Полтрони, увлакачи, такојевићи и ласкавци - Ко трпи а ко ради за аутократску власт?

Анозогнозија је поремећај који се карактерише негирањем сопственог дефицита (физичког или психичког), односно неспособност пацијента да детектује постојеће обољење, па самим тим не разуме и не прихвата понуђену помоћ. Наука је утврдила узрок и лоцирала регију мозга чије оштећење је одговорно за настанак овог обољења.

Сваки недемократски систем почива на људима који га одржавају, бране и не примећују да систем чији су део постали истовремено изопштава, дискриминише и дискредитује појединце који пружају отпор и желе промену

Још увек је непознато која врста прегледа, теста или уређаја је потребна да се пронађе узрок наше колективне анозогнозије, јер са нама заиста нешто није у реду. Још горе – ми не само да не примећујемо евидентне друштвене девијације којима смо свакодневно окружени, већ исте подражујемо и глорификујемо.

Србију можемо поделити по разним деобним критеријумима, али на крају свих крајева у њој постоје две врсте људи – они који мењају (или покушавају да промене) и они који чувају (или покушавају да очувају) постојеће стање.

Сваки недемократски систем почива на људима који га одржавају, бране и не примећују да систем чији су део постали истовремено изопштава, дискриминише и дискредитује појединце који пружају отпор и желе промену.

Тренутно смо у фази еманципације и организације носиоца промена. Још увек није зрело да се промене коначно десе, али је сазрела свест да су оне неизбежне и незаустављиве.

Међутим, колико год тај рушилачки порив био морално и историјски оправдан, веома је битно схватити да врло често револуционарну олују преживе носећи стубови аутократије. Као што је удар метеора означио крај једне ере и почетак нове, после удара изумрли су диносауруси, али су преживели глодари. Тако је често и са револуцијама, паразити обично преживе. Полтрони, увлакачи, бескичмењаци, такојевићи, ласкавци…

У таквој ситуацији управљачи система примењују следећу врсту маневра – илузију промена кроз учестале изборне процесе уз кадровске уместо системских промена. На манипулативну реконструкцију режима, опозиција мора да одговори захтевом за деконструкцију.

Запамтимо – опозиција у недемократском режиму не служи за поправке или улепшавање система, већ за конструктивну деструкцију.

Међутим, колико год тај рушилачки порив био морално и историјски оправдан, веома је битно схватити да врло често револуционарну олују преживе носећи стубови аутократије. Као што је удар метеора означио крај једне ере и почетак нове, после удара изумрли су диносауруси, али су преживели глодари. Тако је често и са револуцијама, паразити обично преживе. Полтрони, увлакачи, бескичмењаци, такојевићи, ласкавци…

Прилагоде се свим атмосферским условима, истрпе сваку непогоду, извуку се из сваког „мајсторског решета“, притаје се накратко и наставе тамо где су стали, хранећи се сујетом и слабостима новог газде, користећи нову прилику за допуну црева, кад су већ срце и глава празни.

Та појава је потпуно природна у неприродним условима, то је еволуциони инстинкт за преживљавање. Сама реч каже – преживљавање, не живот. Такво понашање се јавља када нестану елементарни услови за живот, када је сам живот или живот достојан човека угрожен или онемогућен, тада наступа преживљавање – стање у којем појединац мења своје понашање, свој однос према заједници и ближњима, мења своју физиономију, емотивни и ментални склоп.

Инстинкти или рефлекси су иначе неуролошке пречице које нам служе за брзо деловање, за избегавање опасности, нема времена за сувишно размишљање, за обраду информација. Такав појединац, уплашен и ирационалан, потребан је аутократи да би њиме могао лакше и ефикасније да управља. Зато у аутократији за обичног човека нема живота, постоји само преживљавање.

Али, поставља се логично питање – зашто нема отпора таквој врсти пресије?

Да би се спречила ова ланчана реакција аутократска власт ангажује и форсира добро обучене манипулаторе којима поклања јавни простор, фабрикује друштвени углед и отвара ТВ катедру. То су ударне групе за тумачење света и стварности, они по задатом обрасцу обликују слику света и намећу је хипнотисаној публици

Индивидуа не мисли, она само развија мисао коју су други пре ње смислили, јер затиче претходно обликоване моделе мишљења. Ти модели служе као ефикасни анестетик и анксиолитик, служе да се народ обезболи и умири како би боље поднео понекад неприхватљиве услове живота. Без њих, трпљење и послушност маса би било краткотрајног карактера, после чега би се развио отпор, побуна и промена.

Да би се спречила ова ланчана реакција аутократска власт ангажује и форсира добро обучене манипулаторе којима поклања јавни простор, фабрикује друштвени углед и отвара ТВ катедру. То су ударне групе за тумачење света и стварности, они по задатом обрасцу обликују слику света и намећу је хипнотисаној публици. Дозвољено им је да монополишу право на проповед, а сценографија им је унапред припремљена на националним фреквенцијама како би њихов „интелектуални печат“ на датим друштвеним и политичким темама има инстутиционалну вредност.

Сви они имају заједничког селектора, ауторитет који никад не доводе у питање, силу која их спаја и обавезује. Формално су на челу разних фантомских института, центара, форума и других НВО артефаката да би уредници имали шта да ставе испод тих имена са опскурним биографијама. Видљиво је њихово непристојно наметање искривљене слике важних догађаја из прошлости како би се променила историјска свест народа и пореметила постојећа хијерархија моралних вредности.

Време је за чишћење и прочишћење. То је и физички и ментално захтевно, али свака револуција тражи како личну, тако и колективну жртву. Само тако можемо не изаћи из зачараног круга, јер деценијама из једног улазимо у други. Није ствар у кругу, већ у нашој склоности да будемо зачарани, очарани, разочарани, па опет зачарани. Време је за скидање чари, време је за повратак у реалност, време је за нормалност и сазревање!

Они су каста која ствара биолошко-емотивну везу са господарем. Они својим фабрикованим утицајем утичу на свест појединца да прихвати преживљавање уместо живота.

Да би промене које очекујемо и прижељкујемо биле корените, суштинске и системске (придев изаберите по жељи), неопходно је да појединац искорачи из облика бубашвабе која је способна да преживи нуклеарни армагедон. Поред тог еволуционог скока, ради менталне хигијене потребно је неутралисати продавце магле, професионалне тапшаче и каријерне полтроне који глуме националну елиту, а заправо су национална срамота. Сви ти аналитичари лоше праксе, медијски алхемичари и вођини трбухозборци не испуњавају ниједан критеријум да себе назову интелектуалном елитом како водитељска жандармерија покушава да их представи. То је хор манипулатора који лако научи песмицу по избору газде, а још лакше промени и тоналитет и диригента, ако то околности наметну.

Време је за чишћење и прочишћење. То је и физички и ментално захтевно, али свака револуција тражи како личну, тако и колективну жртву. Само тако можемо не изаћи из зачараног круга, јер деценијама из једног улазимо у други. Није ствар у кругу, већ у нашој склоности да будемо зачарани, очарани, разочарани, па опет зачарани. Време је за скидање чари, време је за повратак у реалност, време је за нормалност и сазревање!

Аутор је лекар и ТВ аутор

(Данас)