Све владе у Европи озбиљно су уздрмане Ковид епидемијом - само у Србији уместо кризе власти имамо кризу опозиције

Србија је заиста земља чуда и апсурда. Све власти у Европи озбиљно су уздрмане кризом коју производе последице епидемије ЦОВИД19, свуда је народ у фази превирања, већина престоница је у предреволуционарном стању. Само у Србији уместо кризе власти имамо кризу опозиције.

Психоаналитичари су религију дефинисали као систем жељених илузија који служи за ефикасно порицање стварности. Програми и идеје појединих опозиционих странака блиски су овој дефиницији. Свака религија када западне у кризу, а њена догма у безизлаз, почиње да се дели и разграђује процесом секташења. Секте настају обично као израз бунта дела клера и његове пастве према тенденцији званичне цркве да у симбиози са државом остварује интересе владајуће класе. Секта се одваја од цркве ослобођена универзалистичких амбиција да окупи шире народне масе и карактерише је инсистирање на високим захтевима инклузије и на моралној подобности потенцијалних следбеника. Секташи монополизују право на истину и резолутно одбијају коегзистенцију са другим верским заједницама.

Слично је и са српском опозицијом.

Што је мањи политички утицај појединих опозиционих лидера то је већи њихов одраз у огледалу. Што је мања странка, то су захтеви екстремнији. Њихова самозамишљена легитимност нема никакво упориште у бирачком телу, али својом урођеном глагољивошћу и јаловим моралисањем спремни су да и оно мало опозиционог јединства баце под ноге.

Инсистирање на моралној чистоти на српској политичкој сцени је узалудно попут тражења девице у француском борделу

Инсистирање на моралној чистоти на српској политичкој сцени је узалудно попут тражења девице у француском борделу. Изгледа да су појединци ону Ђинђићеву „коме је до морала нека иде у цкрву“ буквално схватили па почињу не да политизују цркву, већ да сакрализују политику.

Ни деведесетих није постојао лидер значајније опозиционе странке који није сарађивао са Милошевићем.

По сведочењу из више извора, а и по мемоарима првог председника обновљене Демократске странке, Ђинђић је модерним Дежевским споразумом и уласком у републичку владу хтео да започне мирнодопску демонтажу слобизма, али се план изјаловио, па је будући први демократски премијер са канабета завршио у чекаоници, из чекаонице на улици на којој је и оборио злочиначку власт.

Све је очигледније да победник из Шевенингена на слободи није сав свој, мало је и Вучићев

Војислав Шешељ је дуго држан и пуштан или из боце или из затвора, да би на крају и сам постао усуд свом господару. Уместо да га држи на дистанци или на ланцу Милошевић се органски повезао са својим радиоактивним производом и своју судбину везао за његову. Као да му вишедеценијско искуство није било довољно упозорење да црвени војвода не може бити дуго на слободи и да га од опстипације (дуготрајног затвора) не може спасити ни место потпредедника владе. Власт у којој је био није му могла дати имунитет. Напротив, он је већину те власти затекао у хашким ћелијама тамо где је био свој на своме. Све је очигледније да победник из Шевенингена на слободи није сав свој, мало је и Вучићев.

Вук Драшковић је већ после деветомартовских демонстрација био оптужен да је део тајног договора са тајним службама тајног режима. А како Срби више воле тајне од истине Вук је удовољио тој рајинској потреби, па је са тајног прешао на јавни вид сарадње уласком у савезну владу која је започела да на Космету сече руке онима који уместо српског барјака носе неки други. Војислав Коштуница на време је обележен као омиљени Слобин опозиционар, јер је Вожд у њему видео све оно што Он није био или није успео да постане-слаб, поштен и неамбициозан. Није чудо зашто је после ослобођења управо Коштуничина странка постала сигурна кућа за прокажене социјалистичке кадрове и политички кишбран за инжењере смрти пораженог режима. Они су таквог Слобу дуго прижељкивали-довољно великог да их његова сенка сакрије, довољно слабог да ту сенку могу

На крају баладе треба ли подсећати ко су били досовски јуришници? Колико је чистоте и морала било међу њима?

После осам година унутрашње окупације неки се носе мишљу да треба формирати преке судове који ће судити појединцима и организацијама за колаборацију са Вучићевим режимом.

Оно што је тренутно изнад радара у српској опозицији отпало је из Демократске странке. Могу ли демократе да се похвале да су одбијали сваку врсту клаборације са актуелним режимом у овом катаклизмичном осмогодишњем периоду?

Одовору на то питање мора претходити подсећање на заједничко сликање одбеглог председника ДС-а и идејног творца неке брже, боље и Нове ДС са Александром Вучићем и његовим чаушима у просторијама СНС-а. Није било пријатно тада, а није ни сада, гледати како почасни председник без часног отпуста из матичне странке жели да пође путем Вучићеве катарзе и да оно што је Вучић направио од СРС-а, Тадић направи од обезглављеног ДС-а.

Тешко је бити Вучићев непријатељ, али је најопасније бити његов пријатељ. Макар и привремени

Одговор ће причекати и док не излистамо све изјаве тадашњег премијера Вучића чија влада пружа подршку Вуку Јеремићу у трци за место генералног секретара ОУН. Било је то само годину дана пре него што му је супруга постала „главни нарко-дилер у Србији“, а он део међународног криминала и вишемилионског корупционашког скандала. Тешко је бити Вучићев непријатељ, али је најопасније бити његов пријатељ. Макар и привремени.

Још један његов „пријатељ“ чији је рад у кошарци похвалио у популарном недељнику показао је функционалну кооперативност док је био на челу Демократске странке. Посланичка група демократа оберучке је гласала за усвајање Брислеског споразума у парламенту дајући тиме легитимитет косовској политици напредњачког режима који је већ тада увелико чинио масовне злочине против човечности иживљавајући се над пораженим „жутима“.

Али, није само тај Драган покушао да се приближи ватри и завршио са опекотинама трећег степена. На време сам критиковао покушај колаборације још једног бившег председника ДС-а, јер је покушао да кроз институције мења аутократски режим не схватајући да тиме постаје део система који покушава да промени. Руку на срце, тај „инкриминисани“ потез Драгана Шутановца имао је много више смисла и политичке далековидости од аутоматског аминовања сваког договора домаћег диктатора са страним фактором због неразумне потребе појединих демократа да недостатак кичме змене тапшењем по леђима.

Сарадња са програмираним колаборантима прихватљива је само када је у нашу корист? Назиру ли се пукотине на тим врадносним таблицама које гурате у лице као огледало онима који мисле другачије

Та законодавна иницијатива није могла да убрза Вучићев пад, али би уставом дефинисано независно судство била нека врста заштитне мреже за грађане при слободном паду у аутократију. Тај утопијски маневар био је доказ неспорног политичког талента и показао се смисленијим од несувисле подршке дијаболичном споразуму чије све тајне одредбе ни до данас нисмо сазнали. Још горе, тада су нуђене услуге ДС-а у процесу преговора са Приштином који су подигнути са техничког на међудржавни ниво. Не,не, још још горе! У том тренутку ДС, по речима њеног председника, подржава споразум којим Србија признаје независност Косова и сагласна је да од дана када се потпише споразум не постоји више ниједан облик државности Србије на територији Косова и Метохије и да се у тој сада већ бившој покрајини укидају све институције државе Србије. Пет година касније данас покојни Савез за Србију, састављен од бивших и актуелних демократа плус Двери, усвојиће програм у којем се вриштећи наводе резолуција 1244 и Устав Србије.

Последњи неспоменути бивши председник ДС-а између два Драгана данас позива не на идеолошко, већ на правоверно обједињавање опозиције. И за Бојана Пајтића нема дилеме да су сви они који су пристали на јунски изборни процес погазили „веру предака“ и прешли на тамну страну. Али, зар није упитна позиција ex catedrae уваженог професора када покушава да после каријере врсног политичког играча преузме улогу опозиционог селектора, јер је управо његова покрајинска влада опстајала захваљујући гласовима данас озлоглашене Лиге социјалдемократа и Пасторовог СВМ-а? Сарадња са програмираним колаборантима прихватљива је само када је у нашу корист? Назиру ли се пукотине на тим врадносним таблицама које гурате у лице као огледало онима који мисле другачије.

У крсташке ратове су првенствено ишли грешници како би окајали своје грехе и заслужили своје место у рају. Ако је рат против Вучића нека врста „светог рата“, дозволите онда онима који су у прошлости грешили да новим подвизима заслуже ваше поверење. Зар мислите да се вама нема шта праштати? 

Не, није могуће извршити моралну пурификацију српске опозиције на основу њеног односа према Александру Вучићу. Сви они који желе да се искрено боре против актуелног режима су добородошли у нови опозициони фронт. Прву битку коју заједно морамо добити јесте битка за нормалне изборне услове.

За оне који су опијени тамјаном и читају псалме уместо политичких теорија покушаћу да проговорим црквено-славјанским речником. У крсташке ратове су првенствено ишли грешници како би окајали своје грехе и заслужили своје место у рају. Ако је рат против Вучића нека врста „светог рата“, дозволите онда онима који су у прошлости грешили да новим подвизима заслуже ваше поверење. Зар мислите да се вама нема шта праштати? Што се пре ослободите илузије о сопственој безгрешности моћи ћемо да се вратимо разуму и да уз помоћ разума дођемо до заједничко договора којег се Вучић, опет нешто из вашег вокабулара, боји као ђаво од крста.

(Аутор је члан Главног одбора Демократске странке)

(direktno.rs)