Преносимо | |||
Како је "Оскар" постао страшило |
среда, 04. децембар 2024. | |
Моји познаници нису у стању да га гледају. Све је мање оних који то могу. Тај призор изазива нелагоду, порив да се оде негде далеко где је спас. Или да људи дигну руке од свега и остану у простору који је само њихов, иако таквог простора више нема. Али, није могуће одолети. То је постала болесна веза, морбидни ритуал, уживање у неотклоњивим мукама које увек изнова добијају нове облике. Напаст изгледа неотклоњива, иако нас многи охрабрују: готов је, потрошио је ресурсе лудила и понавља се у бескрај. Народ се дигао и нема намеру да се заустави. А он је посејао хумке свуд по земљи, његова се власт претвара у непрекидни дан жалости. Тако поремећен више не може далеко. Све је више меланхолије поводом ишчашености тог створа који себе види као председника једне државе и много више од тога. Шта да му радимо, могуће да се једном умори или да дигне руке од свега. Прејео се власти, већ му је позлило. Ни њему није лако да се гледа и подноси то што види, мада је слепо заљубљен у своју изузетну појавност. Да није, како би трпео толике сате сликања и муку која долази из непрестане агресије једне те исте подбуле физиономије.
Његови јавни говори су опасни по живот и здравље. Сударају се са логиком, етиком и поштењем, негирају све што заиста јесте и стварају пустош и очај као производ зле ружноће. Има обичај да по свом ћефу бане као гост телевизије, рецимо јавног сервиса, и заузме гард полицијског наредника који заводи ред у мрачној улици. Није задовољан како извештавају о њему, а ипак је дошао тамо да покаже последње остатке милосрђа и научи новинаре како се то ради. Он има своју верзију истине, а њега у истини још нико није затекао. Митоман који тежи да се зна само оно што се није догодило. Као гост постаје непријатан, циничан и љутит, са гримасом која не сведочи о добром стању. Почиње јавну истрагу како је могуће да Сервис уопште извештава о протестима, броји секунде колико је то трајало и људе због којих је извештај настао. У отвореној дебати сваки би га бољи новинар исцепао на фронцле, али он се дијалога боји као куге. Водитељка је збуњена и уплашена, не зна шта да му каже. Знала би она да је гост нормалан и да је уредник није опоменуо да пази шта ради и каква питања поставља. Не треба да поставља питања, довољно је да одговара на њих или да ћути. Скрушено, понизно, уз осмех, ако је могуће. Али уместо осмеха на њеном лицу је грч. Нешто између страха и мучнине. Може да остане без посла, око махнитог госта су гориле, чекају у предсобљу. И Орлић је ту негде. Ноћ је, уме мрак да поједе и веће људе.
Гост је тек почео. Мисли да је оштећен, нарушена му је изузетност и монопол на мудрост и лепоту. Није довољно слављен а нису заташкане све вести које му сметају. Он даје паре за Партизан, а и синоћ су навијачи урлали против њега. Каже да РТС све више личи на Нову и Н1, сестринске телевизије које он смртно мрзи. На њима се види какав је то тип заиста, шта ради а шта нам се дешава иза тога. Њега то доводи до додатног лудила које његови поданици славе као државничку изврсност. Није он толико надмоћан над људима и стварима, толико недодирљив и страшан колико су његове жртве лаке мете. Људи који не могу или не желе да се бране од напасника. Навикао је да га виде као страшило и чудовиште, а са таквим приказама разговора нема. Пусти будалу, јеби га, држи се главе. Гледај да некако прегураш док те притиска, а онда идеш даље. Али где? Нема даље! Мора неко да му каже: ућути, погушисмо се. Изађи из студија, макни се да те не гледамо, не постављаш ти питања, него одговараш. Ниси ти никоме газда, грађани су твоји послодавци. Сабери се или нека те саберу. Има надлежних служби које би ти помогле, чак и ако не пристанеш. Али нико из надлежне службе не признаје то што види, или не жели да каже то што виде сви. У својој универзалности и способностима које нису ничим ограничене, видели смо Оскара као тренера који на некој утакмици води мучене клинце. Догађај је директно преносио јегов омиљени канал. Тренер шета поред терена као голуб после типичне голубије радње, иза њега очарани навијачи. Да ли је то могуће, јебо ти слику своју, шта радиш човече? Врховни командант Србије, вођа и учитељ деце, шеф мафије, скромни чиновник који живи од плате, заштитник разбојника. Кад си стигао да направиш толике страшне ствари, да је све што стоји склоно паду, и да још идеш стазом Светислава Пешића? Та слика нам казује колико смо награбусили и шта је уопште остало од нас. Ако ни од чега другог, помрећемо од срамоте!
Као да није далеко време кад ће поред свих рушевина и тргова обојених у црвено, Оскар постати тренер свих селекција у свим спортовима, господар живота који још постоји, бог над зомбијима који га славе својим немуштим језиком. Идол маса које су остале без ичега. Свакога дана он се појављује из неке рупе да нас оцењује и да нам суди. Србија би пропала без њега, мада већ јесте са њим, са свих страна га нападају силе хибридног рата. Нема крви на њиховим рукама, то је обојена револуција. Ништа тако убедљиво не доказује присуство револуције као што је то црвена боја. Његове службе скидају ту страшну фарбу, али се она поново враћа на тргове. Из даљине се чује навијање и увредљиво клицање. Нико те не воли, момче нити те се боји. Страшила служе да растерају птице а не људе. То је сазнање које те сваке вечери изува из скупих ципела. |