Srpska diplomatija danas i sutra

Nezadovoljstvo jednog dela profesionalnog kadra MSP, obelodanjeno u pismu njegove sindikalne organizacije, moralo bi da izazove ozbiljne rasprave o stanju u srpskoj diplomatiji. Kadriranje u službi spoljnih poslova jeste važno, ali ne i najbitnije. Profesionalizam i karijerna diplomatija su posebno važni na nižim nivoima, a ambasadori su i do sada u znatnom broju slučajeva bili iz sfere politike. Važnije od toga je pitanje da li sadašnja diplomatija ostvaruje funkciju zbog koje i postoji kao deo izvršne vlasti. Uspešna je samo ona diplomatija koja je u funkciji realizacije unutrašnje politike, bez obzira na to da li je ambasador karijerni diplomata ili iz sfere politike. Nekada ovaj drugi, a takvih primera smo imali podosta u vreme najvećeg sjaja jugoslovenske diplomatije, jeste i te kako bio na nivou zadatka i veoma koristan za svoju zemlju.

Prvo i najvažnije pitanje je da li sadašnja Srbija ima konsenzualno dogovorene i precizno definisane najvažnije strateške državne i nacionalne ciljeve i prioritete na unutrašnjem planu. Verujem da ih nema, da luta i da je više povodljiva prema stranim uticajima, nego što je sagledala i formulisala svoje životne interese. Državna politika se uglavnom vrti i sapliće oko KiM i EU, u čijem rešavanju je inostrani faktor predominantan.

Srbija kao ekonomski ravijena zemlja i uređenje zapuštene i neuređene države bi trebalo da budu dva najznačajnija strateška prioriteta i cilja. Politička elita sadašnje politički „raspolućene“ Srbije, uz podršku svih faktora ovog društva, morala bi da smogne snage i državničke odgovornosti da upravo sada, pred nove izbore, postigne saglasnost oko ova dva cilja a nova vlast da ih operativno razradi i stvori mehanizme za njihovu realizaciju, uz prevashodno oslanjanje na sopstvene snage i resurse. Njihovom realizacijom stvoriće se uslovi i za uspešnije rešavanje ona dva iz prethodnog pasusa.

Za ostvarivanje tako koncipirane unutrašnje politike biće neophodno izvršiti temeljnu reorganizaciju MSP i formulisati zadatke novoj srpskoj diplomatiji, da bude u funkciji realizacije unutrašnje politike. Ovakva kakva je sada, „očerupana“, neorganizovana i nefunkcionalna, državi i društvu je od male koristi. Pre svega, MSP se moraju vratiti istrgnute funkcije i resori koje su političke partije pretvorile u svoje „feude“. Deprofesionalizacija i premoć partokratije u kadrovskoj poliitici je samo jedan aspekt. Mnogo ozbiljnije stvari razaraju srpsku diplomatiju. Navešću samo neke, vidljive sa strane.

Prioritet nove reorganizovane spoljne službe morala bi biti reintegrisana ekonomska diplomatija, koja je sada, poznata kao „Dinkićevi ekonomski savetnici“, pod ingerencijom Ministarstva ekonomije (regrutuje ih, plaća i njemu podnose izveštaje), bez vidnijih uspeha. U sastav MSP se moraju vratiti takođe poslovi vezani za dijasporu (feud SPO), EU ( do juče u resoru B. Đelića, sada „ni na nebu ni na zemlji“), kao i regionalna saradnja i međunarodni aspekt KiM koji su takođe velikim delom izvan MSP.

Nezamisliva je srpska moderna diplomatija bez ekonomske funkcije, pogotovo u vreme svetske ekonomske krize i očajnog stanja u sopstvenoj ekonomiji. Od nekadašnja dva ekonomska sektora u MSP i ekonomskih službi u značajnijim ambasadama, sada postoje samo njihovi tragovi ili „prirepci“ nekim drugim sektorima. Neko je sebi dozvolio luksuz da ukine neke veoma značajne službe MSP. Radi se o Službi za istraživanje i dokumentaciju, bez čijeg rada i tako prikupljeih informacija nije zamisliva nijedna ozbiljna služba spoljnih poslova. „Mozak“ svakog ministarstva predstavlja Služba za analizu i planiranje, koja je u našem MSP marginalizovana i zapostavljena.

MSP nema svog „spouksmena“ niti organizuje konferencije za štampu, što je nekada bila redovna praksa i strani i domaći novinari redovno bili obaveštavani o najznačajnijim pitanjima iz spoljne politike i stavova zemlje. Sada imamo praksu da se prema javnosti istupa „ad hok“ na ministarskom ili višem nivou, nekada i sa neusaglašenim stavovima.

Spoljnopolitički savet MSP je priča za sebe, počev od sastava, sa velikim uplivom NVO, do njegovog rada. Ustavna ingerencija Narodne skupštine i redovnije podnošenja izveštaja o radu diplomatije, uprkos zakljinjanju na demokraičnost u radu i društvenu kontrolu spoljne službe, su stavljeni po strani.

Mreža naših DKP se takođe mora prilagoditi novoj strategiji nastupa. Diverzifikacija naših ekonomskih odnosa, kao neminovnost u eri globalizacije i naših ekonomskih potreba na unutrašnjem planu, zahtevaju drugačiju mrežu naših DKP, raspoređenih u više zemalja sa manjim brojem osoblja. Luksuz je da u nekim zemalja objekti ambasada i rezidencija zvrje prazni, plaćamo njihovo održavanje, kao i čuvare iz zemlje i lokalce umesto da pošaljemo mlađeg diplomatu ekonomskog profila, uz neznatno uvećane troškove, da predstavlja državu, radi na unapređenju saradnje i pruža pomoć našim građanima, kojih ima u nemalom broju.