Политички живот | |||
Вучић има све већу организацију, али све мање присталица |
петак, 01. март 2019. | |
Историчари већ отварају дебату о томе на ког диктатора највише личи Александар Вучић. Они најврелије главе одмах револверашки пуцају из оружја највећег калибра и у даху изговарају фирерово име. Други га представљају као франкенштајнског мутанта и омиљено чедо из перверзног брака црвено-црне коалиције. Он је усавршио комунистички концепт партијске државе, реактивирао култ личности као паралелну религију у Срба, а Шешељев вербални примитивизам учинио медијским мејнстримом. Трећи потрагу завршавају тек на Далеком Истоку и колоритне слетове у Пјонг Јангу већ виде на препуној Маракани, изнад које се и данас некима привиђају духови.
Дуго су Срби били навикнути да изнад власти једног човека не постоји ништа, ни Бог, ни идеја, ни природа. Било је потребно пола века да се схвати да та политика није само заснована на погрешним премисама, већ да она пражњењем својих костура из ормара закопова туђе костуре у масовне гробнице. Слично отрежњење доживеће и они који следе Вучића. Постоје две врсте његових следбеника. Прва је еуфорична и осветољубива, идеолошки искључива и бескрупулозна. У окршају са неистомишљеницима они су безобзирни и употребљавају сва средства која су им на располагању. А на располагању им је све, сви државни ресурси и свемоћна партијска машинерија. Друга врста је опортунистичка, тиха и безлична. Они напредњачки конгломерат користе као писту са које узлећу до висина које би им биле недостижне у нормалном друштву и у држави једнаких шанси за све. Та бескичмењачка лукративност, правдана шићарџијским начином преживљавања или царпе дием мотологијом, заједнички је именитељ широке базе још увек високе пирамиде моћи СНС-а. А пирамиде су заправо гробнице за фараоне? Поменута врста је највећи део напредњачке кадровске базе. Такви фото-роботи, или само роботи, излазе из њихових регрутних центара са специјалним задацима да покривају функције у државној управи и јавним предузећима. Они су тачка пресека и место срастања партије и државе. Да би оправдали добро плаћено ухлебљење, уцењени жестоком конкуренцијом, која као бесан пас чека посустајање и прву грешку одабраног, они оберучке прихватају улогу простог оруђа, које преко релеја извршава задате налоге. Веома је упадљив учинак постигнутог друштвеног положаја на метаморфозу њихове психе и тела. Маркирана одела која их окују и замене пршљенове, скупе кравате захваљујући којима могу ходати усправне главе, лакиране ципеле која звече као копита и најављују њихов галоп. Они не говоре срцем, већ врхом језика. Њихови ставови су унапред научене фразе, а неретко повишеним тоном неуспешно покушавају да замаскирају своје упадљиве недостатке. Александар Вучић има све већу организацију, али све мање присталица. Тај политички хомункулус и даље постиже задовољавајуће резултате, централа суверено контролише периферију, покрети су координисани и могу задати солидне ударце. Али, сви показатељи упозоравају на све веће осипање оног дела бирачког тела које из убеђења гласа за режим.
Зна Вучић да је Србија земља у којој се владар или обожава или проклиње. До сада је успевао да страхом влада и да страх претвара у гласове, а очај у аплаузе и ласкање. Његов говор тела више не прати тело говора. На њему је приметан физички умор. Поруке које шаље активирају примарне, животињске нагоне и држе грађане у стању приправности, али то вербално насиље производи све већу штету и ефекат бумеранга. На ког диктатора личи Вучић? Данас, он подсећа на Гадафија. У први план истурио је жене као прву и последњу линију одбране, прихватајући подмукли план својих медијских саветника да Срби на жене у политици гледају на посебан начин. Ове његове су по правилу и по задатку безобразне и дрске. Ретко ко ће слушати шта говоре, али ће им довољан број ће позавидети на храбрости. Опозиција је ту стављена у „lose-lose“ позицију. Ако одговори истом мером, телохранитељке ће постати мученице, а Вучићев рејтинг ће остати нетакнут. Ако се устукне, опозициони следбеници изгубиће поверење у своје вође које нису способне да савладају Зекићку, а камоли Вучића. Зато је једини начин упростити ствари. И на једној и на другој страни. Мета је Вучић! Ни РТС, ни Пинк, ни таблоиди. Игнорисати и Симу и Зекићку и Митровића и марксисте. Исто је и са онима који се премишљају или пренемажу. Немате изговор. Вучић је мета. Ни Косово, Ни ЕУ, ни Нато не може да Вам служи да правдате своју инертност. Живимо годину расплета. На улице! |