Četvrt veka od pada Berlinskog zida - svedočanstvo jednog očevica

Tačno pre dvadeset i pet godina srušen je Berlinski zid. Srušen je furioznim naletom stotina hiljada Nemaca, čemu su prethodili događaji tokom kojih je socijalizam počeo da puca po svim šavovima. U Sovjetskom Savezu uveliko je sprovođena ,,perestrojka’’ Mihaila Gorbačova, a na Zapadu, pre svega u Bonu, ubrzano je vršena priprema za ,,događaj veka’’- ujedinjenje Nemačke.

Novembra 1989. nestala je najpoznatija, jedinstvena građevina od betona i čelika koja je četiri decenije predstavljala simbol hladnoratovske podele. Bila je to granica Istoka i Zapada, razdvajala je ne samo jedan narod i jednu zemlju nego i Evropu, porodice, ideologije, način života.

Bio je to prelomni događaj u novijoj istoriji Evrope i sveta. Mnogi savremeni političari i istoričari smatraju da od tog događaja počinje novo istorijsko odbrojavanje, nova era u evropskoj i svetskoj istoriji. Nije malo ni onih analitičara koji ocenjuju da sve ono što se dešavalo narednih dvadeset i pet godina, posredno ili neposredno, nosi svoje izvorište upravo u tom događaju. A da podsetim: za poslednjih četvrt veka došlo je do velikih promena na evropskoj i svetskoj političkoj pozornici. Neke zemlje su nestale sa geografske karte, druge su se pojavile, što sve zajedno, nažalost, nije teklo bezbolno, a u nekim slučajevima i uz ratove i prolivanje krvi. I dan-danas se ratuje u pojednim delovima sveta. Živimo u vreme velike ekonomske i političke nesigurnosti, drastičnog pada morala u najširem smislu te reči, sunovratu sistema vrednosti. Čovek je čoveku postao vuk.

Berlinski zid izgrađen je u vreme najžešće konfrontacije dvaju blokova, u doba kada je hladni rat dostigao vrhunac. Njegov kostur od betona i čelika završen je u rekordno kratkom roku, za samo jednu noć između 12. i 13. avgusta 1961. godine. Kasnije, zid je dalje utvrđivan, dograđivan i ojačavan. Bio je dug 155 kilometara, visok u proseku 3,5 metra. Imao je 300 osmatračnica, čuvalo ga je 14.000 istočnonemačkih graničara sa 259 službenih pasa. Na nekim mestima bio je ojačan bodljikavom žicom i minskim poljima. Presecao je berlinske ulice, trgove, skverove, nadzemnu i podzemnu železnicu. Ko nije izbliza video tu tvorevinu i doživeo atmosferu koja je prosto zračila sa njegove obe strane, teško da će steći pravi utisak o ovoj tvorevini od betona i čelika. Više Nemaca, poznanika iz istočnog dela grada, uveravalo me je da i mnogo vremena posle rušenja zida i dalje sanjaju njegove obrise. Njegovo postojanje doživotno će trajati u našim sećanjima, kažu mi poznanici.

Spektakularno rušenje Berlinskog zida predstavljao je finale košmara koji je trajao mesecima, a bio sve izraženiji kako se približavao taj dan. Tokom letnjih meseci 1989, došlo je do masovnog bekstva građana Nemačke DR, Mađarske i Čehoslovačke na Zapad - najpre u Austriju koja je otvorila svoje granice, a odatle dalje u SR Nemačku. Mnogi su našli utočište u ambasadama zapadnih zemalja. Sve je ,,mirisalo’’da se sprema nešto veliko, da smo na pragu događaja koji će promeniti evropsku i svetsku istoriju.

U Rusiji u punom jeku je perestrojka Mihaila Gorbačova. U Berlinu se s tim u vezi oseća velika nervoza. Odnosi između Berlina i Moskve su značajno poremećeni. Zvanično se ocenjuje da ne postoji nikakav razlog da Nemačka DR krene tim putem i počne da kopira sovjetska iskustva. Uz takav stav iznose se argumenti koji su dosta uverljivi. Nemačka DR je jedina istočnoevropska socijalistička zemlja koja beleži konstantan porast proizvodnje i životnog standarda, bez padova i potresa. Zašto bi se, dakle, moralo menjati nešto što je uspešno i što je izdržalo probu vremena?

Januara 1989, dakle nepunu godinu pre pada Berlinskog zida, istočnonemački lider Erih Honeker saopštava naciji i istovremeno upozorava svetsku javnost da će Berlinski zid ostati tamo gde se sada nalazi i u kom se obliku nalazi dokle god bude potrebno, pa ako treba još pedeset ili sto godina, bez obzira na kritike i povike Zapada. Honeker time odgovara američkom državnom sekretaru Šulcu i zapadnonemačkom ministru inostranih poslova Genšeru koji na bečkom sastanku KEBS-a optužuju Nemačku DR što još nije uklonila ,,taj nečovečanski zid’’.

U emotivnom govoru na jednom skupu u Berlinu, kome sam prisustvovao, Honeker je poručio Šulcu da povede više računa o vrućoj granici sa Meksikom i o ljudskim pravima u sopstvenoj zemlji. ,,Zašto se bavite Berlinskim zidom koji je hiljadama kilometara udaljen od vas? Zid će i dalje postojati sve dotle dok se ne uklone uzroci zbog kojih je podignut. A podignut je da bi se Nemačka DR zaštitila od razbojnika, probisveta, narkomana i lopova - kaže Honeker. Mnogo puta je ponovio krilaticu: kakav sused, takva granica.

Prilikom izlaska iz sale gde je skup održan, prilazi mi jedan visoki funkcioner Ministarstva inostarnih poslova sa kojim se znam od ranije i kaže mi: Her Milošević, čuli ste šta Honeker kaže o Berlinskom zidu? A onda tiše, više za sebe, pita: da li je to realno u trenutku kada Sovjeti rade to što rade i kada nas pritiskaju sa svih strana. Ako padne zid, pala je i Nemačka DR, a sa njom i ceo socijalistički svet. Auf vidersen, her Milošević, kaže mi funkcioner u čijem glasu osećam istovremeno rezigniranost, ogorčenje i razočaranost. Kao da je hteo da je pomislio: neka ide sve dođavola, dosta mi je svega.

Ova epizoda podsetila me je na jedan sličan slučaj sa gotovo identičnim zaključkom. Godinu-dve pre pada Berlinskog zida, kada još nije bilo sasvim jasno kakvi događaji predstoje, u poseti Nemačkoj DR boravio je tadašnji predsednik Predsedništva Jugoslavije Raif Dizdarević. Na svečnoj večeri, domaćin, Erih Honeker i gost razmenjuju zdravice. Govore o prijateljskim odnosima dve zemlje i daljem unapređenju saradnje. Ja, kao dopisnik zvanične državne agencije Tanjug, sedim za stolom sa visokim funkcionerom ministarstva za informacije koji je i u partijskom rukovodstvu. On diskretno lupka prstom po stolu i više za sebe, veoma tiho pita: koji su dometi naše saradnje? Da li će nam drugi dozvoliti da sarađujemo? Da li ćemo uopšte istrajati? Nije tražio nikakav odgovor, a ja sam njegovu diskretnu opasku protumačio ovako: nikakve saradnje neće biti. Neće imati ko s kim da sarađuje. Nisam siguran da je nemački funkcioner imao na umu baš takav zaključak, ali kasniji događaji su takvu pretpostavku potvrdili. I u nekim drugim slučajevim zapažao sam da pojedini istočnonemački zvaničnici veoma skeptično gledaju na budućnost njihove države. To, naravno, kriju duboko u sebi i javno se pretvaraju kao da veruju da će ,,prva država radnika i seljaka na nemačkom tlu’’ trajati doveka.

Iako se u vazduhu oseća ,,da se nešto iza brda valja’’ Berlin se priprema za proslavu 40-godišnjice osnivanja države. Na proslavu je pozvan i sovjetski lider Mihail Gorbačov. Za razliku od ranijih dolazaka, ovoga puta nema ni zastava, ni transparenata sa dobrodošlicom. Na ulicama nema ni mase koja bi klicala. Gorbačov je projurio automobilom od aerodrome do rezidencije, sutradan je položio vence na groblje sojetskim vojnicima u Treptov parku, a zatim prisustvovao svečanoj večeri u Palati Republike.

I dok u palati traje svečanost, na centralnom berlinskom trgu, Aleksander placu, polako se okupljaju demonstranti. Oni uzvikuju parole ,,sloboda’’, ,,nećemo bežati’’ i pozivaju Gorbačova da im se pridruži. ,,Gorbi, spasi nas’’, ,,Gorbi pomozi nam’’. Krilatica ,,Wir sind Volk’’ (,,mi smo narod’’) prerasla je u ..Wir sind ein Volk’’ (Mi smo jedan narod). Poruka je jasna: jedan narod želi da živi u jednoj državi.

Osamnaestog oktobra dolzi do smene u državnom vrhu, što je znak da se očekuju drastične političke promene. Erih Honeker je podneo ostavku,, iz zdravstvenih razloga’’, a na toj funkciji zamenjuje ga Egon Krenc, jedan od najmlađih članova Politbiroa JSPN. U javnosti je procurila vest da je visoki partijski i državni funkcioner Hans Modrov, kasnije predsednik prelazne vlade, imao u tome odlučujuću ulogu i da je Honekeru skresao u brk da ,,tako više ne ide’’. To je, da podsetim, taj isti Modrov koji je važio za veoma realnog političara, koga su uvazavali i na Zapadu i koji je kasnije tokom krize u Jugoslaviji kritikovao poziciju Nemačke. On je izjavio da ,,Nemačka deluje suprotno razumu i bez odgovornosti za mir… Ona je konačno postala zvanična strana u građanskom ratu na tlu zemlje (Jugoslavije) u kojoj su ostali krvavi tragovi Hitlerovog Vermahta i u kojoj je Nemačka spoljna politika bila posebno obavezna na opreznost i uzdržanost’’.

Nekoliko dana kasnije grad Lajpcig je ponovo uzavreo. Krajem oktobra na ulice je izašlo 300.000 ljudi, što je otprilike polovina njegovih žitelja.

Pouzdano se zna da u Politbirou JSPN nije bilo jedinstvenog stava o uličnim demonstracijama. Neki članovi smatrali su da treba poslati vojsku da ,,napravi red’’. Navodno, bila je već data naredba da vojska izađe iz kasarni ali je ona povučena u poslednjem trenutku jer je prevladalo uverenje da bi to prouzrokovalo krvoproliće velikih razmera.

Četvrtog novembra čitav Istočni Berlin digao se na noge. Ogromna šarolika masa - oko pola miliona ljudi - prošla je centralnim ulicama grada. Demonstranti nose parole na kojima piše ,,Nikad više socijalizma’’, ,,Nikada više staljinizma’’, ,,Demokratija- da, haos- ne’’.

Policija se drži potpuno rezervisano. Prolazeći pored zgrade Državnog saveta, pojedini demonstranti lepili su po njenoj fasadi plakate uvredljivog sadržaja. Šarolika masa zavirivala je u policijske automobile, ismejavala policajce koji su koliko juče predstavljali neprikosnoveni autoritet, unosili im se u lice i dobacilavi uvredljive reči: ,,cajkani’’, ,,komunističke bitange’’, ,,žandari’’, ,,vucibatine’’ ,,vama je mesto u Sibiru’’. Policajci su gutali knedle i stojički podnodili uvrede. Očigledno, imali su stroge instrukcije da ne odgovaraju na provokacije.

Demonstracije se šire i po drugim gradovima: Drezden, Gera, Roštok, Brandenburg, Plauen, Erfurt. Čitavom zemljom valja se talas koji će je narednih dana potpuno prekriti. Više ne postoji sila koja ce ga zaustaviti. Toga su svesni svi: i u samom Berlinu, i u Bonu, Vašingtonu, Londonu, Parizu, pa i u Moskvi. Kasnije sam od ruskih zvaničnika slušao da je Kremlj bio potpuno zatečen događajima u Istočnoj Nemačkoj, da nije znao kako da reaguje jer se i sam nalazio u teškim problemima.

Deveti novembar 1989. ostao je zabeležen u nemačkoj, ali i evropskoj i svetskoj istoriji kao datum od izuzetnog značaja. Tog dana, upravo te večeri, probijen je Berlinski zid i otvorene su istočnonemačke granice. Desetine, stotine hiljada građana pohrlile su istog trenutka na granicu ka Zapadu, u ,,obećanu zemlju’’. Bio je to stampedo kakav ni pre ni posle toga nije viđen u istoriji, a teško da će se ikada i igde ponoviti. Toga dana Nemačka se faktički ujedinila, iako će njeno ,,de jure’’ ujedinjenje uslediti godinu dana kasnije. Sve ostalo bilo je samo stvar tehnike. Ni praktično ni teoretski više ništa nije moglo da spreči ono što će se narednih dana, meseci dogoditi i o čemu je maštao svaki Nemac. Poznanici su mi govorili da gotovo svaki Nemac, bilo na Istoku ili na Zapadu, ustaje i leže sa jednom jedinom mišlju, mišlju o ujedinjenju zemlje.

Odluku o otvaranju granice saopštio je član najužeg partijskog rukovodstva Ginter Šabovski na konferenciji za štampu u berlinskom pres centru. U haotičnoj, konfuznoj atmosferi koja je tih dana vladala u Berlinu, i njegovo saopštenje bilo je konfuzno. Pročitao ga je sa nekakve ceduljice koju mu je neko tutnuo u ruke. Sedeći u prvom redu, na samo nekoliko metara od Šabovskog, jasno sam uočio da je bio premoren, zbunjen i krajnje dekoncentrisan.

Iako se ponoć približavala, oko Berlinskog zida, sa njegove istočne strane, već je bilo okupljeno više desetina hiljada ljudi. Mnogi su se već popeli na zid, a uskoro su se pojavile i teške mašine koje su počele da krnje tvorvinu od betona čelika. Te rupe, napravljene na brzinu, bile su još suviše male da propuste sve koji su zeleli da pređu na drugu stranu, pa su stvorene ogromne gužve.

U Zapadnom Berlinu na ulicama je pravi haos. Desetine, a narednih dana i stotine hiljada ljudi, uglavnom sa Istoka, tiskalo se ulicama. Više nedelja, oba dela grada ličila su na gigantsku cirkusku šatru u kojoj su bili isprepletani najraznovrsniji događaji. Bilo je potrebno mnogo vremena da se situacija koliko- toliko normalizuje. Čak i dan-danas, četvrt veka posle rušenja zida i ujedinjenja zemlje, tu i tamo mogu se čuti podele na ,,Ossi’’ (,,istočnjake’’) i ,,Vessi’’ (zapadnjake) građane. Mnogi građani na Istoku žalili su se da ih oni na Zapadu potcenjuju i smatraju ih u neku ruku grajanima drugog reda. Primali su manje plate za isti rad i bili podređeni u nekim drugim oblastima života.

Svim događajima koji su tumbe preokrenuli mnoge evropske zemlje, pre svega na istoku kontinenta, kumovao je Mihail Gorbačov. Tako bar smatraju istočnonemački rukovodioci, od kojih su mnogi ležali po zatvorima ili su bili pod istragom. Bilo je slučajeva da su na odgovornost pozivane čistačice koje su brinule o higijeni državnih ,,komunističkih’’ zgrada.

U vreme kada se protiv istočnonemačkih rukovodilaca vodi hajka, kada se hapse i kada im se sudi, vlada u Bonu i novi rukovodioci Berlina pozivaju Mihaila Gorbačova da dođe u nemačku metropolu, gde treba da mu se uruči diploma počasnog građnina.

,,Da ima savesti, Mihail Sergejevič ne bi mogao mirno da spava’’- kaže u otorenom pismu Egon Krenc. ,,Na Istoku Nemačke ima dosta ljudi koji misle da si radio iza leđa Nemačke DR a zatim je izneverio, ostavio na cedilu’’. ,,Ti si mnogo puta govorio da ujedinjenje Nemačke nije na dnevnom redu a kratko vreme posle toga ti si ipak dao ,,zeleno svetlo’’ ujedinjenju’’.

Krenc optužuje Gorbačova da je pogazio mnoga obećanja i prešao preko mnogih načela koje je propovedao. ,,Omogućio si rušenje Berlinskog zida a samo koju godinu ranije svojom rukom si zapisao u ,,zlatnoj knjizi’’ kod Brandenburške kapije da je taj zid ,,oličenje zaštite socijalizma’’. Govorio si kako je Istočna Nemačka samostalna u svojoj politici, a lično si zahtevao od Honekera aprila 1986 da ne putuje u Bon jer SR Nemačka sprovodi revanšističku politiku.

Egon Krenc prigovara Gorbačovu da je iz Moskve zahtevano da se svim mogućim sredstvima brane granice prema Zapadu. Sada niko ne podiže glas što se sudi stražarima koji su izvršavali takva naređenja koja su dolazila iz Moskve.

Mihail Gorbačov nije odgovorio na ovo pismo. Kasnije je izjavljivao kako ,,ne shvata’’ optužbe Krenca. Više godina kasnije, Gorbačov je na jednom zajedničkom ručku sa stranim novinarima u Moskvi, na moje pitanje o ujedinjenju Nemačke odgovorio da su njegovi postupci bili ,,sasvim na mestu’’ i u skladu sa novonastalom situacijom. Mnogi savremeni političari iz raznih zemalja, a pre svega iz Rusije, zameraju mu, pored ostalog, što nije uslovio ujedinjenje Nemačke nekim zahtevima kao što je, na primer, neširenje NATO pakta. Iz Nemačkih izvora sam svojevremeno slušao da su političari u Bonu, Vašingtonu, Londonu i Parizu tako nešto očekivali i da su bili veoma izmenađeni pasivnim stavom Gorbačova.

Iz toga proizilazi logično pitanje: da li je rušenje Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke u bilo kakvoj vezi sa događajima u Evropi i svetu poslednjih dvadeset i pet godina.

U odgovoru na to pitanje treba svakako razlučiti dve stvari. Prvo - da je svaki zid, svako fizičko razdvajanje naroda, njihova izolacija, svaka podela prema nacionalnim, verskim, rasnim, politiuckim i ideoloskim opredeljenjima suprotna civilizaijskim tekovinama, demokratiji i slobodi. Ali, to je univerzalno pravilo i nedopustivo je da se u jednom slučaju poštuje, a u drugim ne. A to se u današnjem svetu dešava na svakom koraku. Politika dvojnih standarda postala je norma u međunarodnim odnosima. Što je jednima zabranjeno, drugima nije, i obratno. Srbija i srpski narod se verovatno nalaze na samom vrhu lestvice ukleštenih u takve rašlje.

Što se prilika na našim prostorima tiče, već sam citirao istočnonemačkog lidera Modrova koji je rekao da se Nemačka posle ujedinjenja oglušila na sve opomene i postala zavanična strana na tlu zemlje, u kojoj su ostali krvavi tragovi Hitlerovog Vermahta i u kojoj je nemačka spoljna politika bila posebno obavezna na opreznost i uzdržanost.

S tim u vezi, naveo bih samo nekoliko opaski. U Berlinu je godinu dana posle pada Berlinskog zida i ujednjenja, održan ministarski sastanak KEBS-a. Nemačka i neke druge zapadne zemlje na rečima su podržale celovitost Jugoslavije, ali je taj stav vrlo brzo izmenjen, pa su Nemačka, a zatim i druge zapadne ali i druge zemlje, podržale secesiju, priznale nezavisnost Slovenije i Hrvatske i svrstale se na njihovu stranu, a krajem devedesetih i učestvovale u agresiji na Srbiju ili je podržavale. Takav pristrasan stav, sada u drugom obliku i drugačijim uslovima, traje do dana današnjeg.

Citirao bih i neke druge izjave koje su se u Berlinu i drugim evropskim prestonicama čule posle rušenja zida. Lično sam gledao kako grupa levičarskih aktivista u Berlinu nosi veliki transparent na kome je pisalo:,, Kada se Nemačka rađa, Evropa umire’’. A bivša britanska premijerka, ,,Čelična ledi’’ Margaret Tačer izjavila je; ,,Nakonm ujedinjenja Nemačke, moramo stalno čuvati barut suvim’’.

Nekadašnji zapadnonemački kancelar i jedan od najuglednijih politicara te zemlje Helmut Šmit izjavio je još nekoliko godina pre ujedinjenja Nemačke: ,,Ideja da jednoga dana može da se stvori država od 80 miliona Nemaca u srcu Evrope izaziva zabrinutost naših suseda i partnera u Evropi’’.

Da li je nemačka zvanična politika poslednjih dvadeset i pet godina dovoljno učinila da takvu zabrinutost i strahovanja demantuje? Na nekim primerima, uključujući tu i primer Jugoslavije, odnosno Srbije, takav zaključak je pod znakom pitanja.

Na kraju, citirao bih mišljenja koja sam svojevremeno, kratko vreme posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke,  slušao u pojedinim diplomatskim krugovima u Berlinu, a kasnije i u drugim evropskim prestonicama:

Kada bi usmerila svoje potencijale - ekonomske, političke,  tehnološke, naučne, kultutne i druge,  u konstruktivnom smeru, Nemačka bi mogli da odigra odlučujuću ulogu u prosperitetu Evrope - da postane lokomotiva njenog ekonomskog razvoja i učvršćenja mira. U suprotnom, mogla bi ponovo da zamesi kašu nekim narodima kontinenta, izneveri pozitivna očekivanja koja su se pojavila posle rušenja gvozdene zavese.

Možda su upravo ukrajinska kriza i ponašanje Berlina oko procesa na Balkanu test za preispitivanje ovakvih očekivanja.  

(Autor je u vreme pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke bio stalni dopisnik Tanjuga iz Berlina)