Држава, народ - и раја

Безнађе у којем се нашао српски народ није проузроковано бедом, нити глађу, ни изгубљеним ратовима, ни сиромаштвом. Оно је последица оног чега сви његови суседи сада имају у изобиљу, а некада нису имали, а српски народ који је био лучоноша сада је остао без своје суштине – реч је о државности.

Релација држава–народ могла би се објаснити као тежња људи који себе сматрају блискима и који су судбински упућени једни на друге да формирају једно полуприродну и полувештачку творевину како би живели срећније и плодоносније. Зато се и стварају државе као апарати који ће, са једне стране, контролисати понашање појединца, а са друге стране штитити његова права и једнакост.

Свака држава има своје елементе и, рекло би се, онако како појединци осећају своју припадност у тој држави, такав је и квалитет тог система елемената. Ако бисмо симплификовали ствари, онакав однос какав појединци имају према ономе ко персонификује државу, таква је заправо и та држава.

Евидентно је да су Срби ослободивши се освајача безуспешно покушавали да постану народ, па су се у тој спирали пораза и разочарања вратили свом првобитном идентитету – постали су раја.

Неповезана, аморфна маса којој ништа није свето, која ни пред чим, сем пред голом силом, неће устукнути, ни заћутати, ни поклонити се, дивља, примитивна, савршена за манипулацију.

Раја не ствара државу, она гусла своје јаде и чека којег ће новог везира добити од султана. Рајом се влада само силом, а сила захтева вођу који се рађа путем силе и моћи.

А вођа добро зна како се влада Србијом.

Обесмислити сваку институцију, контролисати судије, користити скривене центре моћи, од Скупштине направити вашариште, јер као таква огадиће се народу, удаљиће га од себе и доносиће само законе себи сличне-вашарске.

Када смо тако унаказили све оно што нормални друштвени систем познаје као аксиоме остаје само још један проблем.

Како зауставити куку и мотику?

Лажним обећањима, новим националним халуциногеном, ловом на вештице, перманентним хладним грађанским ратом?

Све су то опрабани методи како се троши и она мало преостале народне енергије која не сме бити усмерена ка суштини проблема већ хипнотисана иде према репу док је глава те змије у својој топлој јазбини.

И шта остаје после свих тих нехуманих експеримената ин виво?

Заслепљени, незрели народ са пубертетским очекивањима, наиван и лаковеран. Од модерне државе остали су само модерни деспоти. Народ је остао исти – не народ, већ раја.