Rodilo se, treba li ga ljuljati?

Verujem sa najboljim namerama ali preambiciozno, građanin, političar i šef države Tomislav Nikolić se poduhvatio preozbiljnog zadatka da napiše dokument kako da se reši problem KiM. U preizbornoj kampanji previše hrabro obećao je da će za svog mandata rešiti taj istorijski problem. I eto, što je najbolje znao i mogao, uradio je. Napravio je nacrt teksta i nazvao ga Deklaracija, sa ciljem da se sačuvaju „i jare i pare“. Ali, ne lezi vraže, kao što to obično i biva, o malo čemu Srbi mogu da se slože. Rodi se i Rezolucija u pet tačaka.

Bilo je za očekivati da prvi „papir“ o tako važnom problemu potekne iz referentnih naučnih institucija i konsultacija „ljudi od pera“ koji su na tu temu objavljivali svoje radove. Zatim bi dobio „politički kišobran“ pod kojim bi u određenoj meri bilo mesta i za interese i drugih zainteresovanih strana. U sklapanju konačnog teksta „realnost“ je bitan faktor. Ne ona nametnuta „realnost na terenu“, već realnost koja se može postići na širem međunarodnom planu. Naravno, kao preduslov svih ovih poteza, bez čega „papir“ ne treba ni praviti, stoji krucijalno pitanje: da li Srbija ima definisane i plebiscitarno prihvaćene državne i nacionalne ciljeve. Ako toga nema, onda se kuća gradi od krova, a ne od temelja.

Državne i nacionalne ciljeve ne utvrđuje samo državni vrh jedne zemlje već svi relevantni subjekti jednog društva, uz realnu procenu mogućnosti njihovog ostvarivanja u datim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima. Prva manjkavost obelodanjene Rezolucije i parcijalnih saznanja o tajnoj Platformi, sastoji se upravo u tome što se iz ovih dokumenata ne vidi jasno šta su to realno ostvarivi kratkoročni i dugoročni državni i nacionalni ciljevi. Jer koji to ozbiljan državnik može izjaviti: „Hajde da uđemo u EU, pa ako nam se ne svidi da izađemo“ i da mu se još poveri da vodi političke pregovore o KiM „u kontekstu dalje i ubrzane integracije čitavog regiona Zapadnog Balkana u EU“.

Šta znači držanje u tajnosti Platforme, ako se Rezolucija na nju poziva, a specijalni izaslanik EU i šef kancelarije EU u Prištini kaže da Platforma Srbije o Kosovu za EU nema vrednost, već samo ona Saveta ministara EU. Stiče se utisak da je obrazloženje vlade uz Rezoluciju upravo parafrazirana Platforma.

Neke odrednice iz obrazloženja uz Rezoluciju su, najblaže rečeno, čudne. Ako se KiM definiše kao autonomija u okviru Srbije, kako je moguće da se u tački „G“ predviđa donošenje ustava AP KiM. Zar ustav nije najviši pravni akt suverene i nezavisne države. Zar prihvatanje „Kosova“ sa ustavom i već uspostavljenom carinom nije ne samo faktičko već i pravno priznanje Kosova kao države, a autonomija u autonomiji nevešta konstrukcija da zamagli suštinu. Čemu onda zaklinjanje da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova.

U obrazloženju se priznaje da je Republika Srbija „u dosadašnjem toku političkog procesa ...svojim postupcima pružila PIS u Prištini ograničeni pravni i međunarodni subjektivitet i legitimitet“. Ko je ovde u zabludi? Autor obrazloženja ili autor ovog teksta? Ko je vodio tehničke a ko političke pregovore. Iz tehničkih su proizašle carine i još ponešto što je dovelo do faktičkog priznanja „kosovske države“, a političke je bez skupštinske platforme, rezolucije ili bilo čega drugog kao „slobodni strelac“ vodio premijer nove vlade. Iz političkih pregovora može proizaći samo jedno: ili poništavanje dela dogovora iz „tehničkih pregovora“ ili pravno priznanje kosovske nezavisnosti. Na stranu što aktuelna vlast ignoriše postojanje Ustavnog suda.

Prema Ustavu, Srbija je sekularna država. Kako je onda moguće da se u jednom njenom delu, u AP KiM, kako se to predlaže u obrazloženju Rezolucije, uspostavi jedinstvo države i crkve, kroz ustanovljenje skupštinskog „Doma regiona i verskih zajednica“. Popovi i hodže u parlamentu. Pošto je na KiM većinsko stanovništvo islamske veroispovesti, autor je verovatno zaboravio (nije na odmet malo šale) da predvidi i uvođenje šerijatskog prava u tom delu države Srbije.

Bilo kako bilo, pošten pokušaj šefa države da iznedri dokumenat kao „izraz optimalnih želja srpskog naroda za rešavanje pitanja KiM“ (formulacija SANU), njegovom popustljivošću, voljom i interesima drugih, ali i savetničkom „mirođijom“, bojim se da se sveo na onu narodnu „ni luk ni voda“.