Видовдан у Горњим Недељицама

Јуче је у нашим црквама свечано обележен Видовдан. Након литургије одслужен је парастос свим Србима који су положили живот за крст часни и слободу златну од Видовдана 1389. године до данас. У свечаној тишини свуда су одзвањале узвишене речи свештеника о Св. кнезу Лазару и косовским јунацима. Нико до њих није могао да пропусти да помене да се наш тадашњи владар, а сада наш заступник пред Богом, у име читавог српског народа определио за Царство небеско, а било је и оних који су истакли да је то опредељење темељно обележје читаве српске историје.

У тој наглашено свечаној атмосфери, док је већина присутних осећала понос сећајући се својих славних предака, било је, срећом, и оних који су се осећали нелагодно, јер нису могли а да своје млако и посрнуло поколење не упореде са Лазаревим витезовима. Понеко би се од стида зацрвенео док је слушао речи „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“, питајући се ко је од присутних заиста спреман да делом а не пуким празним речима буде веран Косовском завету. Да ли због нашаптавања демонских сила, да ли због властите несавладане страсти осуђивања, тек у некима од нас је све више јачала помисао да је, ако бисмо се у процени ослонили на вишегодишње искуство, реално проповедниково животно опредељење заправо оно за царство земаљско, а не за небеско. И не само његово, галамиле су друге помисли, него и осталих присутних свештеника, па и већине наших владика. Иако су лично незадовољни велеиздајничким понашањем Александра Вучића, њима је ипак важније да не угрозе властиту удобну позицију него да дигну свој глас у одбрану истине, правде, српства. Почетна осуђујућа помисао се од процене проповедниковог животног опредељења гранала на све више сфера, на професоре, новинаре, судије, официре... С тугом се наметнуо суд: већина оних чији је позив да сведоче истину, да страдају за њу ако треба, било да су свештена лица или интелектуалци, нажалост ћуте, а требало би буду пример осталима, да освесте медијски заглупљен народ, да осмисле отпор издајничком режиму који је, зарад останка на власти, спреман да се одрекне Косова и Метохије, да изда Републику Српску, да распрода све природне ресурсе страним мултинационалним компанијама, да неповратно загади Србију и од ње начини најцрње еколошки девастирану област Европе. Срећом, бар код неких које је обузела та почетна помисао, која је претила да својом тамом замрачи светлост овог незалазног дана српске историје, уобличила се и благороднија, самокритичка мисао: А да ли си ти онај чије је опредељење Царство небеско, да ли си ти достојан својих предака? Нико ти не брани да сам сведочиш истину, да пружиш пример осталима, чак и ако су пастири незаинтересовани за судбину повереног им стада. И ти си, ма како неважан, ипак део Цркве. Узалуд се правдаш тиме што чекаш да нас пастири поведу. Кажи оно што мислиш! Учини нешто, иако се чини да је криминални напредњачки систем, у служби глобалистичке агенде, исувише моћан да би био доведен у питање. Властитим примером покажи да ли си достојан својих предака, да ли си за Царство небеско или за земаљско царство, да ли си одан Богу или мамону.

У светлости Видовдана види се свачија суштина, ко је вера а ко невера, ко је налик Милошу а ко Вуку, ко је за Христа а ко се продао за (много више од) тридесет сребрењака. На свакоме од нас је да изабере на којој ће страни бити, на Лазаревој или Вучићевој (као што је познато, он је, свакако не случајно, величао Мурата)

Но упркос те отрежњујуће мисли, и даље су многе од нас опседале помисли осуде, пре свега наших пастира. Наиме, већина српских политичара толико је ниско пала да се од њих готово ништа позитивно ни не може очекивати. Они из СНС-а, лишени компетентности и савести, спремни су да их Вучић понижава, само да остваре материјалну добит, прозападни би да буду бољи колонијални управници од садашњег западног штићеника, онима из националних странака лична сујета не дозвољава да се уједине зарад спаса Србије. Примат личног или парцијалног интереса над општим интересом обележје је данашње Србије. Левичаре не занимају радничка права, судијама Уставног суда значајнији је лични интерес од заштите уставности, делијама је дража Звезда од Косова и Метохије па неће да ремете спокој свог клупског добротвора, итд, итд. Али шта је са духовним пастирима? Док глобалистички вукови и хијене надиру у тор, прете да распуде стадо, да опљачкају и разнесу и оно мало што је још остало, пастири спавају, или се занимају таквим баналностима као што је уздизање свог статуса са нивоа епископа на оног митрополита (архиепископа). Кажу, да би били ближи народу. А народ узалуд запомаже, све очекујући да ће се бар еколошки освешћени епископи, поготово они који су се бавили Зизјуласом, који су заједно са еколошким патријархом Вартоломејом промовисали идеју заштите животне средине, заложити за заштиту земље, воде, ваздуха, ближњих. Како то да су нам постали ближи након уздизања у више звање, а и даље нас не чују, и даље је све по старом?

Има ли неког ко би се озбиљно супротставио велеиздајнику Вучићу, особи која упропасти, испрља, оскрнави све чега се дотакне. Ако је наше српско опредељење заиста Царство небеско, како онда да тако дуго нама влада особа крајње оземљена, антизаветна, безбожна?

Има ли неког ко би се озбиљно супротставио велеиздајнику Вучићу, особи која упропасти, испрља, оскрнави све чега се дотакне. Ако је наше српско опредељење заиста Царство небеско, како онда да тако дуго нама влада особа крајње оземљена, антизаветна, безбожна? Особа која се Бога не боји а људи не стиди? Лицемерје, манипулација, превара, издаја – толико пута смо се у то протеклих година уверили, тако да се ваљда више нико не може правдати да тога није свестан нити надати да ће се он можда ипак једног дана покајати, преумити.

Више из конформистичких разлога него наивности, пре неколико година већина епископа СПЦ била је за то да се доделом ордена Светог Саве првог степена Вучић наводно обавеже да ће штитити Косово и Метохију, а видимо да је он готово завршио свој велеиздајнички посао због кога га је Запад довео на власт, због кога га и даље штити. Узалуд се Путин надао да ће Вучића доделом ордена Св. Александра Невског приволети да буде веран ономе што је обећао. Он Србију све више приближава евроатлантској сфери, континуирано бесрамно гласа против Русије, послушно испоручује оружје Украјини. Не само што се не стиди издаје мајчице Русије, него га баш брига и за чињеницу да тиме љути једину светску силу која онемогућава западне моћнике да нам отму Косово и Метохију. У егоцентричном заносу „Аца Србин“ врти се око своје осе, а за Србију нимало не мари.

Лишен сваког моралног осећања и емпатије, Вучић не реагује ни на разложну критику ни на моралну поуку. Безобзиран према потчињенима, сервилан према моћницима, једино на шта он реагује јесте интензитет притиска

Лишен сваког моралног осећања и емпатије, Вучић не реагује ни на разложну критику ни на моралну поуку. Безобзиран према потчињенима, сервилан према моћницима, једино на шта он реагује јесте интензитет притиска. Уколико притисак долази са више страна, онда се он послушно повинује оном који је у том тренутку најјачи. Запад је, за разлику од Русије, која се суштински не меша у унутрашње политичке сукобе у другим земљама, свестан да ће уцењени Вучић, кога подсећају на могућност обелодањивања мноштва његових непочинстава, на крају увек испунити њихове жеље, под условом да његов страх од неконтролисане реакције српског народа није већи од оног којем је изложен.  Отуда западне силе своје циљеве остварују постепено, дајући уцењеном председнику довољно времена да посредством својих квазиинтелектуалаца и псеудоновинара медијски замагли и релативизује почињену издају.

Видели смо у више наврата да уплашени Вучић устукне пред сваким потенцијално озбиљнијим протестом. Тако је било са масовним протестима 7. јула 2020. године због Вучићеве намере да, како би исказао лојалност глобалистима, изложи становништво крајње рестриктивним мерама затварања у време ковида, тако и са оним против планиране дозволе Рио Тинту да ископава литијум у Јадру, што је довело до формалне забране тог пројекта 2022. године.

Ма колико био спреман на свако непочинство зарад останка на власти, он и те како води рачуна о томе да ли је народ спреман да пристане на његова различита удовољавања налозима Запада, па ако види да се ствара озбиљније незадовољство, на време одступа, правећи се наиван, као да он није одговоран за скандалозне законе који се доносе

Ма колико био спреман на свако непочинство зарад останка на власти, он и те како води рачуна о томе да ли је народ спреман да пристане на његова различита удовољавања налозима Запада, па ако види да се ствара озбиљније незадовољство, на време одступа, правећи се наиван, као да он није одговоран за скандалозне законе који се доносе. Биће криви Ана Брнабић, Гордана Чомић или неко трећи, само не он. Вероватно много више због реакције СПЦ него због стручне јавности, Вучић је недавно дао сигнал судијама Уставног суда Републике Србије да на неко време суспендују закон којим је предвиђено кажњавање оних који не користе тзв. родно осетљив језик. Дакле, није он баш тако моћан као што се чини. Али, ако то знамо, поставља се питање зашто врх СПЦ није одлучнији када треба исказати неслагање са неким од његових издајничких потеза, зашто није уз свој народ, него нам се повремено чини да се незаинтересовано, чак саучеснички понаша? Тешко је рећи зашто, можда због Вучићевог уцењивачког потенцијала дискредитације појединих владика, али нема сумње да би се он устручавао да чини оно што сада ради када би му била наговештена могућност јавне епитимије. Не зато што он поштује Цркву, што се причешћује, што би му било тешко ако би СНС привремено био лишен „свечаности“ резања славског колача, него због својих гласача, због негативног одјека епитимије у јавности. А постао би прави Зечић када би макар била наговештена анатема за њега и његову клику у случају последњег корака у планираној издаји Косова и Метохије. Подсетимо да је новембра 2005. године, по сведочењу Бранислава Матића, високи официр италијанске тајне службе наговестио све оно што ће нам се десити, да је упозорио да је једини начин да Србија сачува своју свету земљу претња СПЦ анатемом оном ко би се на тако нешто усудио. Нажалост, у међувремену је толико корака у предаји Косова и Метохије учињено а да се СПЦ није озбиљније супротставила Вучићу, тако да се многи верници ишчуђавају зашто наши црквени великодостојници нису прибегли било каквом виду озбиљнијег притиска на овог носиоца највишег црквеног одликовања. 

Ако изузмемо Газиместан, овде је била кулминација испољавања оданости Косовском завету. Они који су се ту окупили да се супротставе домаћим и страним моћницима, силама зла које интересује само профит а не и људске судбине, показали су се достојни својих предака, како оних изгинулих на Косово Пољу тако и оних на Церу

Но, да није све тако тмурно као што изгледа, показала је радна прослава Видовдана у Горњим Недељицама. Ако изузмемо Газиместан, овде је била кулминација испољавања оданости Косовском завету. Они који су се ту окупили да се супротставе домаћим и страним моћницима, силама зла које интересује само профит а не и људске судбине, показали су се достојни својих предака, како оних изгинулих на Косово Пољу тако и оних на Церу. Ако већ нема духовних пастира да се заложе за одбрану свог стада, а поготово да чују неми вапај земље пред стравичном претњом загађења и уништења плодних њива, ливада, вода, заштићених биљних и животињских врста, онда су они ти који ће рећи Не самозваном владару Србије. Знају с ким имају посла, да слаже а да не трепне, да је спреман на свако зло, да му се не може веровати, али и да није моћан онолико колико се чини, поготово да није храбар. Па и да јесте, правим Србима је својствено да су спремни да се ухвате у коштац и са много јачом силом. Сви смо ми на овој земљи путници чије је крајње одредиште онострано, те се стога треба бојати само Бога а не Вучића и његових господара. Јер, „земаљско је за маленa царство, а небеско увек и довека“.

Сáмо име Горње Недељице испуњено је симболиком. Оно као да нам свима поручује да се не дела, да се не ископава, да се не угрожава Јадар, да он мора остати од Риа Тинта необделаван, тј. незагађен. Недеља је дан Христовог васкрсења. Надајмо се да ће из Недељица проистећи импулс моралног и духовног препорода, штавише васкрса умртвљене Србије

Сáмо име Горње Недељице испуњено је симболиком. Оно као да нам свима поручује да се не дела, да се не ископава, да се не угрожава Јадар, да он мора остати од Риа Тинта необделаван, тј. незагађен. Недеља је дан Христовог васкрсења. Надајмо се да ће из Недељица проистећи импулс моралног и духовног препорода, штавише васкрса умртвљене Србије. Реч Горње као да упућује на опредељење за вишу, духовну сферу, а не за приземне, себичне интересе. А множина Недељице наговештава да је овај отпор тек почетак, да ће неизбежно бити још мноштва Недељица, још тачака отпора, јер незасити глобалисти су замислили да, уз подршку свог послушника Вучића, претворе готово целокупну територију Србије, па и Републике Српске, у рударске копове, у јаловину. Саможиви владари из сенке, упркос декларативних изјава о посвећености екологији, у душама су црни а не зелени. Европљани којима се многи од нас диве, третирају нас као нижу врсту, као трећи свет, па их се не тиче ни здравље људи, а камоли наша животна средина. Као што је свима познато, где год се појавио Рио Тинто, заинтересован искључиво за максимални профит, иза себе је остављао пустош. Антизаветним Србима то не смета, упркос томе што ће их се стидети потомци. Португалци су се одупрли мрачним намерама заговорника ископавања литијума, похапсили оне који су били уплетени у ту заверу против своје земље. Да ли ћемо то бити у стању и ми?

Горње Недељице су кључно, реално и симболичко место отпора злу. Ако ту одолимо светским моћницима и домаћим колаборантима, одолећемо и на другим местима, и то не само да спречимо планиране руднике у Србији, него и Вучићев последњи корак у планираној и у великој мери извршеној издаји Косова и Метохије

Горње Недељице су кључно, реално и симболичко место отпора злу. Ако ту одолимо светским моћницима и домаћим колаборантима, одолећемо и на другим местима, и то не само да спречимо планиране руднике у Србији, него и Вучићев последњи корак у планираној и у великој мери извршеној издаји Косова и Метохије. Застрашени Вучић би, суочен са енергијом заветних Срба, а надајмо се и оглашавањем пробуђених великодостојника СПЦ, могао да се поколеба и одустане од реализације француско-немачког споразума. Видовдан није прошао, ни онај 2024, а поготово не онај 1389. године. У светлости Видовдана види се свачија суштина, ко је вера а ко невера, ко је налик Милошу а ко Вуку, ко је за Христа а ко се продао за (много више од) тридесет сребрењака. Видовдан је непролазни дан српске историје. Имајући у виду енергију окупљених у Горњим Недељицама, као и на све израженију спремност многих да се на бројним местима широм Србије њима придруже на истом задатку, сви су изгледи да ће се Видовдан радно прослављати сваког дана ове године, па и дуже. На свакоме од нас је да изабере на којој ће страни бити, на Лазаревој или Вучићевој (као што је познато, он је, свакако не случајно, величао Мурата).