Neuređena država - lice političke elite

Nepodeljeno je mišljenje, a ono se da potkrepiti konkretnim podacima, da je Srbija u poslednje dve decenije nazadovala u svakom pogledu. Nažalost, taj trend se nastavlja. Ekonomski, što bi narod rekao, „ode koža na pazar“, jer porast spoljnog duga enormno je veći od rasta društvenog bruto proizvoda. Ekonomisti to nazivaju trošenjem sopstvene supstance. Država je zapuštena, neuređena, neorganizovana, bez demokratskih institucija i bez suvereniteta nad petnaestak procenata svoje teritorije. Osiromašeni narod je u strahu za materijalnu egzistenciju, apatičan, bez vere u bolje sutra. Frapira podatak da svakog dana četiri osobe pokušaju da sebi oduzmu život. Uticaj i značaj u međunarodnim odnosima je minoran, a ugled u svetu još pod utiskom iz devedesetih. Političke elite su začaurene u svoje stranačke interese i duboko podeljene, a radi osvajanja ili očuvanja vlasti svak može sa svakim i malo ko sa kim.

Deprimirajući podaci i preoštra ocena naše stvarnosti? Možda, ali šta je bolje i šta može pre pokrenuti društvo na promene i preokret? Da se suočimo sa stvarnošću ili da se lažemo? Da li je bolji pokušaj realnog sagledavanja stanja u kome se nalazi društvo i država ili uljuljkivanje i slepo verovanje, pokazalo se, izneverenim obećanjima mnogih garnitura političara koje su dolazile i smenjivale se na vlasti da nam je eto sa njima bolje i da su oni pre njih radili loše, a da će oni preporoditi Srbiju? Slušali smo političare, imali kratko sećanje, ponovo glasali za istu ili neku drugu garnituru a stanje u društvu ostajalo isto ili se pogoršavalo.Nikada ovo društvo nije ozbiljno tražilo političku odgovornost i političke sankcije za takve političare. Onu sankciju na izborima možemo sobodno „okačiti mačku o rep“. Od nje nema ništa. Političar se „preobuče“ u novo partijsko odelo ili se malo pritaji i eto ga ponovo na listi od 250 kandidata za poslanika, na mestu ambasadora ili visokog državnog funkcionera. Kažite mi jednog šefa stranke da je priznao da su on ili njegova stranka radili loše i da je, kao moralni čin, podneo ostavku zbog poraza na izborima i povukao se iz javnog života.

Kada bi se neko ozbiljno poduhvatio posla da prikupi sve gluposti znatnog dela političara, sve „bisere“ njihovih izjava, izneverenih obećanja, nerealnih strategija razvoja za sve i svašta, strateških partnerstava kojima nismo dorasli, klimavih stubova spoljne politike, Velike Srbije, Nebeske Srbije, mantri o Kosovu, liderstvu u regionu, milijardama stranih investicija i mnogo toga drugog, morao bi utrošiti mnogo vremena, a ispala bi podebela knjiga.

Srbija više od dve decenije živi u i sa porazima, a nikako da ih samoj sebi prizna i shvati, izvuče pouke i krene dalje u novi život. Ne, mi teramo po svome. Mi i dalje živimo u uverenju da se bezmalo ceo svet urotio protiv nas, pa hajde da mu prkosimo i ispravljamo „krive Drine“ i borimo se „protiv vetrenjača“. Da, slažem se. Srbiji su činjene nepravde, silom joj je oduzet (nadam se privremeno) deo teritorije. Međutim, moramo shvatiti da ovaj svet nije sazdan ni danas ni juče na pravu i pravdi iako su mnogima puna usta demokratije, ljudskih prava, mira i slobode. Naravno, u osnovi međunarodnih odnosa postoje samo interesi, moć novca i sila koja počiva na oružju. Ko toga nije svestan, obiće mu se o glavu. Zbog toga, ukoliko ruku protivnika, uzdignutu da te udari, ne možeš da skršiš, budi mudar pa se rukuj sa njom.

Veliki deo naše političke elite u poslednje dve decenije, da ne idem dalje u prošlost, pokazalo se u praksi, bio je nesposoban da shvati nove realnosti u međunarodnim odnosima, gde je mesto Srbije u njima, gde smo grešili, koji put da odaberemo, sa kakvim potencijalima raspolažemo i koji su nam najvažniji državni i nacionalni ciljevi i prioriteti. Prodefilovala je armija netalentovanih političara bez adekvatnog znanja i spremnosti da, kao početni korak za izlazak iz sveopšte krize, urede državu u kojoj će konačno profunkcionisati njene institucije sa demokratskim predznakom, a ne one koje su stvorene da služe u partijske svrhe ili još gore u interesu jednog čoveka, a toga je, da se ne lažemo itekako bilo..

Nismo išli problemima u susret i predupređivali ih, već smo kaskali za njima, gasili „požare“ nekada i uljem i po pravilu bili u minus poziciji.Nismo imali lidere državnike, već političare sa preovlađujućim stranačkim, ali i ličnim, rođačkim i kumovskim interesima. „Na vlasti su bili oni koji su mogli ali nisu znali, a oni koji bi znali nisu mogli“. Mnoge nestranačke ličnosti od integriteta i znanja su se klonile učešća u vlasti svesni da u takvom političko stranačkom ambijentu, u neuređenoj državi, ne mogu ništa da urade, već da se kompromituju. (Izuzetak je poslednja rekonstrukcija vlade). Živeli smo u vremenu u kome, da se poslužim mišlju velikog srpskog pisca, „pametni zaćute, budale progovore, a fukare se obogate“. Političke stranke su poprimile neke korporativne osobine, a zvanje političar je postalo najprofitabilnije zanimanje.

Jedan značajan deo naše političke elite posle oktobarskih promena, bez ikakvog državničkog iskustva, neki iz naivnosti, drugi iz ličnih interesa, a treći iz lakoumnosti i neznanja bio je fasciniran Vašingtonom, Briselom, Berlinom, Londonom, pa i Moskvom, posebno tzv. zapadnim vrednostima zanemarujući ili podređujući nacionalne i državne interse svog naroda. Pristajali su na pritiske i ucene naivno verujući da će takvim postupanjem „šargarepa pobediti štap“.

U neuređenim i neorganizovanim državama u kojima ne postoje ili pak ne funkcionišu institucije sistema, a takva je bila Srbija u posmatranom periodu, u kojima se ne poštuju zakoni, a za moral i društvenu odgovornost „baš me briga“, neodgovorne političke elite se „razbaškare“ i uzurpiraju najvažnije funkcije na kojima se temelji država. U kojoj to uređenoj državi može političar da naredi ustavnom sudu da ne postupa po ustavu, i to upravo u predmetu gde se ukazuje na povredu Ustava. U takvim uslovima oni kroje sudbinu države i naroda dovodeći ga neretko na ivicu ponora. Zašto bi stvarali i jačali institucije države kada im neuređena država predstavlja ambijent u kome se dobro snalaze.

A, kako smo se, „uprosečeni“ građani, ponašali prema tim političkim elitama. U početku bi ih hvalili, od nekih pravili političke idole, divili im se, odobravali njihovo ponašanje, verovali im, a onda kritikovali, kleli, grozili ih se, ali nikada nismo uspeli da ih „politički sahranimo“. Zašto? Pa i kako bi kada su ti isti političari izgradili sistem „novokompovane demokratije“ u kome je politička odgovornost samo „šarena laža“ i utopija za „pučanstvo“. Politička odgovornost je oblast u kojoj upravo političari ne dozvoljavaju da se ona uredi, da se definišu pricipi delovanja i ponašanja političara, kao i sankcije za njihovu povredu.

Veliki deo naših političara je uglavnom zaboravljao ili ignorisao pozitivnu stranu bavljenja politikom kao umešnosti vladanja i odgovorno vođenje javnih poslova a maksimalno su znali da iskoriste onu negativnu - kao sredstvo ostvarivanja vlasti, stranačkih i ličnih intertesa. Zaboravljali su takođe da u uređenim društvima sa dužom demokratskom tradicijom postoji i politička odgovornost koja podrazumeva sankcije za necelishodno i nesavesno ponašanje političara u vršenju državnih funkcija. (Ovde se ne radi o prekršajnoj i krivičnoj odgovornosrti zbog povrede pravne norme).

Kakva je to politička sankcija za na primer smenjenog ministra u procesu rekonstrukcije ako se on iz vlade „preseli“ u parlament, a u stranci zadrži ili pak ode na višu funkciju? Takvim odnosom i stranka koja to radi i sam političar smeju se u lice i vladi i građanima, pokazujući da su jači od države. Javno mnjenje za njih ništa ne znači, jer iz prakse znaju da će to do izbora narod zaboraviti. Eto, to je takav sistem u kome se političari sete građana tek pred izbore, a do tada „ko vas šiša“.

Lustracija kao sankcija za političku neodgovornost ne stanuje u Srbiji. Ne, nju je naša politička elita čak i pojmovno izbrisala iz političkog rečnika. Pre desetak godina formirana je skupštinska komisija. Međutim, nešto nisam primetio da se ikada sastala da bi ustanovila neke principe rada i makar napravila listu potencijalnih „dobitnika“ tog društvenog „priznanja“.

Sadašnja politička garnitura na vlasti (još) uživa veliko poverenje građana, ali se na njihove državničke poteze i konkretne rezultate ne može dugo čekati jer svakim danom sve više narasta tempirna bomba socijalnog nezadovoljstva. Prve izjave iz rekonstruisane vlade stvaraju kod građana atmosferu velikih ( da li i nerealnih?) očekivanja. Još jedno iznevereno obećanje „velikog preporoda“ moglo bi imarti nesagledive negativne posledice po stabilnost države. Ne bi se takođe nikako smela isključiti mogućnost ozbiljne radikalizacije javnog mnjenja zbog ishitrenih poteza u rešavanju odnosa sa Prištinom, kao rezultat podleganja stranim pritiscima i ucenama, radi ubrzanja procesa neizvesnog učlanjenja u EU.