„Просторно ограничени геноцид“ – критички осврт на пресуду Међународног суда правде из 2007. године

Јула месеца 1995.године, рат у бившој Југославији доживљавао је своју кулминацију. Један догађај који је незаслужено обележио целокупни трагични распад бивше СФЈР, изазвао је значајне последице. Овом приликом указаће се на последице које је догађај у Сребреници имао по међународно кривично право, а које су касније добило своје изразе и на политичком плану. Наиме, догађаји у Сребреници, представљали су основ не само за прву примену Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (у даљем тексту: Конвенција), већ и за нова тумачења овог „злочина над злочинима“. Са друге стране само међународно право, односно оно што је од њега остало, те 1995.године, након суочавања са исходом „хладног рата“, спремно је дочекало нову антропологију коју су понудили Хашки трибунал (у даљем тексту: МКСЈ) и Међународни суд правде (у даљем тексту: МСП), и некритички прихватило постмодерна тумачења и примене кривичног дела геноцид, на начин који је супротан одредбама Конвенције. Последња Резолуција о геноциду у Сребреници у Генералној скупштини УН, потврђује далекосежност ових пресуда. Али, управо величина преседана који је начињен у пресудама Хашког трибунала и пресуди МСП-а, даје нам за право и намеће обавезу за критички осврт на ове пресуде.

Пресудом МСП-а, од 26. 02.2007.године, донетој по тужби Босне и Херцеговине против Републике Србије, утврђено је да је у „Сребреници и њеној околини[1]“ почињен територијално ограничен геноцид. МСП је приступио квалификацији радње - убистава припадника заштићене групе у разним деловима територије, као и утврђивању постојања специфичне намере као захтеваног облика mens rea, као и утврђивању постојање „јединственог обрасца понашања“, чија је експлорација изостала у пресуди. Суштинску чињеницу представљао је догађај у Сребреници и околини, као једном делу територије на којој се према наводима из тужбе одигравао геноцид[2]. Основу за квалификовање дела односно увођење тезе о географски ограниченом геноциду, МСП је пронашао у пресудама МКСЈ-а (пресуде у предметима Крстић и Јелисић), које су прокламовале тезу о географски ограниченом геноциду, односно

„Претресно веће закључује да међународни узус дозвољава квалификацију геноцида чак и када се намера за истребљењем протеже само на ограниченом географском подручју[3]“,

до опрезнијег става према коме:

„у тумачењу формулације делимично уништење групе, Претресно веће са извесним оклевањем следи јуриспруденцију трибунала за Југославију и Руанду која допушта карактеризацију геноцида, чак и када се посебна намера протеже само на ограничен географски простор, као што је Општина. Претресно веће је свесно да тај приступ може да искриви дефиницију геноцида ако се не примењује опрезно[4]“.

Полазећи од чињенице да је појам групе у самој Конвенцији одређен на један општи начин, без утврђивања прецизних критеријумима шта све спада под групу као такву, те да ли свака група у смислу множине појединаца може да представља издвојен и засебан ентитет, МКСЈ је идентификацију групе извршио употребом и географског критеријума, одређујући и вршећи диференцирање чланова групе управо по географском критеријуму[5]. Из оваквог одређења групе проистекли су и закључци о радњама дела које су биле усмерене не само на физичку ликвидацију чланова групе, већ и на уништавање основа културног идентитета као других облика „нефизичког уништења групе[6]“. Суштинско питање које одређује могућност примене Конвенције на ужа територијална или просторна подручја представља претходно утврђивање појма заштићене групе код кривичног дела геноцид, односно одређивање заштићене групе одређује и простор али и могућности примене Конвенције на уже територијалне или географске целине. У том смислу важно је да ли се заштићена група одређује као заштићена група из једног ширег географског подручја на коме егзистира заштићена група (односно територија Босне и Херцеговине) или као заштићена група из једног географског подручја (босански Муслимани из Сребренице). Упитан је закључак МКСЈ-а: „Није могуће на основу националног, етничког, расног или верског обележја правити разлику између босанских Муслимана који су живели у Сребреници у време офанзиве 1995.године и других босанских Муслимана. Једино јасан критеријум би била њихова географска локација, а не критеријум који је Конвенција имала у виду[7]“.

Трагајући за прихватљивим закључцима МСП је појам заштићене групе одредио на критеријуму бројности заштићене групе, заснивајући свој став на одлуци МВС у Нирнбергу који је геноцид утврђивао са аспекта бројности:

„Пре свега, мора постојати намера да се уништи бар значајан део одређене групе. То се захтева због само карактера злочина геноцида са обзиром да је циљ и сврха Конвенције у целини да се спречи намерно уништавање група, део групе који представља мету мора бити довољно значајан да утиче на групу у целини[8]“.

Питање бројности групе схваћене као објекат заштите заслужује посебну пажњу. Имајући у виду да се одредбе Конвенције које се односе на бројност групе једино могу употребити у оквиру термина „у целости или делимично“, као и „група као таква“ може се закључити да је неопходно да се заузме став о томе колики део групе који је изложен радњама дела може представљати објект радње геноцида. Ово из разлога што је веома тешко утврдити да ли уништење дела групе може довести до уништења групе „као такве“. Рафаел Лемкин указује да „делимично уништење групе мора имати за циљ толико знатан део, да то угрожава целу групу[9]“. У истом контексту Лемкин указује на однос простора и целине заштићене групе и истиче да „делимично уништење мора бити суштинске природе, тако да утиче на целину “ (Schabas А.W.,2000:238), односно „намера да се “делимично” уништи мора тумачити као жеља за уништењем које “мора бити битне природе (…) како би целина била погођена”(Lemkin, R. 1976: 360). На истом становишту је и Питер Дрост када наводи: „Није неопходно имати намеру да се оствари потпуно затирање групе у сваком кутку земљине кугле. Ипак, злочин геноцида, самом својом природом захтева намеру да се уништи барем знатан део одређене групе[10]“. Касезе не прихвата овакво одређење заштићене групе, остајући на стандарду „чланова групе “ (Kасезе, 2005:118). На истом трагу су и наводи из Коментара нацрта пописа злочина против мира и безбедности човечанства, који наводе „уништити групи као такву, значи уништити један одвојен различит ентитет, а не само неколико лица због њихове припадности тој групи[11]“. Овом у прилог јесу у припремни радови Конвенције о геноциду који такође нису препознавали географски критеријум као релевантан.

У предметима Баглишема и Саманзе Међународни кривични суд за Руанду (за разлику од закључка истог суда у предмету Акајешу у коме се прихвата и намерно убиство једног јединог припадника заштићене групе као геноцид[12]) утврђује да „намера о уништењу групе мора бити усмерена, у најмању руку, против суштинског дела групе[13]“. МКСЈ у предмету Крстић, у једном делу релативизује став Међународног војног суда у Нирнбергу: „Број појединаца који су мета треба проценити не само у апсолутном смислу, већ и у односу на укупну величину читаве групе. Поред бројчане величине дела који представља мету, истакнутост тог дела у оквиру те групе може бити корисна у том смислу. Ако конкретан део групе представља симбол укупне групе или је битан за њен опстанак, то може да иде у прилог закључку да се тај део квалификује као суштински у смислу члана 4. Статута[14]“. Међутим, МСП иако прихвата критеријум „суштинског утицаја на целину групе[15]“, у наредним деловима пресуде прихвата могућност да „се може утврдити да је извршен геноцид онда када постоји намера да се уништи група у оквиру географски ограниченог подручја.[16]“. Овом ставу супротстављен је став МСП-а да као кључан критеријум представља „утицај на целину групе[17]“.

Пресуда МСП из 2007.године, уводећи „територијално ограничени геноцид“ омогућава да се у потпуности измени суштина појма „заштићена група“, спуштајући заштићену групу на ниво појединца, припадника заштићене групе на један ужи територијални простор. Овакво „умањивање“ одражава се нужно и на захтевани mens rea, који се код овог кривичног дела своди на dolus specialis. Умањивање простора по вертикали код дела геноцид не само да може довести до територијално ограниченог геноцида, већ иде и даље и може омогућити стварање бесконачног низа радњи које се све одреда могу оквалификовати као геноцид. У том смислу овакво схватање о могућности постојања „географски ограниченог геноцида“ омогућава да се (за потребе сваког судског поступка per se) креира нова заштићена група по основу уже просторне припадности, што представља својеврсни reduction ad absurdum. При том аргументација коју је користио МСП у виду критеријума „подручја деловања и контроле починоца дела“ иако позајмљена од МКСЈ, не даје потпун одговор на опасност која се надвија над третирањем геноцида као појаве локалног карактера. Пресуда МСП-а у суштини омогућава увођење нових заштићених група које екцплицитно не познаје Конвенција, креирајући широко поље за слободну судијску оцену. Наведено указује колико је важно и непходно, приступати тумачењу Конвенције stricto sensu, како би се садржински задржала основна обележја дела геноцида и спречило неограничено проширење појма геноцида, мимо сагледавања објекта заштите, објекта радње, све у склопу mes rea и aсtus reus.

Последњи изазови пред међународним кривичним правом, у смислу утврђивања односа између простора и одговорности за међународна кривична дела (при чему је пресуда МСП-а из 2007.године, тек један од показатеља) указују на постојање „белих поља“ у кривично правним доктринама попут идеја о „географски ограниченом геноциду“ а који већ има свој нови нуспродукт у виду „селективног геноцида[18]“. Геноцид не представља средство да се дође до циља, већ циљ сам по себи (тешко је дело геноцида оправдати војним потребама или циљем оружаног сукоба). Можда је време да се познат Клаузевицов закључак прошири, да управо дела као што су геноцид, агресија, злочин против човечности и ратни злочини представљају наставак политике другим средствима, а не оружани сукоб сам по себи. Ово посебно имајући у виду два противречна и паралелна процеса у окриљу нововековног хуманизма, који се огледају у знатној нормативној активности усмереној ка инкриминисању кршења норми међународног хуманитарног права, са једне, и тенденцију несметаног развоја „тоталног рата“, са друге стране.

Наведена пресуда у предмету Крстић, као и пресуда МСП-а отворила је више питања него што је понудила одговоре. Полазећи од чињенице да је појам групе у самој Конвенцији одређен на један општи начин, без утврђивања прецизних критеријумима шта све спада под групу као такву, те да ли свака група у смислу множине појединаца може да представља издвојен и засебан ентитет, Хашки трибунал чак идентификацију групе врши употребом и географског критеријума, одређујући и диференцирање чланова групе управо по географском критеријуму[19]. Из оваквог одређења групе проистекли су и закључци о радњама дела које су биле усмерене не само на физичку ликвидацију чланова групе, већ и на уништавање основа културног идентитета као других облика „нефизичког уништења групе[20]“.

Злочин без казне: 32 године од страдања Срба у Братунцу

Теоријска разматрања и покушаји дефинисања „групе као такве“ представљају константу, не само од усвајања Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, већ и пре тога. Наравно, са експанзионистичким концептом људских права, и појам групе захтевао је нова читања што је изазвало нове дилеме. У том смислу јасно је да се појам групе у односу на време усвајања Конвенције изменио, тако да је данас могуће идентификовати више различитих облика група које се заснивају на идентитетским основама. Значајну новину представљају становишта да се геноцид у погледу намере може засновати и у односу на једног припадника групе. Ово је додатно усложило иначе комплексан подухват идентификовања групе као такве у сваком случају у коме се расправља о геноциду. Становиште о „људској групи“ као објекту заштите, није погрешно. Али, није ни довољно! У том смислу вредна је разматрања и потреба да се изврши ревизија Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, посебно у делу у коме се врши идентификација групе. Догађаји у Сребреници данас двадесет година касније представљају не само прилику за суочавање са прошлошћу, већ и са суоачавање са правним последицама које је овај догађај кроз јуриспруденцију Хашког трибунала и МСП-а оставио, а која заслужују критички осврт и даља проучавања.