Војвођански клуб у доба режима Слободана Милошевића

Развој Војвођанског клуба почиње пет година након 1987. г, када је народ током Антибирократске револуције најурио с власти омражене фотељаше – аутономашку клику из ЦКСК САП Војводине и њихове помагаче. Припадници клике су се тада повукли пред народом који их је гађао јогуртом, озлојеђено назвавши промене Јогурт револуцијом.

Свенационални демократски фронт Војводине Живана Берисављевића није био део Војвођанског клуба

Живан Берисављевић (бивши секретар ПКСК САП Војводине) и Никола Кмезић (дугогодишњи члан ПКСК САПВ и покрајински функционер САП Војводине) су још 1990. године регистровали Свенационални демократски фронт Војводине (СНДФВ). СНДФВ је скренуо пажњу јавности тек када је 1991. г. истовремено критиковао и новонасталу ЛСВ Ненада Чанка и нови Статут Војводине. Берисављевић је већ након 1991. г. редовно објављивао јавности да СНДФВ на изборима неће учествовати. СНДФВ је 2001. г. објавио да ће променити име у Унија социјалиста Војводине (УСВ), а 2005. г. је објавио да је и формално престао да постоји. Берисављевићева УСВ је углавном таворила и такође престала да постоји 2011. г. Неко време је Живан Берисављевић био и председник политичког савета мале Социјалдемократске патрије Војводине (СПВ) Мирослава Илића у којој је био члан и Никола Кмезић.

Током две и по деценије Берисављевић никако није успевао да поврати политички утицај. Сећање на омражене фотељаше је било сувише свеже и живо, а у народу који их је збацио с власти није било довољно расположених да се придруже овим политички компромитованим људима.

Настанак и развој Војвођанског клуба током деведесетих година XX века

Војвођански клуб је основан још 1992. г, у ресторану Оаза новосадског старачког дома, мимо Берисављевићевог СНДФ. Први председник Војвођанског клуба је био Станимир Лазић. Чланови Војвођанског клуба су се потом отворено хвалили да су за састанке те политичке организације употребљавали кабинет професора Веселина Лазића на Пољопривредном факултету УНС, називајући га „аутономашко гнездо“. Током деведесетих година прошлог века, опозиција је у Србији, по правилу, имала своја стецишта на Универзитетима.

Оснивачи Војвођанског клуба су били:  архитекта Слободан Јовановић, Веселин Лазић (чувени агроном, професор новосадског универзитета, један од оснивача Пољопривредног факултета у Новом Саду и оснивач КИД Пчеса), Станимир Лазић, Јован Комшић (раније професор социологије на Економском факултету у Суботици и члан илегално обновљене ВАНУ, данас професор Универзитета EDUCONS), Томислав Бекић (професор немачке књижевности и бивши декан Филозофског факултета у Новом Саду), Бранислав Бачић, Милош Тешић (члан илегалнo обновљене ВАНУ), Милан Мартинов (професор пољоприведног машинства на ФТН Универзитета у Новом Саду), Јован Шетрајчић (професор биофизике ПМФ Универзитета у Новом Саду), Душан Гвозденац (професор термодинамике на ФТН Универзитета у Новом Саду) и Душан Секулић (професор машинства на ФТН Универзитета у Новом Саду и у Кентакију).

Оснивачи Војвођанског клуба су били угледни људи чије су заслуге за САП Војводину биле огромне, али поглавито у научним областима које немају додира са политиком. Укратко, оснивачи Војвођанског клуба су били угледни „технократи“ доба САП Војводине. Политичари савременог војвођанског аутономаштва су их поштовали, али су их се радије клонили. Живан Берисављевић и Ненад Чанак тада нису могли да помисле како ће једног дана битно утицати на рад Војвођанског клуба.

Ресторан „Оаза“ при новосадском старачком дому у којем је 1992. г. основан Војвођански клуб.

Политичка агенда непартијског војвођанског аутономаштва у доба Милошевићевог режима

Стварни носиоци покретачког духа Војвођанског клуба су током деведесетих година прошлог века били Веселин Лазић и Слободан Јовановић. Сву делатност су припадници Војвођанског клуба врло слободно вршили у доба владавине Слободана Милошевића. Нико од оснивача Војвођанског клуба није био прогоњен, а камоли хапшен или ућуткан.

Током доба владавине Слободана Милошевића је Војвођански клуб повремено објављивао јавности изјаве и документе. Од 1993. до 2001. г. објављивали су штампану публикацију „Гласник Војвођанског клуба“ и окупили преко 300 чланова. Касније је ова публикација названа „Војвођански гласник“, њен главни уредник је био професор русинистике Стеван Константиновић, технички уредник Лазар Лазић, а чланови уредништва су били Веселин Лазић, Драгомир Јанков, Милан Мартинов и Лазар Лазић.

Већ 1992. г. је Војвођански клуб објавио своју Оснивачку платформу и Циљеве, а 1993. г. је Веселин Лазић у име Војвођанског клуба објавио изјаву Војводина – европска регија. Станимир Лазић, у име Војвођанског клуба, 1994. г. објављује захтев да Војводина има судску и законодавну власт, захтев за „деобу фискалног суверенитета“, и да Покрајина добије право да донесе „покрајински фискални закон“. Једном изјавом из исте године (О државном уређењу Србије и Југославије), Станимир Лазић у име Војвођанског клуба објављује да им је за будући положај Војводине узор Европска економска зајница и да је „државни суверенитет  престао да се третира као интегрална категорија“. Војвођански клуб је 1994. г. објавио Прокламацију платформе за савремену аутономију Војводине. Све начелне политичке вредности које су касније примењене у доба политичког режима илегалне европске регије, доба када је Бојан Пајтић био на челу Војводине, осмишљене су у Војвођанском клубу још током деведесетих година XX века.

Војвођански клуб је 1995. г. издао Књигу о Војводини, а одмах потом Манифест аутономије Војводине по нацрту Станка Пихлера (професор Правног факултета УНС). Милошевићев режим њихову слободу изражавања није ометао.

(balkanskageopolitika.com)