Зашто после усвајања новог покрајинског статута не следе и нови покрајински избори?

Изменивши највиши правни акт који регулише њен статус, власт АПВ је поново пропустила да утврди демократски легитимитет свог положаја пред грађанима у чије име влада. Тиме се поновила недемократска пракса – усвајање новог највишег правног акта Покрајине који не доводи до демократског формирања нове власти АПВ.

Нечињење је један од три начина вршења правне радње, пошто и нечињење производи правно дејство. У овом случају, нечињењем се нарушавају начела владавине права и грађанске демократије, пошто европска регија напросто игнорише чињеницу да право на покрајинску самоуправу по изричитом слову Устава припада грађанима а не органима власти АПВ.

Подсетимо се, доношењем противуставног Корхецовог статута, први пут се појавила пракса да ступање на снагу новог највишег покрајинског правног акта (14. 12. 2009. г) не доводи до расписивања избора за Скупштину АПВ, иако је иста била формирана по основу претходног Статута. Нових покрајинских избора по основу доношења новог Статута није било. Исто је примењено и на извршну власт Покрајине. Војводином је и даље владала иста Скупштина, а Покрајинско извршно веће, састављено по основу Милошевићевог Статута који је донет по Милошевићевом Уставу из 1991. године, само је преименовано у „Владу АПВ“. Грађанима на територији АПВ, који су носиоци уставног права на територијалну аутономију, по доношењу новог Статута АПВ из 2009. није омогућено да одмах изаберу своје представнике у органима покрајинске власти у складу са новим највишим актом АПВ. Група омладинаца, која је имала намеру да у Новом Саду изрази свој став против неуставног положаја Покрајине, полицијски је онемогућена. На захтев једног високог функционера, који брука социјалдемократију у Војводини, ти омладинци су похапшени у част Корхецовог статута[1]! Наравно, у мору неуставности и незаконитости које је изазвало установљење илегалне европске регије, мало ко је уочио да није нормално то што нови покрајински Статут није имао дејства ка расписивању покрајинских избора.

У демократској правној држави (о томе нема спора ни у једној модерној правној и политичкој теорији) власт је ограничена правом. Право је изнад власти. Ограниченост самовоље власти правом је императив, а заштита права и слобода грађана је циљ владавине права. Међутим, грађанска демократија и владавина права нису само теоријски основ важења, критеријум ваљаности и циљ права. Они су, уз европске принципе и вредности, чиниоци нормативног елемента домаћег објективног права и то на највишем могућем нивоу позитивног права – чл. 1. првог поглавља Устава Р. Србије.

Пошто је Република Србија демократска грађанска Република, сувереност у њој потиче од грађана (чл. 2. ст. 1 Устава), а државни органи од грађана не могу присвојити суверенитет. То присвајање суверенитета је изричито забрањено Уставом (чл. 2. ст. 2). Од посебне је важности чињеница да домаће позитивно уставно право изричито не дозвољава „успостављање власти мимо слободно изражене воље грађана“, али и да је та забрана порописана у циљу заштите суверености грађана (чл 2. ст. 3 Устава)!

Како је онда могуће да доношење новог највишег правног акта, којим се успоставља власт у покрајинској аутономији, не дејствује ка демократском изјашњавању грађана о њој? Зар владавина права није основна претпоставка Устава (чл. 3. ст. 1 Устава)? Зар се владавина права не остварује слободним и непосредним изборима и повиновањем власти Уставу (чл. 3. ст. 2 Устава)? Зар државна власт није ограничена правом грађана на покрајинску аутономију (чл. 12. ст. 1 Устава)? Како је могуће да се по доношењу новог, највишег правног акта Покрајине „прескочи“ изјашњавање грађана који баш тим правним актом треба да спроводе своје грађанско право на територијалну аутономију, него се то њихово право оставља на располагање органима власти који су формирани на основу доказано неуставног Корхецовог статута? Најзад, како је могуће да се ово кршење права грађана на њихову територијалну аутономију врши на исти начин као у случају из 2009. године? Зашто се исто понавља и сада кад Пасторов статут треба да ступи на снагу?

Пошто је владавина права основна претпоставка Устава, почива на неотуђивим људским правима (чл. 3. ст. 1 Устава), зашто промена највишег правног акта покрајинске власти не утиче на покрајинску државну власт која такође мора бити ограничена правом грађана на покрајинску аутономију (чл. 12. ст. 1 Устава)?

Иако је јасно да највиша покрајинска власт не може бити изузета од принципа владавине права, покрајинска власт не може ни отуђити суверенитет од грађана, нити може бити изузета од ограничености демократијом, европским вредностима и правом грађана. Данашњи положај Скупштине АПВ и онога што је названо Покрајинском владом није у складу ни са правом, ни са принципима грађанске демократије.

Има ли бар у Европској унији ексклузивне „европскости“ макар једне регије којом би њена власт себе поставила изнад владавне права, демократије и људских права? Не, таквог примера за угледање нема. На основу којег правног принципа и у ком циљу фактичка власт европске регије упорно узурпира право грађана на покрајинску аутономију и на њу не дејствује промена права која регулише њен јавно-правни статус? Нема таквог европског правног принципа, нити циља.

Односно, има основа и циља, али они нису ни правни ни „европски“. Све то се врши на основу воље за узурпацијом власти илегалне европске регије над АПВ, и у циљу одржавања политичке номенклатуре на власти. Једноставно речено, право и демократија се крше да би Пајтић до „редовних избора“ 2016. г. остао на челу извршне власти у Покрајини, и да би Иштван Пастор за то време остао на челу Скупштине АПВ.

Где је решење ове дубоко противправне и недемократске ситуације? Да ли у покрајинским изборима? Да, „кад оно међутим“! Грађанска демократија није могућа без владавине права која је штити и обрнуто. О чему се ради? Ради се о томе да је партијским споразумом СНС-а и СВМ-а[2] пре усвајања Пасторовог статута уговорено да низ покрајинских надлежности буде предат СВМ-у. Смисао тог споразума је узурпација права грађана на покрајинску аутономију како би она била стављена на располагање једној мађарској политичкој породици. Злоупотребљени политички систем у Војводини сам собом не може да се супротстави чињеници да је аутономија Војводине сведена на договор две партије[3], о чему сам већ писао. Стога је сада нужна претходна правна заштита демократије, па тек када она буде омогућена, тада може да се приступи изборима.

Поменути споразум СНС-а и СВМ-а о АПВ је дубоко противуставан, и јавност тога мора да буде свесна. Устав Србије изричито забрањује да политичке странке себи потчињавају власт (чл. 5. ст. 4 Устава). Није Европска унија тражила од Београда да аутономију Војводине потчини Суботици. Је ли то тражила Мађарска? Ако јесте, можда је тражено тајно, али суседна национална држава Мађара (која себе више не именује републиком али има председника) није грађанин Србије који има право на покрајинску аутономију. Поводом покрајинске аутономије домаћи поредак не сме да поистовећује легитимност и легалност, односно да ограничава принцип легалности ефикасношћу права по основу некакве „нове легитимности“[4]. Паметан се учи на туђем икуству, па нарочито скрећем пажњу на смисао фаме[5] да у Србији „Устав не функционише“, којом се аргументује став тзв. аутономаша да је „Устав погрешан“ или „недоречен“. Историјско искуство средње Европе је показало до чега доводи допуштање претварања илегалног стања у легалност уочи Другог светског рата. Зна се ко је надлежан за мериторно тумачење права и у формалном и у материјалном смислу. Тумачење права је научна дисциплина, врше га надлежни органи јавне власти Републике, а Устав је основни акт правне државе. Не може Устав да буде „дорицан“ дифузно, како коме падне на памет, а да о његовом дејству непосредно одлучују политичке партије.

Сама употреба термина „недореченост Устава“ указује на потпуну правну неписменост критичара домаће уставности из редова тзв. аутономаша. Без обзира што је прекршена, правна норма остаје обавезна и јасна. Њена апстрактност редовно захтева конкретизацију актом ниже правне снаге ради примене воље која је садржана у материјалном смислу акта више правне снаге, а не „дорицање“. Суштина права је у његовој обавезности, а ефикасност његовог вршења се тиче појма добре или лоше владавине. Може ли добра владавина бити ефикасно вршена од стране власти која игнорише право и крши га? Не може. Власт је ограничена правом грађана на коме је утемељена, без обзира на ефикасност његовог спровођења и опструкцију коју врши (покрајинска) власт. Све ван тога је незаконитост, неуставност и пут у беспоредак, па је самим тим ово материја деликтног права. Контролу власти у крајњој инстанци врше грађани и судска власт коју су такође грађани у прописаном поступку установили у складу с Уставом и законом. Покрајинска власт је ограничена правом грађана на покрајинску самоуправу, а подлеже надзору уставности и законитости (чл. 12 Устава). Ово је такође уставно начело!

Никако се не сме олако схватити чињеница да Устав Србије брани Војводину. Демократија обезбеђује уставну брану од самовоље покрајинске власти и злоупотреба републичке власти. Укидање противуставног споразума СНС-а и СВМ-а је претходно питање, condictio sine qua non ефикасности демократије у одбрани права грађана на покрајинску аутономију од српске партократије и илегалне европске регије у Војводини. Ни једна власт у Војводини не може бити аутономна у односу на грађане који су једини легитимни и легални носиоци права на покрајинску аутономију.

Дакле, право на покрајинску аутономију (узурпирану споразумом две странке) најпре се мора вратити грађанима којима припада. Ово је потребно учинити хитно, па ће тек затим бити могуће ваљано успоставити аутономну покрајинску власт у складу с начелима владавине права, демократије, и европских принципа и вредности. Тек када се поредак у Покрајини врати у правно стање, моћи ће да буде ефикасан и користан по интересе грађана. Без потпуног повратка у правно стање, слободу ће у Војводини октроисати илегална власт једне политичке породице посредством странке једне националне мањине.