Две историјске годишњице - Стаљинова смрт и "осуда култа личности"

Ових дана блежимо годишњице двају догађаја који су, према општим оценама, били преломни за унутрашња кретања у Совјетском Савезу и имали значајан одраз на међународне прилике. То су 20. конгрес КПСС на коме је осуђен Стаљинов култ личности и смрт совјетског вође Јосифа Висарионовича Стаљина.

Тачно пре шест деценија, крајем фебруара 1956 године, Никита Сергејевич Хрушчов поднео је на 20. конгресу КПСС чувени реферат ,,О култу личности и његовим поледицама’’. Био је то догађај од прворазредног значаја за совјетско, односно руско друштво и за цео комунистички покрет у свету. Тога дана, бар формално, Совјетски Савез је започео борбу против култа личности и стаљинизма, али су се неки његови рецидиви одржавали и годинама касније.

Конгрес је одржан уочи треће годишњице Стаљинове смрти. Аналитичари кажу да је мало вероватно да је такав корак, односно партијски конгрес и осуда култа личности, био раније испланиран. Накнадна научна истраживања показују да се свест о потреби одређених промена у друштву појавила се још за Стаљинова живота, а и он сам био је светан тога, свестан да се нешто мора урадити, мењати. У друштвеном систему су се оштро појавиле разне тешкоће. Колективизована пољопривреда није могла да прехрани земљу.

Према тумачењима појединих историчара и јавно изнетим подацима (који у одређеним круговима изазивају сумњу), уочи Стаљинове смрти, у радним логорима (Гулаг) и затворима налазило се око 2,6 милиона људи а још око 2,8 милиона у изгнанству. Власти су са огромниим тешкоћама одржавали контролу над толиким бројем људи, поготову што је у логорима долазило до јавног испољавања незадовољства па и побуна.

Одређену, и рекло би се не последњу улогу одиграла је и жеља за очувањем власти. Не треба заборавити да је Никита Хрушчов релативно касно стао у врхове совјетске власти и да је био један од млађих кадрова у владајућој номенклатури. Власт, освојену на не баш политички најкоректнији начин, требало је задржати по сваку цену. Хрушчов се одлучио на рискантан корак.

У сваком случају, за милионе људи осуда култа личности и рехабилитација имали су огроман значај.

Хрушчову је било веома важно да осуди безакоње у прошлости, али не и да стави под удар и сам комунистички систем. Зато је његов реферат сугерисао: терора је било, али су од њега страдали пре свега КПСС односно њени чланови. Зато Хрушчов и није говорио о депортацијама и ликвидацијама у време колективизације крајем тридесетих година.

Многи аналитичари су мишљења да је Стаљинов период у неким доменима и даље митолошки обојен и да историја тек треба да утврди неке чињенице, без предрасуда и политичке пристрасности.

Друга значајна годишњица оноси се на Стаљинову смрт. Он је преминуо петог марта 1953 године. Умро је у својој дачи у Подмосковљу, а сахрањен је 9. марта.

Из огромне личне документације, одабрао сам неке најзанимљивије детаље о овим догађајима о којима се мало зна у јавности и за које сматрам да ће бити интересантни читаоцу.

Никита Хрушчов у својим сећањима, садржаним у књизи коју је припремио његов син Сергеј, наводи да се фебруара месеца 1953 Стаљин изненадно разболео али је изгледало да се брзо опоравио. Била је субота и Стаљин је позвао у Кремљ најближе сараднике на уобичајену седељку. У друштву су осим Хрушчова били још Маљенков, Берија, Буглањин. Погледали су неки филм а затим је Стаљин предложио да на оближњој дачи ,,нешто презалогаје’’. Вечера се одужила. Он је такве вечере називао ручком и трајале су до јутарњих часова. Негде око пет или шест часова почели смо да се разилазимо. Стаљин нас је као обично испраћао. Био је весео, у одличном расположењу, шалио се. Ништа није наговештавало да ће се тако нешто догодити.

Шалећи се, Стаљин је прст уперио у стомак Хрушчова и назвао га Микита- то је украјинска верзија руског имена Никита. Сутра је био Слободан дан, недеља, и сви су веровали да ће их Стаљин навече поново позвати и зато цео дан нису јели ништа. Трпеза Стаљина увек је била препуна ђаконија, иако ни наведени гости у својим домовима нису ни у чему оскудевали. Међутим, телефон никако да се огласи. Ту нешто није у реду- помислио је Никита Хрушчов. То се још није дешавало да Стаљин недељом не позива најближе сараднике на седељку.

Било је већ касно и отишао сам да спавам, уверен да Стаљин тако касно неће звати.- присећа се Хрушчов. Ођедном, звони телефон. Јавља се Маљенков и каже како из обезбеђења Стаљина јављају да се са њим, Стаљином, нешто дешава и да хитно треба отићи на дачу.

После дугих ноћних седељки, Стаљин је имао обичај да спава готово до подне. Сада је већ касно увече, а од Стаљина ни гласа. Нити зове, како је то обично радио, да му се донесе чај, нити се на било који други начин оглашава. А од послуге нико се не усуђује да завири у просторију у којој је Стаљин.

Обезбеђење је коначно послало у извидницу спремачицу Матрену Петровну, постарију жену која је годинама радила код Стаљина и била му веома одана. Она је видела како Стаљин у трпезарији лежи на поду и спава, а под њим- барица. У просторију су на такву изјаву ушли и људи из обезбеђења и подигли Стаљина на лежај. Очигледно, када је у ко зна које доба дана устао, Стаљин је пошао у трпезарију, пао и помокрио се.

Пошто је изгледало да Стаљин спава, присећа се даље Хрушчов, сматрали смо да би било неугодно да ту останемо и да, када се пробуди, затекне нас у таквој по њега неугодној ситуацији. Покупили смо се о разишли кућама.

Ускоро, поново се огласио телефон и опет- Маљенков. Каже да ипак са Стаљином нешто није у реду. Иако Матрена Петровна каже да он мирно спава, то је некакво чудно спавање. Треба хитно поново доћи на дачу.

Поново смо се окупили и одлучили да позовемо лекаре- каже Хрушчов. Један од лекара веома пажљиво је дотакао Стаљинову руку, констовао да десна рука не функционише а такође ни лева нога. Преобукли су га и пренели на други удобнији лежај. Лекари су оценили да је Стаљин у крајње тешкој ситуацији, да постоји додуше нека могућност да се извуче али да више неће бити способан да обавља неку дужност. Покушали су да му кашичицом дају чај и неку кашу.

Током дана Стаљин је изгледа дошао свести али није могао да говори. Подигао је леву руку и показивао нешто на зиду. На уснама му се појавила блага гримаса слична осмеху. Затим је пружио руку и ка нама, благо смо се руковали. Рекао сам присутнима: Знате зашто он руком показује на зид? Тамо је репродукција слике неког уметника како девојка храни јагње на цуцлу. Схватили смо да то Стаљин жели да каже: ево, ви мене храните кашичицом као ова девојка јагње.

Чим је Стаљин пао у кревет без свести, Берија је почео да га оговара најпогрднијим изразима. Било је просто немогуће то слушати- каже Хрушчов. А чим је Стаљин дошао свести, Берија је клекао поред кревета и почео да му љуби руке. Када је Стаљин поново изгубио свест, Берија се подигао са колена и пљунуо на под. То је прави Берија, каже Хрушчов.

Крај постеље Стаљина организована су дежурства. Заједно су дежурали највиши руководиоци и лекари. После једног дежурства, каже Хрушчов, одвезао сам се кући да се бар мало одморим и испавам. Али, поново је зазвонио телефон и јављају ми да се стање Стаљину погоршало. Овога пута пао је у агонију. Престао је да дише. Лекари су покушали вестачко дисање, али није помогло. Сви су били свесни да је то крај и да Стаљина више нема.

То није био крај само животног пута Јосифа Висарионовича Стаљина. Био је то крај читаве једне епохе. Или, ако хоћете, почетак једног новог поглавља и на унутрашњем и на међународном плану.

Стаљинво тело било је изложено у великој сали- познатом ,,Колоном залу’’ (сали на стубовима) недалеко од Кремља, у најужем центру Москве. Милиони људи широм Совјетског Савеза оплакивало је Стаљина а стотине и стотине хиљада московљана али и људи из других крајева прошло је крај његовог одра. Људи су сатима чекали у реду, падали у несвест. Говорило се да је у општој гужви у центру Москве било и жртава. Апсурдно је али истинито да су за Стаљином плакали и многи који су били под репресијом, чији су најближи ни криви ни дужни страдали. Балсамовано Стаљиново тело пренето је у Маузолеј на Црвеном Тргу и положено поред Лењиновог тела. Тамо ће остати све до октобра 1961 када је изнето из Маузолеја и сахранено само неколико метара иза мермерног здања где почивају остаци многих совјетских политичких и војних руководилаца и револуционара.

Стаљин такорећи није ни покопан, а у државном и партијском врху почела је беспоштедна борба за наследника. Највиши функционери или претенденти на највиши партијски положај били су једногласни само у једном: ни по коју цену не сме се дозволити да у Кремљ заседне Лаврентиј Берија, без сумње најомраженија личност у држави. Не сме се дозволити ни да он заузме положај министра унутрашњих послова или безбедности. Сматрало се да би у том случају, Берија једног по једног елиминисао читав партијски и политички врх. Та борба неће предуго трајати. Хрушчову и друговима успело је да осујете намере Берије а потом и да га сасвим уклоне са политичке сцене. На брзину је сазван је састанак партијског врха на који је позван и Берија. Сам Берија се ишчуђавао: откуд тако на брзину сазивање партичког врха? Ускоро ће сазнати зашто.

Према раније припремљеном сценарију, за који је знало само неколико људи окупљених око Хрушчова, председавајући је саопштио да је на дневном реду непријатељска, вероломна активност Лаврентија Павловича Берије. Берија је био запањен. Пребледео је као крпа и, према неким изворима, машио се за футролу револвера. У тој намери га је спречио маршал Жуков који га је ухватио за руку. ,,Но, но, товарищ Лаврентий Павлович’’- упозорио га је Жуков. Убрзо су му ставили лисице и одвели у зграду КГБ. После неколико месеци истраге, за коју се унапред знало како ће се завршити, Берија је стрељан као непријатељ државе и западни шпијун. Стрељан је у истој згради (КГБ) на Тргу Ђержинског, данас Лубјански трг, у којој су страдали многи које је Берија послао у смрт. Та историја се у Совјетском Савезу више пута понављала. Према неким изворима, Берија је уочи стрељања узвикнуо: ,,Бабу мне, бабу’’ (у слободном преводу- ,,жену ми неку доведите, жену’’). Берија је, наиме, био познат као сексуални манијак коме су насилно доводили лепе девојке са московских улица.

Изношење Стаљиновог тела из Маузолеја није било јавно најављено јер се знало да би то могло да наиђе на оштре протесте једног дела јавности. Ипак, о томе се прочуло па је још дан пре церемоније на Црвени трг дошло много људи.

Житељ подмосковског насеља Реутова, Владимир Фјодорович Поршњев, присећа се тог догађаја јер је био не само очевидац него и директан учесник читаве церемоније. Његово казивање својевремено су забележили неки московски медији.

Тридесетог октобра 1961, држао сам стражу на улазу у Маузолеј заједно са Јевгенијем Јашином- присећа се Поршњев. То је такозвано стражарско место број један. Сменили су нас после подне. Још је било видно. По Москви су се већ чули гласови да ће сутрадан по одлуци Политбироа из Маузолеја тајно изнети тело Стаљина. Црвени трг био је препун људи такозване кавкаске националности. ,,Не дамо да се Стаљиново тело изнесе из Маузолеја’’, узвикивали су Грузини. Један човек бацио се на Јевгенија и покушао да му отме карабин. За њим су кренули и остали.

Командир страже није се збунио и ударио је нападача кундаком по глави, разбивши му лобању. Та слика ми је и данас пред очима. Репетирао сам оружје и узвукнуо: ,,Стој, пуцаћу’’. За трен ока притрчали су полицајци одевени у цивилна одела којих је било свугде около. Из Спаске куле дошли су војници дивизије Ђержинског а из околних улица још неки војници. Грузине су као цепанице товарили на камион о одвозили.

Следећег дана пред стројем смо били похваљени. Почела је политичка настава и ођедном- узбуна. Окупили смо се код кремаљских зидина, довукли митраљезе, сандуке са муницијом. Стаљина су износили из Маузолеја.

Сандук су из Маузолеја износили официри, а даље до гробнице нас неколико војника. То је свега петнаест- двадесет метара. Црвени трг био је затворен. На церемонији су били само чланови Политбироа, командант Кремља и официри безбедности.

Гробницу су ископали некако веома узану. Сви су били нервозни, журили су. Дошло је и до конфузије. Један капетан сагнуо се и шапка му је пала у гробницу. Побледео је и задрхтао. То није добар предзнак. Пришао сам му:

,,Друже капетане, дозволите да ускочим и извучем шапку’’. Капетан се посаветовао са неким и дао ми је знак. Ускочио сам у гробницу и извадио му шапку. Предложио сам: почните да закопавате, а ја ћу земљу утабати. Дали су ми јос једног војника и ми смо утабали земљу.

Када се све завршило, присутни су се разишли. Остао је само стари професор који је два пута недељно улазио у Маузолеј да проверава стање мумије Лењина и Стаљина.

- Деда, колико ће се Стаљиново тело одржати?

- Најмање двадесет пет година. Одлично сам га

балсамовао. И покров је оловни.

И тако, изгледа да је Стаљиново тело почело да се распада када је у Совјетском Савезу почела перестројка.

Стаљин тако после смрти није трајно остао поред Лењина, него се поново нашао у друштву сабораца још из времена револуције али и каснијих сарадника, револуцинара из страних земаља и познатих личности совјетског друштва и светске левчарске елите. Ту су сахрањене и неке познате личности из претходног историјског периода као и периода после Стаљина. На Црвеном тргу су сахрањени Брежњев, Андропов, Черњенко, затим Свердлов, Русаков, Инеса Арманд, Клара Цеткин, Ђержински, Џон Рид, Бела Кун, Жуков, Гагарин, Воровски, Малиновски, Коњев, Рокосовски и многи, многи други. Већина је кремирана а њихов прах са урнама уграђен у кремаљске зидине.

 Своју верзију догађаја из Стаљинових, а затим и Хрушчевљевих времена, а пре свега у вези са XX конгресом КПСС и мотивима раскринкавања Стаљиновог култа личности, изнео је човек који је био веома обавештен: генерал- мајор у пензији Вадим Удилов који је готово четири деценије провео у контраобавештајној служби. Он доводи у питање тврдњу да је Хрушчов на XX конгресу раскринкао Стаљина и оцењује да је то заправо била његова освета Стаљину због смрти свога сина Леонида. Критика култа личности, према тумачењу Удилова, била је само маска за прикривање стварних мотива и намера Никите Хтушчова.

А ево о чему се, по оцени Удилова, ради.

Син Никите Хрушчова из првог брака, Леонид, пао је у немачко заробљеништво почетком Другог светског рата пошто је авион којим је пилотирао у ваздушној борби оборен над совјетском тероторијом коју су у том тренутку контролисали Немци. Леонид је, наводно, пристао на сарадњу са окупаторима. Москва је, сазнавши за то, организовала отмицу и извукла Леонида из немачког заробљеништва. Суђено му је и осуђен је на смрт стрељањем, а последњу реч дали су тадашњи највиши совјетски руководиоци. Стаљин је одбио да помилује Леонида.

Према неким тврдњама, Никита Хрушчов је кратко време пре XX конгреса рекао у уском кругу својих присталица: ,,Лењин се у своје време осветио царској породици због брата, а ја ћу се осветити Стаљину, макар и мртвом, за сина. ,,Покажу где живит кузькина мать’’. Ова чисто руска фраза се не може директно превести а њен је смисао од прилике ,,показаћу му мајку мајчину’’ или ,,видеће свог бога’’.

Леониду је до тада, због озбиљних прекршаја, већ два пута опраштано. Прво се повезао са неким сумњивим типовима у Кијеву, члановима криминалне банде. Сви су похапшени, неки и стрељани. Син Никите Сергејевича, који је у то време био руководилац украјинске партијске организације, избегао је казну. Затим, за време рата, у Кујбишеву (данас Самара) током једне пијанке нехотице је убио једног свога колегу официра. После овог инцидента Хрушчов је је молио Стаљина да поштеди његовог сина. И- измолио је. Тада је већ беснео рат и Леонида су послали на фронт као полита у казнену једницу. Сада, дара је превршила меру и више не можемо да толеришемо- закљујчио је партијски врх.

 Као потврду своје тезе, Удилов наводи да чак и окорелим ,,фронтовцима’’ неке тврдње из реферата Хрушчова нису биле убедљиве. На опрез је побуђивала немера Хрушчова да неке своје грешке свали на Стаљина. Тако је било на пример са интерпретацијом великог пораза јединица Црвене армије код Харкова 1942 године којима су командовали Хрушчов и Тимошенко. Хрушчов је на почетку реферата говорио несигурно, глас му је повремено подрхтавао, није знао на какав ће ођек наићи тврђе које је износио. У сали је владала гробна тишина. Неки извори тврде да после реферата Хрушчова није било аплауза, да су учесници конгреса били запањени, да су се загледали у чуду и дошаптавали. Међу делегатима се по кулоарима чуло: ,,Како ћемо даље живети’’?

Чињеница је да је, дошавши на власт, Хрушчов у целини обновио највиши партијски и државни апарат постављајући на високе положаје рођаке или њему одане личности. Људе из ,,старе гарде’’ је разјурио, похапсио, а неке чак и стрељао.

Читава ова прича Удилова наишла је на жустра реаговања. Поједини бивши фукционери КГБ назвали су овакве тврдње Удилова чистом измишљотином, глупошћу. Они тврде да је Леонид Хрушчов био частан официр и неустрашив борац, да је његов авион оборен у ваздушној борби а сам Леонид погинуо. Пошто је предео на коме се авион срушио мочваран и тешко приступачан, остаци авиона и тела погинулог пилота никада нису пронађени.

Ни у једном документу, уводнику или политичкој анализи, нисам наишао на потврду оваквих тврдњи Удилова.

Совјетска и руска историја пуна је догађаја од којих неки, до дана данашњег, нису до краја расветљени или су званично приказани у кривом огледалу. Вероватно су у праву они аналитичари који тврде да су поједини периоди совјетске и руске историје митолошки обојени и да се тек може очекивати њихово детаљно и објекивно расветљавање.