субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Четврт века од пада Берлинског зида - сведочанство једног очевица
Савремени свет

Четврт века од пада Берлинског зида - сведочанство једног очевица

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
четвртак, 20. новембар 2014.

Тачно пре двадесет и пет година срушен је Берлински зид. Срушен је фуриозним налетом стотина хиљада Немаца, чему су претходили догађаји током којих је социјализам почео да пуца по свим шавовима. У Совјетском Савезу увелико је спровођена ,,перестројка’’ Михаила Горбачова, а на Западу, пре свега у Бону, убрзано је вршена припрема за ,,догађај века’’- уједињење Немачке.

Новембра 1989. нестала је најпознатија, јединствена грађевина од бетона и челика која је четири деценије представљала симбол хладноратовске поделе. Била је то граница Истока и Запада, раздвајала је не само један народ и једну земљу него и Европу, породице, идеологије, начин живота.

Био је то преломни догађај у новијој историји Европе и света. Многи савремени политичари и историчари сматрају да од тог догађаја почиње ново историјско одбројавање, нова ера у европској и светској историји. Није мало ни оних аналитичара који оцењују да све оно што се дешавало наредних двадесет и пет година, посредно или непосредно, носи своје извориште управо у том догађају. А да подсетим: за последњих четврт века дошло је до великих промена на европској и светској политичкој позорници. Неке земље су нестале са географске карте, друге су се појавиле, што све заједно, нажалост, није текло безболно, а у неким случајевима и уз ратове и проливање крви. И дан-данас се ратује у поједним деловима света. Живимо у време велике економске и политичке несигурности, драстичног пада морала у најширем смислу те речи, суноврату система вредности. Човек је човеку постао вук.

Берлински зид изграђен је у време најжешће конфронтације двају блокова, у доба када је хладни рат достигао врхунац. Његов костур од бетона и челика завршен је у рекордно кратком року, за само једну ноћ између 12. и 13. августа 1961. године. Касније, зид је даље утврђиван, дограђиван и ојачаван. Био је дуг 155 километара, висок у просеку 3,5 метра. Имао је 300 осматрачница, чувало га је 14.000 источнонемачких граничара са 259 службених паса. На неким местима био је ојачан бодљикавом жицом и минским пољима. Пресецао је берлинске улице, тргове, скверове, надземну и подземну железницу. Ко није изблиза видео ту творевину и доживео атмосферу која је просто зрачила са његове обе стране, тешко да ће стећи прави утисак о овој творевини од бетона и челика. Више Немаца, познаника из источног дела града, уверавало ме је да и много времена после рушења зида и даље сањају његове обрисе. Његово постојање доживотно ће трајати у нашим сећањима, кажу ми познаници.

Спектакуларно рушење Берлинског зида представљао је финале кошмара који је трајао месецима, а био све израженији како се приближавао тај дан. Током летњих месеци 1989, дошло је до масовног бекства грађана Немачке ДР, Мађарске и Чехословачке на Запад - најпре у Аустрију која је отворила своје границе, а одатле даље у СР Немачку. Многи су нашли уточиште у амбасадама западних земаља. Све је ,,мирисало’’да се спрема нешто велико, да смо на прагу догађаја који ће променити европску и светску историју.

У Русији у пуном јеку је перестројка Михаила Горбачова. У Берлину се с тим у вези осећа велика нервоза. Односи између Берлина и Москве су значајно поремећени. Званично се оцењује да не постоји никакав разлог да Немачка ДР крене тим путем и почне да копира совјетска искуства. Уз такав став износе се аргументи који су доста уверљиви. Немачка ДР је једина источноевропска социјалистичка земља која бележи константан пораст производње и животног стандарда, без падова и потреса. Зашто би се, дакле, морало мењати нешто што је успешно и што је издржало пробу времена?

Јануара 1989, дакле непуну годину пре пада Берлинског зида, источнонемачки лидер Ерих Хонекер саопштава нацији и истовремено упозорава светску јавност да ће Берлински зид остати тамо где се сада налази и у ком се облику налази докле год буде потребно, па ако треба још педесет или сто година, без обзира на критике и повике Запада. Хонекер тиме одговара америчком државном секретару Шулцу и западнонемачком министру иностраних послова Геншеру који на бечком састанку КЕБС-а оптужују Немачку ДР што још није уклонила ,,тај нечовечански зид’’.

У емотивном говору на једном скупу у Берлину, коме сам присуствовао, Хонекер је поручио Шулцу да поведе више рачуна о врућој граници са Мексиком и о људским правима у сопственој земљи. ,,Зашто се бавите Берлинским зидом који је хиљадама километара удаљен од вас? Зид ће и даље постојати све дотле док се не уклоне узроци због којих је подигнут. А подигнут је да би се Немачка ДР заштитила од разбојника, пробисвета, наркомана и лопова - каже Хонекер. Много пута је поновио крилатицу: какав сусед, таква граница.

Приликом изласка из сале где је скуп одржан, прилази ми један високи функционер Министарства иностарних послова са којим се знам од раније и каже ми: Хер Милошевић, чули сте шта Хонекер каже о Берлинском зиду? А онда тише, више за себе, пита: да ли је то реално у тренутку када Совјети раде то што раде и када нас притискају са свих страна. Ако падне зид, пала је и Немачка ДР, а са њом и цео социјалистички свет. Auf vidersen, хер Милошевић, каже ми функционер у чијем гласу осећам истовремено резигнираност, огорчење и разочараност. Као да је хтео да је помислио: нека иде све дођавола, доста ми је свега.

Ова епизода подсетила ме је на један сличан случај са готово идентичним закључком. Годину-две пре пада Берлинског зида, када још није било сасвим јасно какви догађаји предстоје, у посети Немачкој ДР боравио је тадашњи председник Председништва Југославије Раиф Диздаревић. На свечној вечери, домаћин, Ерих Хонекер и гост размењују здравице. Говоре о пријатељским односима две земље и даљем унапређењу сарадње. Ја, као дописник званичне државне агенције Танјуг, седим за столом са високим функционером министарства за информације који је и у партијском руководству. Он дискретно лупка прстом по столу и више за себе, веома тихо пита: који су домети наше сарадње? Да ли ће нам други дозволити да сарађујемо? Да ли ћемо уопште истрајати? Није тражио никакав одговор, а ја сам његову дискретну опаску протумачио овако: никакве сарадње неће бити. Неће имати ко с ким да сарађује. Нисам сигуран да је немачки функционер имао на уму баш такав закључак, али каснији догађаји су такву претпоставку потврдили. И у неким другим случајевим запажао сам да поједини источнонемачки званичници веома скептично гледају на будућност њихове државе. То, наравно, крију дубоко у себи и јавно се претварају као да верују да ће ,,прва држава радника и сељака на немачком тлу’’ трајати довека.

Иако се у ваздуху осећа ,,да се нешто иза брда ваља’’ Берлин се припрема за прославу 40-годишњице оснивања државе. На прославу је позван и совјетски лидер Михаил Горбачов. За разлику од ранијих долазака, овога пута нема ни застава, ни транспарената са добродошлицом. На улицама нема ни масе која би клицала. Горбачов је пројурио аутомобилом од аеродроме до резиденције, сутрадан је положио венце на гробље сојетским војницима у Трептов парку, а затим присуствовао свечаној вечери у Палати Републике.

И док у палати траје свечаност, на централном берлинском тргу, Александер плацу, полако се окупљају демонстранти. Они узвикују пароле ,,слобода’’, ,,нећемо бежати’’ и позивају Горбачова да им се придружи. ,,Горби, спаси нас’’, ,,Горби помози нам’’. Крилатица ,,Wir sind Volk’’ (,,ми смо народ’’) прерасла је у ..Wir sind ein Volk’’ (Ми смо један народ). Порука је јасна: један народ жели да живи у једној држави.

Осамнаестог октобра долзи до смене у државном врху, што је знак да се очекују драстичне политичке промене. Ерих Хонекер је поднео оставку,, из здравствених разлога’’, а на тој функцији замењује га Егон Кренц, један од најмлађих чланова Политбироа ЈСПН. У јавности је процурила вест да је високи партијски и државни функционер Ханс Модров, касније председник прелазне владе, имао у томе одлучујућу улогу и да је Хонекеру скресао у брк да ,,тако више не иде’’. То је, да подсетим, тај исти Модров који је важио за веома реалног политичара, кога су увазавали и на Западу и који је касније током кризе у Југославији критиковао позицију Немачке. Он је изјавио да ,,Немачка делује супротно разуму и без одговорности за мир… Она је коначно постала званична страна у грађанском рату на тлу земље (Југославије) у којој су остали крвави трагови Хитлеровог Вермахта и у којој је Немачка спољна политика била посебно обавезна на опрезност и уздржаност’’.

Неколико дана касније град Лајпциг је поново узаврео. Крајем октобра на улице је изашло 300.000 људи, што је отприлике половина његових житеља.

Поуздано се зна да у Политбироу ЈСПН није било јединственог става о уличним демонстрацијама. Неки чланови сматрали су да треба послати војску да ,,направи ред’’. Наводно, била је већ дата наредба да војска изађе из касарни али је она повучена у последњем тренутку јер је превладало уверење да би то проузроковало крвопролиће великих размера.

Четвртог новембра читав Источни Берлин дигао се на ноге. Огромна шаролика маса - око пола милиона људи - прошла је централним улицама града. Демонстранти носе пароле на којима пише ,,Никад више социјализма’’, ,,Никада више стаљинизма’’, ,,Демократија- да, хаос- не’’.

Полиција се држи потпуно резервисано. Пролазећи поред зграде Државног савета, поједини демонстранти лепили су по њеној фасади плакате увредљивог садржаја. Шаролика маса завиривала је у полицијске аутомобиле, исмејавала полицајце који су колико јуче представљали неприкосновени ауторитет, уносили им се у лице и добацилави увредљиве речи: ,,цајкани’’, ,,комунистичке битанге’’, ,,жандари’’, ,,вуцибатине’’ ,,вама је место у Сибиру’’. Полицајци су гутали кнедле и стојички поднодили увреде. Очигледно, имали су строге инструкције да не одговарају на провокације.

Демонстрације се шире и по другим градовима: Дрезден, Гера, Рошток, Бранденбург, Плауен, Ерфурт. Читавом земљом ваља се талас који ће је наредних дана потпуно прекрити. Више не постоји сила која це га зауставити. Тога су свесни сви: и у самом Берлину, и у Бону, Вашингтону, Лондону, Паризу, па и у Москви. Касније сам од руских званичника слушао да је Кремљ био потпуно затечен догађајима у Источној Немачкој, да није знао како да реагује јер се и сам налазио у тешким проблемима.

Девети новембар 1989. остао је забележен у немачкој, али и европској и светској историји као датум од изузетног значаја. Тог дана, управо те вечери, пробијен је Берлински зид и отворене су источнонемачке границе. Десетине, стотине хиљада грађана похрлиле су истог тренутка на границу ка Западу, у ,,обећану земљу’’. Био је то стампедо какав ни пре ни после тога није виђен у историји, а тешко да ће се икада и игде поновити. Тога дана Немачка се фактички ујединила, иако ће њено ,,де јуре’’ уједињење уследити годину дана касније. Све остало било је само ствар технике. Ни практично ни теоретски више ништа није могло да спречи оно што ће се наредних дана, месеци догодити и о чему је маштао сваки Немац. Познаници су ми говорили да готово сваки Немац, било на Истоку или на Западу, устаје и леже са једном једином мишљу, мишљу о уједињењу земље.

Одлуку о отварању границе саопштио је члан најужег партијског руководства Гинтер Шабовски на конференцији за штампу у берлинском прес центру. У хаотичној, конфузној атмосфери која је тих дана владала у Берлину, и његово саопштење било је конфузно. Прочитао га је са некакве цедуљице коју му је неко тутнуо у руке. Седећи у првом реду, на само неколико метара од Шабовског, јасно сам уочио да је био преморен, збуњен и крајње деконцентрисан.

Иако се поноћ приближавала, око Берлинског зида, са његове источне стране, већ је било окупљено више десетина хиљада људи. Многи су се већ попели на зид, а ускоро су се појавиле и тешке машине које су почеле да крње творвину од бетона челика. Те рупе, направљене на брзину, биле су још сувише мале да пропусте све који су зелели да пређу на другу страну, па су створене огромне гужве.

У Западном Берлину на улицама је прави хаос. Десетине, а наредних дана и стотине хиљада људи, углавном са Истока, тискало се улицама. Више недеља, оба дела града личила су на гигантску циркуску шатру у којој су били испреплетани најразноврснији догађаји. Било је потребно много времена да се ситуација колико- толико нормализује. Чак и дан-данас, четврт века после рушења зида и уједињења земље, ту и тамо могу се чути поделе на ,,Ossi’’ (,,источњаке’’) и ,,Vessi’’ (западњаке) грађане. Многи грађани на Истоку жалили су се да их они на Западу потцењују и сматрају их у неку руку грајанима другог реда. Примали су мање плате за исти рад и били подређени у неким другим областима живота.

Свим догађајима који су тумбе преокренули многе европске земље, пре свега на истоку континента, кумовао је Михаил Горбачов. Тако бар сматрају источнонемачки руководиоци, од којих су многи лежали по затворима или су били под истрагом. Било је случајева да су на одговорност позиване чистачице које су бринуле о хигијени државних ,,комунистичких’’ зграда.

У време када се против источнонемачких руководилаца води хајка, када се хапсе и када им се суди, влада у Бону и нови руководиоци Берлина позивају Михаила Горбачова да дође у немачку метрополу, где треба да му се уручи диплома почасног грађнина.

,,Да има савести, Михаил Сергејевич не би могао мирно да спава’’- каже у отореном писму Егон Кренц. ,,На Истоку Немачке има доста људи који мисле да си радио иза леђа Немачке ДР а затим је изневерио, оставио на цедилу’’. ,,Ти си много пута говорио да уједињење Немачке није на дневном реду а кратко време после тога ти си ипак дао ,,зелено светло’’ уједињењу’’.

Кренц оптужује Горбачова да је погазио многа обећања и прешао преко многих начела које је проповедао. ,,Омогућио си рушење Берлинског зида а само коју годину раније својом руком си записао у ,,златној књизи’’ код Бранденбуршке капије да је тај зид ,,оличење заштите социјализма’’. Говорио си како је Источна Немачка самостална у својој политици, а лично си захтевао од Хонекера априла 1986 да не путује у Бон јер СР Немачка спроводи реваншистичку политику.

Егон Кренц приговара Горбачову да је из Москве захтевано да се свим могућим средствима бране границе према Западу. Сада нико не подиже глас што се суди стражарима који су извршавали таква наређења која су долазила из Москве.

Михаил Горбачов није одговорио на ово писмо. Касније је изјављивао како ,,не схвата’’ оптужбе Кренца. Више година касније, Горбачов је на једном заједничком ручку са страним новинарима у Москви, на моје питање о уједињењу Немачке одговорио да су његови поступци били ,,сасвим на месту’’ и у складу са новонасталом ситуацијом. Многи савремени политичари из разних земаља, а пре свега из Русије, замерају му, поред осталог, што није условио уједињење Немачке неким захтевима као што је, на пример, неширење НАТО пакта. Из Немачких извора сам својевремено слушао да су политичари у Бону, Вашингтону, Лондону и Паризу тако нешто очекивали и да су били веома изменађени пасивним ставом Горбачова.

Из тога произилази логично питање: да ли је рушење Берлинског зида и уједињење Немачке у било каквој вези са догађајима у Европи и свету последњих двадесет и пет година.

У одговору на то питање треба свакако разлучити две ствари. Прво - да је сваки зид, свако физичко раздвајање народа, њихова изолација, свака подела према националним, верским, расним, политиуцким и идеолоским опредељењима супротна цивилизаијским тековинама, демократији и слободи. Али, то је универзално правило и недопустиво је да се у једном случају поштује, а у другим не. А то се у данашњем свету дешава на сваком кораку. Политика двојних стандарда постала је норма у међународним односима. Што је једнима забрањено, другима није, и обратно. Србија и српски народ се вероватно налазе на самом врху лествице уклештених у такве рашље.

Што се прилика на нашим просторима тиче, већ сам цитирао источнонемачког лидера Модрова који је рекао да се Немачка после уједињења оглушила на све опомене и постала заванична страна на тлу земље, у којој су остали крвави трагови Хитлеровог Вермахта и у којој је немачка спољна политика била посебно обавезна на опрезност и уздржаност.

С тим у вези, навео бих само неколико опаски. У Берлину је годину дана после пада Берлинског зида и уједњења, одржан министарски састанак КЕБС-а. Немачка и неке друге западне земље на речима су подржале целовитост Југославије, али је тај став врло брзо измењен, па су Немачка, а затим и друге западне али и друге земље, подржале сецесију, признале независност Словеније и Хрватске и сврстале се на њихову страну, а крајем деведесетих и учествовале у агресији на Србију или је подржавале. Такав пристрасан став, сада у другом облику и другачијим условима, траје до дана данашњег.

Цитирао бих и неке друге изјаве које су се у Берлину и другим европским престоницама чуле после рушења зида. Лично сам гледао како група левичарских активиста у Берлину носи велики транспарент на коме је писало:,, Када се Немачка рађа, Европа умире’’. А бивша британска премијерка, ,,Челична леди’’ Маргарет Тачер изјавила је; ,,Наконм уједињења Немачке, морамо стално чувати барут сувим’’.

Некадашњи западнонемачки канцелар и један од најугледнијих политицара те земље Хелмут Шмит изјавио је још неколико година пре уједињења Немачке: ,,Идеја да једнога дана може да се створи држава од 80 милиона Немаца у срцу Европе изазива забринутост наших суседа и партнера у Европи’’.

Да ли је немачка званична политика последњих двадесет и пет година довољно учинила да такву забринутост и страховања демантује? На неким примерима, укључујући ту и пример Југославије, односно Србије, такав закључак је под знаком питања.

На крају, цитирао бих мишљења која сам својевремено, кратко време после пада Берлинског зида и уједињења Немачке,  слушао у појединим дипломатским круговима у Берлину, а касније и у другим европским престоницама:

Када би усмерила своје потенцијале - економске, политичке,  технолошке, научне, култутне и друге,  у конструктивном смеру, Немачка би могли да одигра одлучујућу улогу у просперитету Европе - да постане локомотива њеног економског развоја и учвршћења мира. У супротном, могла би поново да замеси кашу неким народима континента, изневери позитивна очекивања која су се појавила после рушења гвоздене завесе.

Можда су управо украјинска криза и понашање Берлина око процеса на Балкану тест за преиспитивање оваквих очекивања.  

(Аутор је у време пада Берлинског зида и уједињења Немачке био стални дописник Танјуга из Берлина)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер