Евроазијска унија - само без еуфорије, молим

Изјава руског премијера Владимира Путина о стварању и перспективама јединственог економског пространства Русије, Белорусије и Казахстанаизазвала је многобројне коментаре у руским и страним политичким круговима и јавности. Колико ми је познато, огласили су се и поједини аутори у Србији, оцењујући да ће тај савез бити велика шанса и за Србију и замена за Европску унију која нас бестидно и бескрајно уцењује за пријем у чланство.

Да подсетим: Путин је у ауторском чланку у московском листу Известија оценио да ће јединствено економско пространство Русије, Белорусиује и Казахстана имати историјски значај не само за ове три земље, иначе бивше совјетске републике, него и за све државе на постсовјетском пространству. Између земаља-чланица неће постојати миграционе, пограничне и друге баријере; њихови грађани ће моћи да без икаквих ограничења бирају где ће живети, где ће радити, образовати се, лечити.

То би био нуклеус Евроазијског савеза на постсовјетском простору, рекао је Путин, одбацивши при томе поједина тумачења на западу да је реч о покушају оживљавања Совјетског Савеза. Путин је и у неким ранијим приликама оценио да је стварање новог Совјетског Савеза, због читавог сплета околности које су у мђувремену искрсле, апсолутно немогуће.

Према замисли Путина, Евроазијски савез треба да представља виши ниво интеграције која се већ одвија у оквиру Царинског савеза три земље и Јединственог економског пространства. Он треба да ступи на снагу 1. јануара 2012 године и створи тржиште од око 165 милиона потрошача. А то је знатно више него половина укупног броја становништва бившег Совјетског Савеза.

,,Ми предлажемо модел моћног наднационалног обједињења који ће бити способан да постане један од полова савременог света и уједно играти улогу ефикасне карике између Европе и динамичног азијатско-техоокеанског региона’’- каже руски премијер.

На западу су са пажњом и зебњом пропратили овакав развој догађаја, а у појединим срединама појавила се се и озбиљна упозорења: ево, премијер (и највероватније будући председник) Русије кује планове за обнављање Совјетског Савеза. На више пута исказану оцену Путина да је такав процес немогућ, као да се не обраћа пажња. Они трезвенији и реалнији ипак добро знају да Путин говори истину, али зазиру од сваког покушаја зближавања бивших совјетских република. Неке од њих (да не помињем балтичке републике које су сада чланице евроатланских интеграција) улазе у ред ,,интересних сфера’’ запада.

Утицајни и угледни британски The Financial Times у својој анализи оцењује да је први пут после распада Совјетског Савеза учињен један ,,реалан корак ка успостављању чвршћих и природних економских и трговински веза на постсовјетском пространству’’. Лист цитира речи Путина на недавном московском самиту премијера трију земаља, на коме је било речи и о стварању заједничке валуте, да је то ,,догађај од огромног међудржавног и геополитичког значаја’’. Иако такву оцену Путина прима са резервом и оцењује је као преувеличавање, британски лист признаје да је, за разлику од ранијих интеграционих покушаја, овај покушај успешан.

Угледни британски лист, чије су писање пренели московски медији, и сам испољава забринутост. Јер, ,,поновно стварање Совјетског Савеза’’, иако у другом, много ужем формату, може да стави крст на геополитичке планове запада да дефинитивно укључи Русију и бивше совјетске републике, у којима је она још сачувала утицај, у ареал своје цивилизације. На западу се до дан-данас полази од оцене да треба учинити само још мало напора да би се Русија, заједно са њеним ,,постсовјетским сателитима’’, дефинитивно претворила у ,,провинцију’’ западне цивилизације коју ће беспоговорно снабдевати ту ,,метрополу’’ својим гигантским природним и другим ресурсима. Још само мало, па би западна цивилизација требало да овлада руским и постсовјетским просторима и ресурсима. А таква тековина омогућила би не само решавање кризе која је захватила западни свет, него би му и дозволила да учврсти своју геополитичку позицију у сучељавању са другим центрима светске моћи – Кином, муслиманским светом и другима. И када је до ,,прогутавања’’ руске цивилизације – како се то на западу сматрало – остало сасвим мало, Русија предузима такав потез као што је ,,оживљавање Совјетског Савеза’’. За запад, то је и опасно и увредљиво.

Русија, међутим, дејствује. The Financial Times подсећа на речи Путина да после стварања јединственог економског земље-чланице треба да почну преговоре о закљуцењу уговора о слободној трговини са ЕУ. То за запад већ може да изгледа као безобразлук: Москва се осмелила да помисли како је равноправна са ЕУ као партнером.

Британски лист пише да људи који знају Путина оцењују да би руски премијер веома желео да у Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана привуче и Украјину – највећу суседну словенску државу. Ако у тај савез уђе и ова земља са 45 милиона становника, нови блок би по бројности чинио три четвртине житеља Совјетског Савеза. Таква варијанта би за запад постала прави кошмар и у суштини би представљала поновно стварање Совјетског Савеза.

Засад, Украјина не даје превише повода западу за страховања. Њено руководство одбија руски предлог да уђе у Царински савез чак и када би јој Русија понудила попуст на гас као што је то учинила Белорусији. Али, време пролази, а Европска унија није Кијеву наговестила пријем у чланство. Тако да не треба говорити како је Украјина изгубљена за постсовјетске интеграције, оцењује британски лист.

Руски аналитичари кажу да је публикација Путина у Известијама ,,Нови интеграциони пројекат – будућност која се рађа данас’’ део лепе традиције: да се јавност упозна са идејама путем најпознатијих руских медија. Почео је Медведев пре две године чланком ,,Русијо, напред’’ где је изнео програм модернизације привреде. Сада његов могући наследник на положају председника говори о модернизацији постсовјетског пространства.

Ауторка чланка у руским електронским новинама ,,Утро’’, Наталија Сјерова, прилично је скептички расположена према Путиновом пројекту. Она каже да уз све садржајне и стилистичке разлике, оба текста могу се сврстати у жанр политичке утопије. Ауторка констатује да Путин позива на сарадњу средњоазијске земље и истовремено каже да ће се ,,Евроазијски савез градити на универзалним интеграционим принципима као неодвојиви део Велике Европе, уједињене јединственим вредностима слободе, демократије и тржишних закона’’. Ауторка такође наводи речи Путина о јединственој визној и миграционој политици, што ће омогућити укидање пограничне контроле на унутрашњим границама, затим о иницијативама и заједничким програмима у области енергетике, високе технологије и социјалном развоју, о сарадњи у култури, науци, образовању, сарадњи у области регулисања тржишта рада, стварању цивилизоване средине за имигранте. Све се то предлаже на основама совјетског наслеђа у облику инфраструктуре, производне специјализације и општег језичког, научно-културног пространства и уз ослањање на искуство Европске уније.

Добија се упечатљива слика, али у њој има суштинских пукотина. О каквој слободи и демократији се може говорити која би се применила на средњoазијске режиме? Како се интегрисати на основама тржишта када су његове законе већ примениле бивше совјетске републике у зависности од капитала и транснационалних корпорација? До каквих ће последица довести нова миграциона политика? И да ли се треба ослањати на искуства Европске Уније када и сами европљани говоре о недостацима модела ЕУ, а њихови економски експерти наводно у шали кажу да су ,,за спашсавање еврозоне потребне базуке, два трилиона евра и одстрањивање Грчке’’.

Руски електронски медиј даље каже да је презентујући ,,нови интеграциони пројекат Евроазије’’ Путин најавио корекцију спољнополитичког курса Медведева који је по оцени ауторке ,,претрпео фијаско у свим правцима’’. Приоритетима тог курса био је Запад, затим земље азијско-тихоокеанског региона па земље ЗНД.

Фијаско је доживело и ,,ресетовање’’ са НАТО пактом, сматра руска аналитичарка. Европски експерти дозволили су себи да јавно говоре да је Запад ,,довео Русију до стања фрустрације’’. ,,Он је отписао Русију и престао је да је сматра велесилом па је почео да се односи према њој као према млађем партнеру; а када се нашла у таквој улози, Запад је просто изолује и одбија да са њом сарађује’’.

На сличан начин се изјашњава и стални представник Русије при НАТО пакту Дмитриј Рогозин. Он каже да ,,контакти у оквиру Савета Русија–НАТО више не задовољавају Москву због фактичке неравноправности’’. ,,Стратешко партнерство у оквиру европског система противракетне одбране остаје на нивоу маштања’’. Коментаришући америчке планове о размештају система противракетне одбране у Турској, Чешкој и Бугарској, један извор у Кремљу изјавио је да ,,нема шансе за договор и сада је потребно или поставити свој систем или нарастати свој нуклеарни потенцијал’’.

Испада да, изгубивши на западном правцу и сучељавајући се са принципијелно новим изазовима, везаним за догађаје у Африци и на Блиском истоку, Русија се нашла у доста тешкој ситуацији. Она просто нема другог избора него да се ,,врати кући’’ и да се усредсреди на своје најближе окружење.

Тако догађаје и ситуацију око пројекта о једином економском пространству оцењује део западних и руских медија. Те оцене су, дабоме, у раскораку са званичним тумачењима, али оне постоје и руски медији о њима отворено пишу. Мислим да то није знак слабости, већ, напротив, уверења да се иде правилним путем и да је изношење различитих мишљења, што је у совјетска времена било незамисливо, огледало зрелости друштва, његове демократичности и отворености.

Додао бих и пар сопствених запажања која се тичу оцена у нашим медијима и ,,шанси’’ за нашу земљу које се у њима износе. Подсетио бих да је својевремено било актуелно присаједињење Србије Савезу држава Русије и Белорусије о чему се, колико знам, у неким круговима у Београду а и у јавности доста говорило и износило као спас у време НАТО бомбардовања. Приликом једног кратког сусрета у Кремљу групе новинара са тадашњим председником Борисом Јељцом упитао сам га за његово мишљење. Он је мало застао, а онда рекао да Србија треба да поднесе захтев ,,а потом посмотрим’’ (после ћемо видети). Изговорио је то отегнуто, уз израз лица који је показивао да је то бесмислица.

Тачно је да Русија данас није исто што и Русија за време Јељцина, а да и Путин није исто што и Јељцин. Мислим, међутим, да је преурањено и, најблаже речено, неозбиљно говорити о некаквим изгледима и шансама Србије у вези са чланством у таквом интеграционом пространству. Пре чак него што тај пројекат потпуно заживи и створи механизме за успешно деловање. Ја, као потпуни лаик за ту област, не могу да видим механизме за наше учешће у тој интеграцији.

Као што нас је мука натерала да деведесетих година тражимо спас у савезу са Русијом и Белорусијом пред налетима НАТО авиона, тако нас сада бескрајне уцене од стране Европске Уније, обмане, двоструки стандарди, понижавања и изнуривања терају да потражимо спас у приближавању неком другом ко ће имати праведнији однос. Мислим, ипак, да за еуфорију нема места. Ње нема чак ни у земљама које су обухваћене новим интеграционим пројектом.