Вучићева "историјска победа" и наша "ибијевска" опозиција - и шта ћемо сад?!

Ови избори су показали да Срби скоро акламативно прихватају аутократију као трајну форму државне организације. Постало је кристално јасно да је комплетни изборни процес само јефтина оперетска фасада квазиполитичког плурализма. 

Вучићева „историјска победа“ била је очигледна и пре него што је објавио своју кандидатуру. Он се није тркао са конкурентима, већ са натполовичном већином коју жели да има као доказ да је суверени власник Александрије, земље некада познате под именом Србија.

Србија се врти у круг све већом брзином и према очекивањима стручњака излаз из тог круга неће бити заустављање, већ неконтролисано излетање са те путање под дејством присилне центрифугалне силе. Где, како и са каквим последицама ћемо атерирати остаје једина непозната у тој суицидалној једначини.

Вучићева „историјска победа“ била је очигледна и пре него што је објавио своју кандидатуру. Он се није тркао са конкурентима, већ са натполовичном већином коју жели да има као доказ да је суверени власник Александрије, земље некада познате под именом Србија

По распореду фигура вратили смо се у 2016.годину. Ко је победио на овим изборима непогрешиво показује реакција учесника на још незваничне резултате. Не зна се чија радост је бизарнија, дела опозиције или дела власти. 

Чувену ЂБ гитару заменила је акапела МОРАМО, листа која се највише обрадовала јер ће се зелениш у парламенту заливати државним новцем, а какви ће плодови тог буџетског култивисања бити, време ће као непогрешиви судија показати. Цензус десничаре можемо поделити на четнике и почетнике. Видећемо са коликом се лакоћом идеолошки следбеници равногорских гибаничара претварају у скупштинске јагњеће бригаде, без обзира да ли се ради о поцепаном ПОКС-у, отцепљеним Дверима или расцепљеном ДСС-у. За разлику од горепоменутих, готово расходованих ветерана политичке сцене, Заветници су сигурно највеће изненађење ових избора, јер су једини изашли самостално и без већих трзавица, уз приметни ветар у леђа режимских медија, прескочили цензус на опште саблажњавање са твитерашких висина и кругодвојкашких силиконских долина.

“Александре Вучићу, требаће ми много мање времена да те оборим са власти, него што је то теби било потребно за мене” грмео је Драган Ђилас после завршених београдских избора 2018. године. Вучић није потрошио ни годину и по дана, док Драган Ђилас броји пету годину како неуспешно покушава да своју освету као хладну вечеру послужи резиднету виле на Андрићевом венцу. Инжињерски мајстор бројева уверавао је лаковерне да велика излазност одговара само опозицији и да је унутар апстиненцијалног стратума опозициони потенцијал до шест пута већи у односу на конкуренцију. Магична лествица од 900 000 је прескочена у Београду, али и уз такав оџив бирача Шапићева листа остала је недостижна за све остале такмаце.

Инжињерски мајстор бројева уверавао је лаковерне да велика излазност одговара само опозицији и да је унутар апстиненцијалног стратума опозициони потенцијал до шест пута већи у односу на конкуренцију

Још увек се не зна којом постизборном комбинаториком ће се формирати власт у престоници, али ако се поштују правила фер плеј борбе које су демократе етаблирале, напредњаци су заслужили још један мандат. Зашто? Зато што је чувена Ђиласова победа над Вучићем 2012. године остварена са 35% гласова или 50 освојених мандата, док су другопласирани напредњаци освојили 25,7% или 37 мандата. Ако смо тада инсистирали на томе да она листа која освоји највише гласова и на републичким и на београдским изборима има право и обавезу да формира власт, ако смо инсистирали на подудраности републичких и београдских коалиција, онда се тог принципа морамо држати и десет година касније, јер принципи не бајате и не мењају се протоком времена. 

На тек завршеним изборима у Београду СНС има 38%, док мозаик странака насталих из ДС-а има 21%, уз сестринску коалицију МОРАМО са 10,7%, али не смемо заборавити да је 2012. године напредњачки побратим ДСС имао сличан постотак успешности. 

Напослетку, о томе шта су узроци и последице оваквих изборних резултата писаће се још дуго, али једно је сигурно, више ништа у Србији неће бити исто, ни власт, ни опозиција.

И једни и други могу у недоглед понављати сада већ легендарни Констрактин стих “И шта ћемо сад!?”.

После ових избора ово је Иби опозиција. Ово је опозиција којој изгледа не ваља народ. Ово је опозиција која не жели да мења ни Вучића, ни себе, већ жели да промени народ. Народ је поткупљив, неписмен, склон ауторитарном начину управљања, глуп, примитиван, непросвећен. Ибијевска опозиција кроз своје твитер трбухозборце полако долази до универзалног изговора зашто по пети пут доживљава понижавајући пораз-народ је крив!

Власт већ дуже време не зна како да материјализује деценијску надмоћ на политичкој сцени, јер несметано доминира јавним простором, државном управом и друштвеним животом. Ипак, то јој није довољно да успешно решава горуће проблеме који се маскирају прескупим инвестицијама и потемкиновом инфраструктуром.

Опозиција је у још горој позицији. Она веома лако може да мутира у красту коју је тешко одлепити са коже, која сврби, ружно изгледа, а сврабом постаје све већа и опаснија. Народу је доста Калимеро опозиције која опужује све и сваког за сопствену неспособност. За њихове неуспехе био је прво крив Вучић који је уништио инситуције и приватизовао државу, онда је била крива ЕУ која инсталира стабилократије широм Балкана и трпи Вучићеву тиранију због косовског конфликта, да би на крају били криви односи унутар опозиције која никако да се функционално уједини и постане озбиљан конкурент на изборима.  

После ових избора ово је Иби опозиција. Ово је опозиција којој изгледа не ваља народ. Ово је опозиција која не жели да мења ни Вучића, ни себе, већ жели да промени народ. Народ је поткупљив, неписмен, склон ауторитарном начину управљања, глуп, примитиван, непросвећен. Ибијевска опозиција кроз своје твитер трбухозборце полако долази до универзалног изговора зашто по пети пут доживљава понижавајући пораз-народ је крив!

Зато, сума сумарум избора анно домини 2022. није Вучићева “историјска” победа, није ни велика излазност, већ “ И би (некада) опозиција”.

(Данас)