Савремени свет | |||
Дан победе као симбол тријумфа добра над злом и најважнији празник "нове Русије" |
петак, 13. мај 2016. | |
Русија је и ове године свечано обележила девети мај - Дан победе - као највећи национални празник.
На Црвеном тргу у Москви одржана је импресивна војна парада, а сличне манифестације одржане су и у многим другим градовима широм Русије. Црвеним тргом продефиловало је више од десет хиљада учесника, међу којима је први пут био и женски батаљон, и преко две стотине јединица војне технике. Говор председника Путина на свечаности био је кратак и државнички одмерен. Било је то обраћање грађанима у сопственој земљи, али и порука упућена међународној, а пре свега европској јавности, која се, нажалост, са не баш часним намерама и циљевима, већински определила да тог историјског датума обележава Дан Европе уместо Дана победе. Девети мај то није само државни, већ и породични празник, рекао је Путин. Он је постао симбол светог јединства, родбинске везе Русије и њеног народа. И у таквом јединству и оданости отаџбини је наша снага, увереност и достојанство.
"Наши очеви и дедови одолели су моћном, беспоштедном непријатељу пред којим су погнуле главе многе земље. Управо је совјетски народ донео слободу другим народима. Од нашег, совјетског војника, нацисти и њихове слуге добили су достојан одговор и освету за милионе жртава, за сва зверства почињена у нашој земљи." Путин се осврнуо и на данашњу ситуацију у свету, рекавши да се цивилизација поново суочила са насиљем, а да је тероризам постао глобална претња. Ми смо у обавези да победимо то зло. Русија је отворена за уједињење напора свих земаља и спремна је да ради на стварању савременог, ванблоковског система међународне безбедности - нагласио је руски председник. Обраћање председника Путина учесницима прославе било је прилагођено карактеру догађаја и - како оцењују поједини аналитичари - веома избалансирано, уздржано. Руски председник није помињао ниједну земљу, никога није конкретно окривио за садашњу не баш лагодну међународну ситуацију, за нарастањне затегнутости, за рат који се води у Сирији, Ираку и неким другим деловима света. Међутим, они који знају да читају између редова, а нарочито главни актери на међународној сцени, лако могу себе да препознају у дипломатски сроченим критикама руског председника. Моја колегиница, руска новинарка Нина Алексејева, а и други колумнисти у Москви који нису обавезни да се придржавају дипломатског речника, у својим коментарима нису држали језик за зубима, па су ,,у брк’’ скресали понешто што се многима на Западу, а и у либералним круговима у самој Москви, неће свидети. Што више пролази време после Другог светског рата, тим постаје све очигледнији огроман светско - историјски значај Велике победе - каже у својој колумни Нина Алексејева коју је насловила "Дан победе, 9. мај, симбол је победе добра над злом". Ово је победа која је изменила судбину целог света, избављајући многе народе од опасности фашистицког ропства. Дан победе, то није само историјски датум и подсећање на цену коју су платили народи Совјетског Савеза за мир. То је и упозорење да се не допусти нови светски рат који би за човечанство могао да буде и последњи. Не ради се о томе да је јуна 1941, поједностављено речено, Немачка напала Совјетски Савез. Ствар је у томе да је почео нови крсташки рат, последњи, одлучујући, са циљем да се коначно оствари тријумф западне цивилизације над цивилизацијом руског света. Руска новинарка наводи чињеницу да су у рату против Совјетског Савеза учествовале многе европске земље. Крајем јула 1941. војска земаља - савезница Немачке чинила је око 30 одсто целокупних фашистичких снага. Истовремено, пред сам крај рата, априла 1945, војска совјетских савезника чинила је свега 12 одсто укупних совјетских снага на које су учествовале у војним операцијама. Већ из саме те чињенице произилази закључак ко је поднео највећи терет у борби против фашизма. Пораз Хитлера представљао је крах вишевековне стратегије Запада да уништи Русију. И Запад, до данашњег дана, не може себи да опрости највећи у историји цивилизацијски пораз. И сваку годишњицу победе у великом Отаџбинском рату прате покушаји да се она умањи. У Европи се поново чују хистерични повици ,,Руси долазе’’, а руководство САД и НАТО довлачи војне снаге ка границама Русије стварајући ланац војних база око те земље. Последњих дана штампа је забележила изјаву америчког јастреба, генерала Веслија Кларка, иначе Србима по злу добро познатог учесника агресије на нашу земљу, да Русија, тобоже, припрема нуклеарни напад на Варшаву и да се то мора предупредити. Глупост којој нема равне, кажу политиколози у Москви. Победа над фашизмом - то је тријумф правде, хуманизма и добра. То је страшан ударац на идеју поробљавања и уништавања читавих раса и народа. У томе је историјски значај победе за савременост, пошто је то била победа над шумом која је представљала опасност за цео свет. И када данас неки идеолози покушавају да баце једнаку одговорност за почетак рата на Совјетски Савез и Хитлерову Немачку, то је огромно изругавање над истином. У последње време поједини западни идеолози проповедају да је Други светски рат било супарништво двају тоталитарних режима - фашизма и комунизма који су се мало разликовали један од другог. Из тога се извлачи закључак да је један тиранин је победио другог. По тој (наказној) логици, гледаној из угла ,,савремене демократије’’ могу се једнако осудити и фашизам и комунизам. Победа Совјетског Савеза 1945. није била победа комунистичке идеологије над нацистичком, чак не ни победа руског оружја над европским. То је била победа добра над злом. Зато Дан победе представља за Русију главни празник који обједињује све њене грађане. Ове године,Дан победе обележен је и неким интересантним појединостима које нису у јавности остале незапажене. А ево о чему се ради. Руски град Сизрањ у централном делу земље није ,,богу иза леђа’’. Његови житељи не бистре политику, просечна примања су им скромна и брину како да саставе крај с крајем, да се прехране, да ишколују децу. Ипак, за Дан победе очистили су и уредили град, како то доликује за велики празник. Град је излепљен плакатама, на сваком излогу су форографије фронтоваца, Георгијевске ленте. Али, главно изненађење је - огроман постер Стаљина на главном градском тргу. На дну постера, крупним словима написано је: ,,Упамтите: јака Русија није потребна свету. Нико нам неће помоћи, можемо рачунати само на сопствене снаге. Ја сам урадио онолико колико сам могао. Надам се да ћете ви урадити више и боље. Будите достојни сећања ваших великих предака’’. Аутори ове мисли пренели су значајну поруку садашњој генерацији. Али су истовремено изразили мишљење о Стаљину, чију улогу у победи над фашизмом све мање људи у Русији оспорава. То потврђују и анкете последњих месеци које говоре о све већој популарности ,,оца нације’’ кога једни и даље сматрају великим вођом, а други највећим тиранином прошлог века. Овакви постери и уопште подсећања на Стаљина током празника победе изазивали су, раније више него данас, негодовање у либералним срединама. У неким приликама било је и инцидената: чистунци из редова демократа цепали су плакате и постере се ликом ,,бркатог вође’’, аутобуси на којима су биле окачене Стаљинове слике заустављани су, а путници избацивани. Данас, огроман постер Стаљина у граду Сизрању стоји нетакнут. Пролазници, а њих је у главној улици доста, као да га не примећују.
Својеврсну поруку за Дан победе послао је и ветеран Борис Стамблер, чију изјаву бележе неки московски медији. ,,На Дан победе гладећемо на телевизији параду на Црвеном Тргу; пешадију, тенкове, самоходна оруђа и тактичке ракете. Међутим, без обзира на тај радосни дан, све то код мене не изазива велики ентузијазам. Шта је рат и како се он разликује од лепих слика на телевизији, ја добро знам. Имао сам осамнаест година када смо после тешких борби и рањавања, форсирали Дњепар. Вратио сам се кући као инвалид, био сам рањен у бедро и груди. Последњи гелер извукли су ми из тела 1955 године. До дан - данас се сећам како сам после борбе захватао воду из реке шлемом и пио је да бих се окрепио. Осетио сам у води укус крви. Људске крви било је у речној води свугде наоколо. Многи су изгинули, другови су нам умирали на рукама, сахрањнивали смо их у незнаним гробовима. Према неким изворима, у Дњепру је током форсирања реке било толико лешева да се на другу страну могло прећи газећи по њима. После новог рата, ако до њега не дај боже дође, на паради победе неће имати ко да маршира’’ - каже овај ветеран. Нека ми читаоци не замере што ћу овде изнети и нека своје сећања и утиске везане за Дан победе, односно његово обележавање. Стицајем прилика и захваљујући мојој професији, боравио сам на свим локацијама на којима су вођене највеће битке Другог светског рата на Источном фронту: московска, стаљинградска, лењинградска, курска, берлинска. Са изузетним поносом наводим да сам својевремено лично положио цвеће крај споменика црвеноармејцима на Мамајевом Кургану код Стаљинграда (сада Волгоград), крај монументалног Споменика победе недалеко од Курска, затим на Пискарјовском меморијалном гробљу код Лењинграда (сада Санкт Петербург), на гроб Незнаног јунака у московском Алексдандровском парку где гори вечни пламен. Присуствовао сам многобројним војним парадама на Црвеном тргу у Москви, обележавању годишњица победе и многих других годишњица везаних за Други светски рат. У посебном ми је сећању обележавање педесете годишњице победе на локацији на којој је вођена Курска битка, једна од највећих битака у Другом светском рату и највећа тенковска битка у историји ратовања. У њој је била ангажована до тада невиђена војна сила - преко четири милиона војника на обе стране, око 1.200 тенкова, преко 15.000 тешких артиљеријских оруђа, много стотина авиона и друга ратна техника. Та битка и победа у њој најсвечаније је обележена у Прохоровки, омањем месту недалеко од Курска и Бјелгорода. Ту је на Дан победе отворена и освећена Црква Светих апостола Петра и Павла. Усред прохоровског поља, који километар даље, отктивен је и освећен монументални Споменик победе. Русија је тако још једном изразила захвалност онима који су преживели пакао Курске битке и оплакали оне који су у њој изгубили живот. А таквих је, нажалост, било веома много. Њихов тачан број се заправо не зна. Мртве нико није пребројавао. За то није било ни времена ни могућности. На Прохоровском пољу многи борци претворени су у живе буктиње - изгорели су у тенковима или крај њих. Данима и недељама сакупљане су нагореле кости и сахрањиване у огромне заједничке гробнице. Дванаести јул 1943. био је дан када су на Прохоровском пољу горели небо иземља. У Бјелгороду су ми рекли да аутентичних филмских снимака битке нема - све је изгорело у пламену и паклу заједно са сниматељима. То је једина велика битка Другог светског рата из које нема аутентичних снимака. Један од преживелих учесника те битке износио ми је у разговору сећања на те трагичне догађаје. Каже ми да је био топао сунчан летњи дан али се од дима сунце није видело. Све унаоколо горело је у буквалном смислу те речи. Свака стопа била је натопљена крвљу, сваки квадратни метар изрован од експлозија. Топовска паљба мешала се са штектањем митраљеза, буком тенковских гусеница, звекетом челика и продорним звуцима авионских мотора. До темеља су срушени засеок Прохоровка и сва околна насеља. У Бјелгороду, граду од неколико стотина хиљада житеља, остало је само пет неостећених зграда. Све остало је спаљено и уништено огњем и мачем којим је нацистичка Немачка са својим савезнцима покоравала Европу. Плодним Прохоровским пољем сада доминира монументални Споменик победе, а насељем - Црква Светих апостола Петра и Павла коју је освештао тадашњи патријарх московски и целе Русије Алексиј Други. Када сам тих раних мајских дана 1995 боравио у Прпохоровки, пролеће је тек почињало а из плодне црнице никло је младо жито. И тада, пола века после битке, на Прохоровско поље долазиле су старице које су ту изгубиле своје најмилије. Дођу, распростру сто насред поља, застру га белим столњаком и поставе на њега понуде - паре погаче, јабуку или коју другу воћку и старинску готографију уоквирену црним драге и давно нестале особе. Тако налажу прастари православни обичаји. Старице дуго гледају замагљењим погледом, очима из којих су сузе одавно усахле, исплакане. Поседе тако неко време па се врате кући да самују и тугују. Један песник је рекао - а на његове речи подсетили су говорници на прослави у Прохоровки - да Русија, ,,матушка роднаја’’ када се гледа са небеса, као да је разапета на крсту који обликују железничка пруга од Бреста на западу до Владивостока на истоку и Волга која тече са севера на југ. Негде у центру је Москва а испод ње, недалеко од Бјелгорода и Курска - Прохотовско поље. Сада на том пољу на сунцу бљеште позлаћене куполе цркве светих апостола Петра и Павла и позлаћена фигура богиње Нике на Споменику победе. Да подсећају на пакао Курске битке, на херојство руског човека и његове незаборавне подвиге.
После свега реченог, постаје разумљивија констатација моје колегинице Нине Алексејевне да је Дан победе - симбол победе добра над злом и да што време више одмиче после Другог светског рата, постаје све јаснији огроман светско - историјски значај Велике победе. Совјетски, а пре свега руски народ, поднели су сувише велике жртве и патње, а совјетска држава исувише велика разарања да би садашња генерација заборавила оно што се догађало пре седам деценија а завршило победом над фашизмом. Прослава Дана победе је прилика да се подсети на те жртве и разарања, да се ода зхвалност онима који су извојевали победу и истовремено да се пошаље упозорење да се тако нешто више никада не понови. |