субота, 21. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Приказ књиге Вељка Ђурића Мишине: „Меморандуми Синода СПЦ немачким војним командантима Србије 1941-1942. године"
Прикази

Приказ књиге Вељка Ђурића Мишине: „Меморандуми Синода СПЦ немачким војним командантима Србије 1941-1942. године"

PDF Штампа Ел. пошта
Душан Ковачев   
четвртак, 01. октобар 2020.

Такозвана „друга Србија“ деценијама окривљује Србију за „Меморандум САНУ“, проглашавајући га „националистичким програмом Србије“. Таман се чинило да им је дезинформација успела, кад из дубина историјске грађе изрони књига директора Музеја жртава геноцида Вељка Ђурића Мишине: Меморандуми Светог архијерејског синода Српске православне цркве 1941-1942. године војно-управним командантима Србије.

 Пред јавност је Ђурић изнео чак четири меморандума којима је Црква, почетком нацистичко-фашистичке окупације Југославије, смело посведочила окупатору о ужасима уништавања српског православног народа током прве године рата.

Ђурић је данас водећи познавалац историје Српске православне цркве у периоду њеног највећег страдања током XX века, па је читаоцима ради подсећања, у првом делу, приредио преглед историјских догађаја непосредно пред априлски рат и почетак доба окупације који се претварао у пакао НДХ. Преглед је аутор развио ка подсећању на јединствену улогу челних људи НДХ - Римокатоличке цркве у њој, све до самог канцелара и вође Трећег рајха - у огромном злочину над српским православним народом и његовом Црквом.

Уз обиље изворне документарне грађе наведене у референцама, објављени су и бројни документи стравичног масовног злочина над Србима које јавност до сада није могла да види. То је још увек само врх огромног леденог брега. Без упуштања у правно квалификовање дела и одговорних лица, ова грађа сведочи о конкретним видовима вршења злодела, његовим организаторима, извршиоцима, подстрекачима и помагачима. Износи  чињенице о сваком саизвршиоцу понаособ, о облицима њиховог саизвршилаштва, не заобилазећи ни људе из самог врха Ватикана. Писано неумољиво објективно, а у циљу расветљавања тешких историјских прилика непосредно пред стварање концентрационих логора НДХ, монографија суштински и формално испуњава све услове налаза и мишљења вештака пред великим судом историје. Пред нама су несумњиве чињенице, неумољиви, неспорни и довољни докази. Пишући преглед догађаја, аутор је посебно подсетио на римокатоличење, али и исламизацију и унијаћење православних Срба. Приказао је и парадигматске субине архијереја и свештенослужитеља Српске православне цркве, њених објеката и имовине.

Меморандуми Светог архијерејског синода Српске православне цркве 1941-1942. године војно-управним командантима Србије, нова њига Вељка Ђурића Мишине у издању Музеја жртава геноцида и Одбора за Јасеновац Српске православне цркве

Нови темпо и нови кораци dance macabre појављују се на 74. страни. Предузимљиви митрополит Јосиф (Цвијовић) је у име Синода преузео одговорност за подухват прикупљања документарних чињеница од избеглих свештеника [77], формирајући већ октобра 1941. г. Комисију за прикупљање материјала о страдању СПЦ и народа. На челу Комисије је био епископ Нектарије (Круљ) и професори БУ Перо Слијепчевић и Миленко Филиповић, а у њеном саставу је био и Љубомир Дурковић  [78]. Од великог је значаја чињеница да је Комисија већ с почека рада саставила Упутство о извештајима који ће садржати сведочења свештенослужитеља о страдањима Цркве и народа [78]. Комисија је сарађивала са Комесаријатом за избеглице Недићеве владе и на основу прикупљеног материјала (хиљада докумената и сведочанстава) израђен је план систематизације грађе, а тематски су уобличена чак четири документа: Акција римокатоличке цркве, Акције фрањеваца, Јасеновачки логор и Лобор град [75]. О тим документима јавност за сада зна само из записника саслушања Миленка Филиповића пред комунистичким органима власти 1945. г. У условима језивог страдања, Црква је деловала правовремено, стручно, организовано и сталожено. Већ 1942. г. је прикупљено толико документарне грађе да је на настојање М. Филиповића почело стварање картотеке, библиотеке и окупљање веома широког круга стручњака који би истраживао актуелно страдање Цркве и народа. Развијен је архивски и мултидисциплинарни методолошки оквир за утврђивање размера страдања, и за свако појединачно страдање и за злочин. Тај рад је наступањем комунистичке владавине био у застоју, а потом ометан ратовима, општом бедом и разним опструкцијама.

Директор Музеја жртава геноцида, др Вељко Ђурић Мишина, аутор књиге Меморандуми Светог архијерејског синода Српске православне цркве 1941-1942. године војно-управним командантима Србије

Прва два Меморандума Синода упућена немачком окупатору су састављена већ у лето и јесен 1941. г. [95-97]. Кључне податке и документе о страдању Цркве и народа, које садржи меморандумска грађа, Милош Секулић је изнео из окупиране Србије и поднео их избеглој Краљевској влади Душана Симовића, па је на основу те грађе и влада саставила посебан Меморандум који је требало да буде упућен влади и председнику САД [87]. Овим је грађа о страдању Срба доспела и пред одређене „југословенске“ играче, који су dance macabre у Лондону заиграли у контра-ритму. Компликована је била одисеја Милоша Секулића, али се он упркос ватиканским ометањима, уз помоћ Момчила Нинчића и Милана Гавриловића, преко Цариграда и Африке, успешно пробио до Симовићеве владе у Лондону и доставио документацију о страдању Српске православне цркве и народа. Хрватски министар Симовићеве владе, Рудолф Бићанић је тада, по налогу Ватикана, објавио контра-меморандум о страдањима српске Цркве и народа [87]. Када је Милош Секулић, новембра 1941. г, требало да објави податке о страдању српске Цркве и Срба на новинарској конференцији у Лондону, онемогућен је. Генерал Душан Симовић је, у својству председника владе, пред 200 присутних новинара, Секулићу забранио да саопшти ужасну истину, јер би „то могло да растури Југославију“ [88]. После Симовића, Секулића и Меморандум су напали: Луј Адамич, Богдан Радица, и Јозо Томашевић. За Саву Косановића (министра у Симовићевој влади) је сав документарни материјал којег је донео Секулић био „гебелсовска пропаганда“ [88], иако је поднета меморандумска грађа садржавала и фотографију од усташа разорене цркве у Смиљану где је крштен Косановићев ујак Никола Тесла [65]. Успех денунцирања Секулића, Меморандума и грађе био је потпун. Успешно је ометено објављивање окупаторских злочина демократској светској јавности. Истина о страдању српске Цркве и народа је остала слабо видљива за британску и америчку јавност. Српска емиграција је пометена, збуњена, па се због сумњи у веродостојност Меморандума и документарне грађе поделила. Иронијом Ембахада Милоша Црњанског ово би се могло назвати Симовићевим „нападом с бока“ на Меморандум Синода. Међутим, Ђурић је историчар а не књижевник, па је његов израз објективан: он износи чињенице без стилизовања.

Ни у окупираној Србији Меморандуми Синода нису доживели бољу судбину. Министар просвете Велибор Јонић је сматрао да би меморандумски „закључци и изрази могли да нашкоде српској ствари“, па је нарочито настојао да трећи Меморандум не буде упућиван у иностранство [89]. Упркос противљењу Недићеве владе, нарочито министра Јонића, четврти Меморандум је Синод упутио Феликсу Бендлеру који је потом Синоду изричито забранио да Меморандум упућује у иностранство [92].

Храм Св. апостола Петра и Павла у Смиљану, подигнут дозволом царице Марије Терезије средином XVIII века. У том храму су свештенослужили отац Николе Тесле, Милутин Тесла и Стеван Косановић, а усташе су га разориле 1942. г. Сави Косановићу је грађа из Меморандума представљала „гебелсовску пропаганду“. На слици: Фотографија разорене православне цркве у Смиљану из меморандумске грађе Синода

Од значаја је то да је Синод ствари називао правим именом, те у првом Меморандуму минуциозно наводи злочине именујући их по врстама кривичних дела, док посебно групише злочине Мађара, Албанаца и Хрвата

Ђурић је објавио садржину сва четири Меморандума која је Синод поднео немачким војним заповедницима окупиране Србије, и то не треба препричавати већ прочитати. Међутим, од значаја је то да је Синод ствари називао правим именом, те у првом Меморандуму минуциозно наводи злочине именујући их по врстама кривичних дела, док посебно групише злочине Мађара, Албанаца и Хрвата. Садистички начини убијања су били посебно наведени [110], а немачки заповедник је замољен да учини све у циљу  обустављања терора и ослобођења архијереја, свештенослужитеља и интернираног народа. Други Меморандум садржи прецизно наведене примере убијања, мучења, затварања, одвођења у концентрационе логоре, насилног покатоличавања, рушења православних цркава, пљачкања и уцена, као и белешке изјава хрватских представника власти [124-127], али је без конкретне молбе окупационим властима. Вероватно је ауторима другог Меморандума указивање на писања Католичког тједника изгледало довољно да пробуди савест окупационог управитеља Србије. И трећи Меморандум обавештава војног управитеља Србије о неделима хрватских власти. Овде се већ минуциозно наводе подаци о убијенима по имену и презимену, али и прецизни наводи о бројевима жртава на територији НДХ и објашњења о „четничким“ и „бољшевичким“ акцијама као последицама стављања Срба ван закона. Међутим, овај Меморандум садржи и посебан прилог о одговорности Католичке цркве и њених поглавара у Хрватској за злочине у НДХ. Четврти Меморандум је протест против римокатоличења православних Срба који се завршава молбом да се Српска православна црква у НДХ стави под заштиту.

Иако је Недићева влада у окупираној Србији спасила и збринула преко 400 хиљада избеглица, ипак је Синод Српске православне цркве био тај који је имао храбрости да немачким војним заповедницима отворено и директно проговори о злочинима над Србима ван територије коју је окупатор поверио Недићевој управи. Ужас оваквих злочина против човечности тада још није именован геноцидом на међународном нивоу, али је Синод именовао све поједине познате врсте злочина над православним Србима у ХДХ.

Ова књига садржи обиман списак литературе, а на унутрашњим корицама сажету биографију и одабрану библиографију аутора. Уместо закључка, својом садржином књига поставља питање: хоће ли српска наука (и држава и Црква) већ једном одлучно наставити путем Слијепчевића, Филиповића и Дурковића којим су они кренули упркос нацистичкој и фашистичкој окупацији, давне 1941. године?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер