Eduard Ševardnadze (1928-2014) – odlazak starog lisca

Svet je napustio još jedan od političara koji su poslednjih decenija prošlog i prvih godina ovog veka imali zapaženu ulogu na svetskoj pozornici. Zauvek je otišao bivši sovjetski visoki rukovodilac, član Politbiroa KPSS i ministar inostranih poslova Sovjetskog Saveza, a zatim i eks-predsednik Gruzije Eduard Ševardnadze. Umro je u 87. godini u glavnom gradu svoje rodne Gruzije, Tbilisiju, gde je proveo poslednje godine svog nimalo jednostavnog života, ispunjenog političkom delatnošću koju jedni nazivaju blistavom, a drugi poražavajućom. Neka istorija oceni ko je u pravu, kažu analitičari u Moskvi. Ali, u svakom slučaju, bilo da su u pravu jedni ili drugi, on ostaje istorijska ličnost.

Rođen je u malom gruzijskom selu Mamanti 25. januara 1928. godine. Politikom je počeo da se bavi u mladosti. Čitavih deset godina (1962-72) rukovodio je ministarstvom unutrašnjih poslova Gruzije. Od 1972. do 1985. bio je prvi sekretar CK Gruzije, posle čega je na predlog Gorbačova postavljen za ministra inostranih poslova Sovjetskog Saveza. Dao je ostavku 1990. zbog ,,odstupanja Gorbačova od demokratskih reformi’’, ali se na taj položaj, na veoma kratko vreme (praktično na manje od mesec dana) vratio novembra 1991. Funkcija ministra prestala mu je zajedno sa raspadom Sovjetskog Saveza. Od 1995. do 2003. godine bio je predsednik Gruzije kada je srušen tokom ,,revolucije ruža’’.

Kao šef sovjetske diplomatije boravio je u zvaničnoj poseti Jugoslaviji. Prisećam se jednog detalja. U to vreme, kao diplomatski urednik Tanjuga, izveštavao sam o toj poseti i razgovorima. U pauzi razgovora sa srpskim zvaničnicima u Ministarstvu inostranih poslova, iz sale izlazi tada zamenik našeg ministra inostranih poslova Milivoje Maksić i gotovo razdragano saopštava: ,,Ovo je druga pesma. Sovjeti nam ne drže lekcije, nego nas pitaju za mišljenje i čak traže naše savete“. Maksić je očigledno imao na umu dotadašnju praksu kada su nam mnogi iz kruga ,,velikih’’ držali lekcije i davali ,,dobronamerne savete’’.

Ovo je detalj koji svakako ne odslikava u potpunosti lik Ševardnadzea kao političara i ministra, ali može da uputi na neke zaključke.

Analitičari u Moskvi kažu da su ličnost i sudbina Ševardnadzea toliko raznoliki da se ne može reći da li je on Gruzin ili sovjetski čovek. On sam je govorio: Mы sdelannnыe v SSSR otajemo njegovi zauvek. Ševardnadze je ,,sdelan’’ u Sovjetskom Savezu i po toj logici, trebalo bi zauvek da ostane sovjetski čovek. Da li je to i ostao, pitanje je bez čvrstog odgovora.

Za sovjetskog građanina, on je bio desna ruka prvog i poslednjeg predsednika Sovjetskog Saveza, Mihaila Gorbačova. Analitičari u Moskvi konstatuju da je bio ministar inostranih poslova u vreme slabljenja Sovjetskog Saveza i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Tako slab Sovjetski Savez u svojim poslednjim godinama nastojao je da se sprijatelji sa svetom, pružajući na svakom koraku ustupke. To je podsećalo, kažu analitičari, na poznatu gruzijsku darežljivost za bogatom trpezom. U ovom slučaju, ta trpeza (sovjetska država) bila je više nego oskudna.

Dok se on nalazio na visokim funkcijama, SSSR je izveo vojsku iz Avganistana, predao Sjedinjenim Američkim Državama dobar ,,komad’’ sovjetske teritorijalne vode u Beringovom moru, srušio Berlinski zid, dozvolio ujedinjenje Nemačke bez ijednog jedinog obavezujućeg uslova. Čak i tada, krajem osamdesetih godina prošlog veka, na tu gorbačovsko- ševardnadzeovsku darežljivost sovjetski građani nisu gledali blagonaklono. Tokom vremena, reputacija suviše popustljivog, darežljivog čoveka nije davala mira ni samom Ševardnadzeu. Poznavaoci prilika kažu do poslednjeg dana života. Neki ga upoređuju sa bivšim ruskim ministrom inostranih poslova Andrejom Kozirjevim. Sa tim poređenjem se ne bih složio. Kozirjev je namerno, planski i otvoreno radio protiv interesa Rusije, što se za Ševardnadzea ne bi moglo reći.

U jednom od poslednjih intervjua Eduard Amvrosijevič govorio je da ,,nije kriv’’ nabrajajući sve za šta mu se zamera. Opisivao je unutrašnju situaciju. Govorio je da su odluke koje su donesene bile iznuđene, podsećajući na situaciju koju sada mnogi zaboravljaju. Ali, ukazuje da je za njegovo vreme hladni rat završen. To smatra jednom od svojih najvećih zasluga. Kritičari pak kažu - da, hladni rat je završen, to je zaista bila velika stvar, ali ga je Sovjetski Savez izgubio. To se ne može svrstati u zasluge.

U Gruziji su ga zvali lukavi lisac, pa stari lisac, pa sedi lisac zbog potpuno sede kose. Kada je postao predsednik Gruzije, pokušavao je da balansira nalazeći se na ivici ponora. Izgubivši rat u Abhaziji, nastojao je da održi dobre odnose i sa Moskvom i sa Vašingtonom, dobijajući finansijsku pomoć i od jednih i od drugih. Nekako se održavao da ne potone i kada se u Gruziji živelo veoma teško, kada su plate i penzije bile minimalne, kada je zemlja trgovala samo vinom i metalnim otpadom jer su gotovo sve fabrike išle ,,pod nož, u staro gvožđe’’ i kada je električna energija povremeno isključivana.

Kraj njegove političke karijere došao je, po sopstvenom priznanju, slučajnom greškom, za šta je od građana zatražio oproštaj. Prihvatio je mladog političara Mihaila Sakašvilija za saveznika, pokušavajući da ,,kultiviše mlađariju’’. Ali, mladi vuk je ubrzo nadmudrio, pobedio starog lisca tokom ,,revolucije ruža’’.

Ševardnadze je čak i u uslovima kućnog pritvora ostao dosledan sebi i politički veoma uticajan. Njegovi intervjui bili su veoma zapaženi, a obične građane interesovalo je šta o ovom ili onom pitanju misle gruzijski patrijarh Ilija Drugi i bivši šef države Eduard Ševardnadze. Na kraju, stari lisac politički je nadživeo Sakašvilija koji se sklonio u SAD i time dokazao da je ,,politički teškaš’’, kakvih je u svetu ostalo veoma malo.

Povodom smrti Ševardnadzea, oglasio se Mihail Gorbačov rekavši da je to za njega težak gubitak. "Ševardnadze je bio moj prijatelj. Vrlo talentovan, pametan, privržen svojoj zemlji (SSSR-u). Čitavu noć smo šetali kraj obale Crnog mora, priseća se Gorbačov. Rekao mi je: Mihail Sergejevič, sve je trulo, ovako se više ne može. Mora se nešto uraditi.

Kada sam mu predložio da bude ministar inostranih poslova, rekao je: dosta je jedan Gruzin (misleći na Staljina). Uzeo sam ga za ministra i ni jedan jedini put se nisam pokajao. Zajedno smo doneli odluku o smanjenju naoružanja pošto je na to išao ogroman novac. Mnogo je uradio na obnavljanju kontakata sa Vašingtonom, za njegovo vreme uspostavljeni su odnosi sa Kinom. Između nas je bilo i sporova, ali ljudi smo i to je sasvim normalno", kaže u intervjuu Mihail Gorbačov.

Ruski novinar Aleksej Pankin kaže da je Ševardnadze bio idol koga, kada je otišao sa ovog sveta, niko nije požalio. Oslikava ga u veoma negativnom kontekstu. Priseća se situacije od 21. avgusta 1991. tokom takozvanog puča (u osnovi čega je bila borba za vlast između Gorbačova i Jeljcina) i koji i dan-danas izaziva različite komentare i ocene. Svi su očekivali napad na Beli dom u kome je odsedao Jeljcin. Radio ,,Belog doma’’ obaveštava nas o situaciji i da se ,,zaštitnicima demokratije’’ priključio i ministar inostranih poslova u ostavci Ševardnadze. On kaže da su oni, koji su srušili Gorbačova, izvršili državni udar. No, ako je puč organizovao sam Gorbačov, on je zločinac. Zvuči loše, kaže Pankin, budući da ga je Gorbačov nazivao svojim prijateljem.

Drugi detalj vezan je za novembar 1995. uoči predsedničkih izbora u Gruziji. Tbilisi je u ruševinama zbog građanskog rata, starci sa ordenjem na grudima stečenim u ratovima prose po ulicama, prostitutke na ulici nude svoje usluge, što je bilo nezamislivo u patrijarhalnom gruzujskom društvu. Upravo u to vreme Ševardnadze je razoružao snage bezbednosti. Šetati po najpoznatijoj ulici Tbilisija - Prospektu Rustaveli, bilo je opasno.

„Da li je Ševardnadze imao neku osnovnu ideju, neki cilj zbog koga je išao na kompromise ili je karijera bila njegov osnovni cilj“, pita Pankin. Pitanje ostaje bez odgovora.

Moskovski mediji podsetili su na jedan intervju Ševardnadzea dat 2008. godine jednom ukrajinskom novinaru, koji zadire u savremene odnose između Rusije i Ukrajine i baca sasvim određenu sliku na politički profil sovjetsko-gruzijskog političara. Na pitanje da li može doći do sukoba između Moskve i Kijeva zbog Krima, Ševardnadze kaže da ne želi da daje prognoze. Ujedno pita da li je tačno da u Ukrajini postoji pokret za skraćivanje roka boravka ruske flote na Krimu. Ako je to istina, onda ja preporučujem da to radite brže. Kada je Hruščov predao Krim Ukrajini, to je jedino dobro što je uradio u političkom životu, rekao je Ševardnadze.

Moskovski komentator kaže da je Ševardnadze ovom izjavom ,,otvorio karte’’. To nije prosto eks-predsednik Gruzije, već i bivši ministar inostranih poslova SSSR-a odgovoran za imidž sovjetske imperije pred svetom krajem osamdesetih godina prošlog veka. I šta sada saznajemo? Drug Ševardnadze smatra da je glavna korist od Hruščova bila ta što je Krim poklonio Ukrajini. Po toj logici, on, Ševardnadze, jeste možda smatrao da je njegova glavna zasluga bila razval Sovjetskog Saveza. A šta reći za Mihaila Gorbačova koji je, prema svojevremenom pisanju moskovske štampe, na jednom međunarodnom skupu izjavio da mu je tokom čitave političke karijere glavni cilj bio uništenje Komunističke partije i komunizma uopšte.

Loše je to, konstatuje analitičar, što suviše kasno saznajemo istinska ubeđenja naših bivših rukovodilaca.

I u zaključku da ponovim tezu koju sam već pomenuo i na koju upućuju analitičari u Moskvi: Eduard Amvrosijevič Ševardnadze bio je nesumnjivo istorijska ličnost. U pozitivnom ili negativnom smislu, teško je reći. Neka to prosudi istorija.