Коментар дана | |||
Он одлази, на овај или онај начин. И тога је и он сам свестан |
понедељак, 23. децембар 2024. | |
Не, он неће пасти као Милошевић, јер неће дозволити да се суочи са јачим кандидатом од себе који има већу подршку споља од њега. Неће бити ни румунског сценарија, јер је данашња Србија неупоредива са тадашњом Румунијом. Данас се не распада глобални систем (иако покушавају да нас убеде у супротно) као што је некада због катаклизме комунизма дошло до колапса Лагера. Напротив, промене у свету иду на руку непријатељима демократије, а Вучић то сигурно јесте. Нема ни обојених револуција, јер је Вучић премазан свим бојама, свим нијансама, свим могућим фарбама којима црта своје маске за унутрашњу и спољашњу употребу. Неће ни бежати као Асад, јер Србија није комплексна творевина као Сирија, нема “пријатељску” војну базу на својој територији, Балкан је испражњено буре чији су барут велике силе посуле по другим меридијанима. Како ће отићи?
Највеће су шансе да оде онда и на начин који ОН сам изабере. Као што је “наш” избор да ОН преузме власт био најгори по Србију, тако ће и његов избор начина да сиђе са власти бити најгори по Србију. Ако оде као непоражени, самозвани државник, остави иза себе илузију градитеља, бранитеља и хранитеља, Србија се неће од тог обољења опоравити деценијама. Ако оде и остави своје намештенике, своју сенку која ће контролисати покренуте друштвене токове, ако заживи политика и после њега ОН, Србија ће остати препарирана, замрзнута у времену и простору, а ми зомбирани, репрограмирани, неспособни за самостално одлучивање и преузимање одговорности за сопствене животе. Можда оде као Ђукановић, који је после пораза на председничким изборима послао слику из Емирата. То није била порука охрабрења свом уплашеном бирачком телу које га је пратило три деценије уназад. То је била слика ругалица победницима да му не могу ништа, да је безбрижан, да је ослобођен стега функције и положаја и да иако су му унапред резервисали затворску ћелију, он ужива у луксузном пентхаусу. Или да оде као Груевски у неком каравану, СУВ-у или џипу, с обзиром на висину и тежину (сам је рекао да има 120кг те да може и много теже регистраторе да подигне користећи само два прста). Могуће дестинације су, укључујући пријатељску Будимпешту, престонице његових европских пандана-Москва или Минск.
Стиче се утисак да сања међународну каријеру, или бизнис или политичку. Мала је Србија за његов его. Када заврши са отаџбином, можда пређе на континент. Све зависи какву Србију оставља, заробљену или слободну. Његов сан био је и био би наш кошмар. А његов кошмар је наш сан о модерној, нормалној и уређеној Србији. На крају дана, у политици је вечна ствар моћи и контроле. Ако буде отишао на контролисан начин, биће тешко обрачунати се са његовом заоставштином. Ако буде отишао на договоран начин, биће безболније деконструисати његову кулу свемоћи, али и веома тешко поново саградити било шта на минираном пољу које оставља иза себе. Ако буде отеран са власти, та деструктивна консктруктивност рушећи њега градила би нову Србију, другачију, пристојнију, бољу. Да, отићи ће, али као нико пре. Не ни као Милошевић, сигурно не као Тадић. Његова најава да ће се после првог пораза вратити после једног мандата нове власти сада звучи фрапантно. Он то глуми нормалност, невешто и усиљено. То је можда било могуће пре пет година, али сада је касно, прекасно. Цитираћу одговор официра ОЗНЕ који одговара Драгомиру Јовановићу, шефу специјалне полиције за време окупације када се нудио да сарађује са новим властима – Ви сте Драгомире водили такав живот, да вам нико не може понудити нови. Ове речи могу бити одговор на сваку Вучићеву понуду када буде силазио, одлазио или буде био отеран са власти. Добро је што је његов одлазак уопште тема. Привид вечитости његове власти паралисао је масе да пружају било какав вид отпора. Сада је и он свестан да му време истиче, али су свесни и његови противници. Догађаји су убрзавају и он све мање може да их контролише. А губитак контроле код деспота најава је њиховог одласка. Он одлази, на овај или онај начин. Одлази, не као пре, али овај пут заувек. Др Александар Дикић (безцензуре.рс) |