Šta posle „igre bez granica“

Bez obzira na to kako se završe ove „igre bez granica“ oko formiranja vlade, već sada je izvesno da je, što se tiče političke scene u Srbiji, najveći gubitnik Demokratska stranka. Svakim danom od završetka drugog kruga predsedničkih izbora, kada se DS mučila oko formiranja parlamentarne većine u kojoj je nesuđeni mandatar ipak pokazao neodlučnost, gubitak se uvećavao i tako će trajati sve dok ona sama ne smogne snage i stavi tačku. A ta „tačka“ podrazumeva realno i objektivno sagledavanje njenog učinka i doprinosa očajnom stanju u kojem se nalazi današnja Srbija, vraćanje izvornim principima i programu, a zatim duboke unutarpartijske rezove uz obračun sa „mangupima iz sopstvenih redova“. Uz to, valjda je već sada svesna koliko su joj doprinele dosadašnje „neprincipijelne i neprirodne“ koalicije, vlasti radi, a posebno stranke tzv. strateški partneri koje je ona sama politički oživljavala i rehabilitovala, a oni je sada politički omalovažavaju, da ne upotrebim težu reč - sahranjuju.

Nisam član DS (moja partija je davno ugašena), pa bi svako moralisanje i „držanje lekcije“ šta bi trebalo da uradi bilo veoma nepristojno. Pogotovo što verujem da ona u svojim redovima ima podosta umnih, patriotskih, poštenih i vrednih ljudi koji će znati šta je najbolje, prvo za Srbiju pa tek onda za sopstvenu stranku. Samo ću dodati još i ovo: potreban joj je predah, odmor od same sebe, a to može najbolje postići u opoziciji.

No, ostavimo DS njoj samoj. Mnogo je važnije kada će se i kako završiti ove „igre bez granica“ koje traju već pedesetak dana. Ukoliko se ubrzo ne pronađe izlaz, a on je vrlo izvesno tu sa mandatarom Ivicom Dačićem uz politički blagoslov Srpske napredne stranke, najveći gubitnik će biti građani Srbije ako to već nisu. Ako vlada bude formirana uz pomoć matematike sa zanemarljivom većinom kao i prethodna, možda je bolje da je i ne bude. U tom slučaju, ne bi trebalo čekati onih famoznih 90 dana već što pre raspisati nove izbore. Uveren sam, bez dvotrećinske ili makar dovoljno komotne parlamentarne većine, koja bi makar nagovestila bazično političko jedinstvo duboko „raspolućene jabuke Srbije“, nijedna vlada neće imati potencijal da zemlju izvlači iz duboke ekonomske, socijalne i moralne krize, već bi se dobio samo predah, a zatim agonija produbila i Srbija zapala u još veće probleme.

Bojim se da je još pre izbora propuštena šansa, na što sam ukazivao u svojim tekstovima, da sve relevantne društvene snage, predvođene političarima sa državničkom vizijom i odgovornošću, postignu konsenzus i formulišu najvažnije nacionalne i državne ciljeve i prioritete, zatim  njih stranke unesu u svoje programe, a realizaciju svaka za sebe osmisle i ponude biračima zavisno od ideoloških opredeljenja, razumevanja značaja regionalnog okruženja, svetskih integracionih procesa i uloge Srbije u njima, sopstvenih resursa i zavisnosti od inostranih radi realizacije dogovorenih ciljeva. Nažalost, ušlo se u izbore kalkulantski ko će sa kim, a sa kim neće ili može sa svakim, a sa krajnjim ciljem borbe za vlast koja, na način kako stranački profiteri, uz tajkunske i inostrane lobije, shvataju i zloupotrebljavaju demokratiju, donosi moć i novac.

Uvek se osećam jadno i bedno kada u svojim tekstovima počnem nabrajati (što sada neću) zvanične podatke o očajnom stanju srpske privrede, javnih finansija, nezaposlenosti, standardu građana, moralnom posrnuću ljudi na vrhu ili pri vrhu vlasti i nekih stranaka, beznađu i očaju građana Srbije, njenom „liderskom“ trećem mestu otpozadi na listi evropskih država računato prema standardu građana. Još bednije kada čitam ili slušam izjave stranih poverilaca da pristižu milijarde dolara i evra za otplatu javnog i privatnog duga, kao i pretnje „strano-domaćih“ zelenaških banaka o zaduženosti građana i plenidbi njihove imovine.

Svuda u svetu je za dug odgovoran dužnik, ali ništa manje i poverilac, izuzev u Srbiji. Dužnika, pogotovo krupnog, poverilac mora da neguje kao najosetljiviju biljčicu. U malim i slabim zemljama, a takva je sadašnja Srbija, kada nastupi dužnička kriza, bankarski i finansijski lobiji potegnu moćne države i MMF za uterivanje dugova po cenu totalnog osiromašenja građana i razaranja sistema zdravstva, školstva, socijalnih davanja. Posledice snose generacije građana, a političari i vlast ostanu čisti i punih džepova. E, nova vlast, ako u njoj bude čistih i neokaljanih ljudi, morala bi i ovaj aspekt rešavanja krize da i te kako uzme u obzir. Jer sa golog se nema šta svući izuzev da mu se zdere koža. Uz to, opljačkano se mora povratiti. Kako, ima puno načina, lepih i manje lepih. Treba naći meru.