Ћутим и чекам да све прође!

Ћутим и чекам да све прође.

Пробудите ме кад умрем…

Какав ћу говор да одржим себи, препричаваће га мртви на својим сахранама, али залуду им…

Нико није знао тако да ћути и чека да све прође!

Какав сам само стасит и наочит роб био- ланци су ми се дивили, бре!

Тамничарима сам ишао у положајнике, кумио се с мучитељима, братимио с лупежима…

Како сам само знао да савијем кичму, дивили су ми се колико сам прогно човека из себе…

Шта ће ми битанга?! Да нешто проговори, да се усправи па да ме виде и чују, и шта онда..?

Да се борим?!

За шта кад ништа не ваља, а увек може горе!

Јуришао бих, кунем се, ал ако може нешто касније, предвече, и не далеко.

Доста сам ја по кафанама изгинуо у биткама, нека других сад, нема флаше у коју нисам гласно рекао: “Доста, бре, сад ћете да видите ко сам и од каквих!”

Никада нисам пожалио главу, туђу.

Шта сам само пута подвикнуо: “За мном, забринуће се тамничари што ме још нема…”

Никад у ланце нисам закаснио, дао сам им реч…

Дао сам им реч, образ, понос, достојанство, ал на гузицу нисам дао, вала!

По чему да ме сутра познају и помену?!

Нека сам и живео ко псето, увек може горе!

И кад не може- може, јер не може фукара да ме пороби колико ја могу да робујем!

Не може њима да буде добро колико може мени лоше, ето им га на, па да видимо ко ће дуже да издржи?!

Устао бих, кунем се, ал заузеће ми неко место и шта онда? Да стојим па да ме виде, да негде познам себе, да почнем ко манит да се отимам ланцима…

А, јок, море!

Ћутим и чекам да све прође, а проћи ће…

Да није тако не бисте ви данас стајали овде и слушали каквог јунака испраћате под земљу.

Тај је гузицу сачувао да потомци поносно скроје образе од ње!

Колики ће то образи бити, ееееееј!

Какав је само то роб био, ево тамничара у црнини.

Како је тај знао да припрети животу: “Куш од мене, битанго, немој ко да нас види заједно”!

Кад тај савије кичму могао си преко ње кола и волове да претераш!

Колико је само победама пркосио да не изда поразе.

Није било тишине која се могла такмичити с њим!

Понижења нису знала шта да му учине што он већ себи учинио није!

Знао је да увек може горе па је мудро ћутао.

Живот је провео у тој мудрости, није улуду срљао у човека…

Не може фукари да буде добро колико нама може лоше, па да видимо ко је упорнији…

Ћутиш и чекаш да све прође јер увек може горе, а све заиста прође.

Живот најпре, ал нема везе, док год остане довољно гузице да се скроје образи.

Нема везе, други ће у наше битке, превише нас је у јуришима за шанк пало.

Кафане су наши Газиместани!

Конобар, дај флашу овамо, једном се живи!

Сипај, да изгинемо, па морам да журим- забринуће се тамничар што ме још нема…

(Два у један)