; масовним налетом стотине хиљада грађана који се више ничим није могао спречити. Са Истока на Запад више се није морало бежати под ризиком да се изгуби живот. А пре подизања зида, са Истока на Запад, и то углавном у рејону престонице, пребегло је око 2,5 милиона људи.

Немачка метропола личила је наредних дана и недеља на гигантски шаролики вашар. Стотине хиљада људи било је даноноћно на улицама. Главне авеније западног дела града биле су преплављене грађанима источног Берлина али и целе Немачке ДР. Људи су ишли улицама опијени од среће и пива које се точило на сваком кораку.   

Неколико дана касније, када се многи још нису усуђивали да учествују у рушењу зида, јер им се страх од те грађевине исадио у кости, отишао сам са једним пријатељем из наше амбасаде до зида да бисмо одвалили неколико комада за успомену. Зид је удаљен само пар стотина метара од зграде у којој смо становали. Понели смо алат: чекић, длето, велика клешта. Пришли смо делу који је већ ,,начет''. Морали смо својски да се потрудимо. Зид је ђаволски тврд, грађен је од армираног бетона. Одвалили смо више добрих комада и понели кући. Неке комаде дао сам пријатељима за успомену, неке задржао као сувенир. И дан - данас стоје у једној од фијока мог писаћег стола.

Према оценама већине источнонемачких и руских аналитичара, свему ономе што се дешавало тих дана, недеља и месеци не само око Берлинског зида него и на много ширем плану, "кумовао" је Михаил Сергејевич Горбачов. Тако сматрају и источнонемачки руководиоци од којих су многи, после рушења зида и доласком нове власти, лежали у затворима или су били под истрагом.

У време када се против њих води хајка, савезна влада и нови челници Берлина позивају Михаила Горбачова да дође у немачку метрополу где треба да му се уручи доплома почасног грађанина.

Високи партијски функционер а затим и први секретар Јединствене Социјалистичке Партије Немачке, Егон Кренц, у отвгореном писму саветује Горбачова да не долази у Берлин. "Да има савести, Михаил Сергејевич не би могао мирно да спава" - каже у отвореном писму Кренц.

"На истоку Немачке има доста људи који мисле да си радио иза леђа Немачке ДР а затим је изневерио, оставио на цедилу" - каже Кренц. Он оптужује Горбачова да је погазио многа обећања и прешао преко многих начела које је сам проповедао. "Омогућио си рушење Берлинског зида, а само коју годину раније својом руком си записао у "златној књизи" код Бранденбуршке капије да је тај зид "оличење заштите социјализма". Говорио си како је Источна Немачка самостална у својој политици, а лично си захтевао од Хонекера априла 1986. да не путује у Бон "јер СР Немачка спроводи реваншистичку политику".

Егон Кренц приговара Горбачову да је из Москве и земаља Варшавског уговора, од руководилаца Немачке Др захтевано да "свим могућим средствима" бране границе према Западу. "Сада нико не подиже глас што се суди стражарима који су извршавали таква наређења која су долазила директно из Москве". Кренц подсећа Горбачова да је приликом боравка у Берлину 1986. године лићно изразио захвалност граничарима Немачке ДР што "тако савесно бране своју отаџбину". "Преиспитај своју савест. Ти стојиш пред доношењем важне одлуке" - закључује Егон Кренц у отвореном писму.

Михаил Горбачов није одмах реаговао на ово писмо. Отпутовао је у Берлин и примио диплому почасног грађанина. Касније је изјављивао како "не схвата" оптужбе Егона Кренца и како бивши источнонемачки функционер "није у праву".

Многе чинењице демантују тврдњу Горбачова да "другачије није могло бити" , да је "урадио све што је могао" и да су они који су дошли после њега криви за све негативне последице које су проистекле из пораза у хладном рату.

Познати обавештајац Немачке ДР Маркус Волф каже у једном интервјуу да се веома разочарао у Михаила Горбачова. "Написао сам му два писма у којима сам га молио да употреби свој лични ауторитет у Немачкој и затражи да се не прогањају припадници исрточнонемачке обавештајне службе и њихови сарадници на западу. Али он није ни прстом мрднуо да би спасао не само њих него и читаво руководство Немачке ДР које је препуштено судбини"             

Касније је обелодањено да постоје још нека документа која у веома негативном светлу говоре о улози Михаила Горбачова у време великих политичких превирања: распада Совјетског Савеза, распуштања Варшавског уговора, рушња Берлинског зида и уједињења Немачке.

Пар година касније, сада већ као дописник из Москве, био сам у прилици да на сусретима новинара са Горбачовим поставим бившем совјетском лидеру нека питања. И на моја питања и питања мојих колерга, Горбачов је покушавао да одбрани своју тврдњу да не сноси никакву кривицу за догађаје око рушења Берлинског зида, уједињења Немачке и пораза Совјетског Савеза у хладном рату.

Било би свакако погршно и историјски неоправдано тврдити да је рушење Берлинског зида и уједињење Немачке узрок свих зала кроз које свет пролази у последње две и по деценије. Поделе и зидови никада и никоме нису донеле добра. Свима је било јасно да Берлински зид не може трајати вечно а немачки народ довека да буде вештачки подељен. Али, не може се ни тврдити да та два историјска и тесно повезана догађаја немају ама баш никакве везе са збивањима и политичким процесима у Европи и свету последње две и по деценије. Ради се о томе да је слабљењем а касније и поразом идеје комунизма и социјализма, распадом Совјетског Савеза и расформирањем Варшавског уговора, промењен однос снага у свету. Уједињењем Немацке Створена је нова, економски и политички моћна држава која ће касније водити главну реч у европским пословима. А оне снаге које су у том превирању однеле превагу, настоје свим силама да је искористе за остваривање сопствених циљева и доминације у свету, намећући своја правила игре на штету малих, слабих и незаштићених. У таквој ситуацији снага права уступа место праву снаге. Народски речено- у праву је онај који је јачи. Слаткоречиве пароле о истини, једнакости, правди, слободи, равноправности и демократији које се у центрима моћи просипају као из рукава- мачку о реп.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер