Srbija i regionalna saradnja na zapadnom Balkanu

Konferencija o zapadnom Balkanu na Brdu kod Kranja pobudila je veliko, ali ipak jednostrano interesovanje kod domaće stručne javnosti i političkih analitičara. Pažnja je usmerena isključivo na pitanje neučestvovanja predsednika Tadića na tom skupu, u čemu je uglavnom dobio podršku domaćeg javnog mnjenja, izuzimajući zanemarljiv deo minornih političkih partija. Izostalo je međutim razmatranje velikog broja drugih itekako važnih pitanja vezanih za ovu kontraverznu konferenciju.

Ideja za organizovanje konferencije potekla je od Slovenije, uz podršku Hrvatske kao suorganizatora. Pomalo čudno, zar ne? Slovenija se uvek “branila” da politički, pa čak i geografski, ne pripada Balkanu, već se deklarisala kao Alpska “dežela”. Otkuda da takva država, koja je već u EU a bez njenog mandata, uzima sebi za pravo da bude organizator takvog skupa zemalja zapadnog Balkana, pogotovo što je unapred znala da pri njenom spisku učesnika, onako kako ih je želela i formalno predstaviti, nije mogla očekivati i učešće Srbije, a time ni uspeh sastanka? Nema ni objašnjenja kako to da sve druge učesnike poziva u svojstvu premijera, a Srbiju na nivou šefa države. Ostaje da se istraže motivi koji bi možda mogli da ukažu i na njenu nedobronamernost u odnosu prema Srbiji. Poznato je da je deo slovenačkog rukovodstva, u nedavnoj prošlosti, mnoge stvari radilo po nalogu Vašingtona, da li je to slučaj i sada? Ovakvim manevrom Slovenija udaljava Srbiju od procesa regionalne saradanje a time i usporava njeno integrisanje u EU. Uticajni engleski “Ekonomist” u svom uvodniku od 23. marta kaže da bi Slovenija zbog “poniženja mogla da se osveti usporavanjem procesa evropskih integracija Srbije”. Ipak, ako se Slovenija oseca poniženom, sama je kriva za to, ali, istina, poniženje (pokušaj) je i na drugoj strani. Kada se već govori o poniženju, nije na odmet prisetiti se ovom prilikom nekorektnog reagovanja iz “dežele” prema Srbiji (tada SRJ), sa početka devedesetih, na odluku vlade Milana Panica o diplomatskom priznanju i njihovog odgovora tek tri godine kasnije, krajem 1995. Slovenija je i tada zaigrala na kartu poniženja, ali se postavlja pitanje zašto je to uradila sada kada je u Srbiji demokratska vlada a slovenačka privreda je široko ušla na srpsko tržište. Da li se možda preračunala?

Komentari srpskih zvaničnika da sastanak na Brdu nije uspeo jer, eto, ni zvaničnici iz EU nisu se odazvali pozivu za učešće, izuzev komesara za proširenje Štefana Filea, slaba je uteha i opravdanje za srpsku diplomatiju. Ponajmanje takav gest Brisela treba tumačiti kao podršku Srbiji, odnosno predsedniku Tadiću. Više bi se moglo protumačiti kao nepostojanje usaglašenog stava unutar EU o prioritetnom značaju učlanjenja regiona zapadnog Balkana u EU. Istina, čuje se povremeno deklarativna podrška pojedinih zemalja članica proširenju Unije na zapadni Balkan, ali i određena uzdržanost u smislu “predaha” posle prijema Hrvatske i Islanda, upravo onih od kojih takva odluka ponajviše zavisi. Na toj liniji bi moglo biti i napuštanje Štefana Filea pre formalnog završetka sastanka pod izgovorom premorenosti. Premorenosti od čega: fizičkog umora ili “zamora” od proširenja? Nagovešteni sastanak u Sarajevu, u organizaciji Španije kao predsedavajućeg Saveta ministara EU, ako se uopšte održi, mogao bi razjasniti ovu dilemu.

Srpska diplomatija ima izuzetnu odgovornost da u pripremi najavljenog regionalnog sastanka u Sarajevu obezbedi prihvatljivu formulu svog učešća. Lična naklonost španskog ministra Moratinosa i zvanični stav Španije o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti KiM, mogu biti od pomoći ali nisu i presudni. Moratinos će sazvati sastanak ne u svoje ime već u ime i po mandatu EU. Njegova najava da se sastanak priprema “sa idejom da sve strane učestvuju u duhu dobre međusobne saradnje… poštujući sva osetljiva pitanja i sledeći međunarodno pravo” govori dosta. Drugi deo izjave mogao bi ići u korist Srbije, ali ne i prvi. U diplomatiji je tako: dobro je dok vas pozivaju na sastanke, a šta ako i kada prestanu da to čine. Isto tako, pre nego se donese odluka o napuštanju nekog sastanka, treba dobro osmisliti kako se na njega vratiti. Diplomatija kao institucija, bolje nego pojedinac, može i treba da osmisli i predloži prihvatljivu formulu da status KiM, makar za sada, do savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, ostane u skladu sa rezolucijom OUN 1244 a time i njegovo predstavljanje na regionalnim i međunarodnim forumima u tom statusu, kako bi izbegli da ne zapadnemo u samoizolaciju.

Postavlja se logično pitanje, s tim u vezi, koliko aktuelno srpsko državno rukovodstvo, ukoliko atmosfera pred sastanak u Sarajevu ne bude u našu korist, može napraviti iskorak u odnosu na principijelan stav saopšten pred sastanak u Sloveniji. Da li je predsednik Tadić, kako neki analitičari kazu, “uvezan u čvor” i da li ga može raspetljati? Ako je u “čvoru”, sam je za to kriv jer je u njega uleteo, a za njegovo rasecanje potrebno je dosta toga promeniti na unutrašnjoj političkoj sceni ali i još više na međunarodnom planu da bi se ostalo na prioritetnom strateškom cilju – “i EU i Kosovo i Metohija”.

Na unutrašnjem planu se mora postići dogovor o kojim pitanjima treba otvoriti dijalog sa predstavnicima albanske zajednice na KiM. Veliki su privredni interesi i imovina države Srbije u pokrajini o čemu se mora razgovarati. Dosadašnje isključivo obraćanje i delovanje samo prema srpskoj nacionalnoj zajednici na KiM nije u skladu sa ustavnom normom da je KiM deo države Srbije a njeni građani, sa legalnim boravkom, istovremeno i njeni državljani. Srbi na KiM imaju brojne probleme, a imaju ih i ostali građani Pokrajine. Nisu ni oni prezadovoljni, posebno kada je u pitanju privredni razvoj, nezaposlenost, siromaštvo, organizovani kriminal, politička podvojenost i sl. Krajnje je vreme da se država Srbija počne obraćati i tom segmentu kosovskog društva i slati mu poruke. Ako to ne činimo deo smo problema ukupnog stanja na KiM, bez obzira kako će to primati i na njega reagovati albansko političko rukovodstvo. Prema dosadašnjem delovanju Ministarstva za KiM više bi mu odgovarao naziv Ministarstvo za Srbe na KiM, ukoliko se takvim postupanjem ne priprema teren za podelu pokrajine.

Za pohvalu je aktivnost ministra Jeremića u raznim delovima sveta na lobiranju u zaustavljanju priznavanja jednoglasno proglašene nezavisnosti KiM. Diplomatija kao institucija i državna politika uopšte morale bi, međutim, više aktivnosti da usmere upravo na one faktore, i to najuticajnije, a posebno prema Briselu i SAD, koje su priznale tu nezavisnost. Naravno da nećemo uspeti da se one “pospu pepelom” zbog priznanja Kosova ali i nesto veće razumevanje za našu argumentaciju predstavljao bi veliki uspeh, pa makar to u početku bilo samo poštovanje rezolucije 1244 i predstavljanje kosovskih privremenih institucija na regionalnim i međunarodnim skupovima u skladu sa njenim odredbama. Ukoliko bi za početak dobili saglasnost za onemogućavanje “iskakanja” poput slovenačkog, uspeh bi bio veliki. Ne možemo se u razgovorima o KiM sa tim zemljama zadovoljiti suvoparnom konstatacijom da smo se “složili da se ne slažemo”. Uvek ima načina, ali ga treba osmisliti, da se krene korak dalje, da se nešto ponudi kako bi se više dobilo.

Razmatranje ove teme ne bi bilo potpuno ako se ne bi osvrnuli, makar i ukratko, na često od strane političke elite isticani položaj i ulogu Srbije kao lidera u regionu. Pozivanje na liderstvo je dobro ako je ono potkrepljeno konkretnim delovanjem, a posebno unutrašnjom političkom stabilnošću i ekonomskom snagom zemlje. Takvo liderstvo se poštuje i priznaje. Ali kakvo je to liderstvo države Srbije, na primer, ako u pitanju rešavanja problema KiM i s tim u vezi ostvarivanja regionalne saradnje, prepuštamo inicijativu drugima a mi se borimo sa posledicama? Kako to da srpska diplomatija nije osmislila i inicirala da Srbija prva organizuje regionalni sastanak zemalja zapadnog Balkana u cilju realizacije svojih strateških ciljeva u koje se zaklinjemo, i tako postavi standarde za buduća okupljanja? Umesto da eventualno drugi, u prvom redu političko rukovodstvo privremenih institucija KiM, dođu u situaciju da odbiju ućešće na nekom takvom sastanku i time izoluju sebe, ovako postoji opasnost da mi dođemo u tu izolaciju. Ako se već “dežela” nameće kao lider u regionalnoj balkanskoj saradnji, zar Srbija kao organizator takvog skupa ne bi mogla da pridobije i pozove na sastanak Grčku i Rumuniju, zemlje “balkanskije” od drugih a prijatelje Srbije. “Višegradska grupa” (Češka, Slovačka, Poljska, Mađarska) nije imala tutore i “lidere” sa strane pa je postigla izvanredne rezultate u regionalnoj saradnji što ju je kvalifikovalo za punopravno članstvo u EU.