Нужно је истрајати - крајњи циљ ових протеста треба да буде смена Александра Вучића

Првог новембра 2024. године у Новом Саду се, нажалост, догодила до тада невиђена и незамислива трагедија, која је однела 15 недужних живота. Од тог дана до данас у читавој Србији одржавају се оправдани протести, у којима учествују студенти, грађани, универзитетски и средњошколски професори, учитељи и наставници, опозиционе странке, јавне личности из различитих области. Ти протести су сваки пут све масовнији и одлично организовани.

Као последица ових протеста, дана 28.01.2025. године, након готово три месеца, председник Владе Републике Србије поднео је оставку.Након подошења оставке, у складу са одредбама члана 132 Устава Републике Србије, Народна скупштина на првој наредној седници треба да констатује оставку председника Владе, те са даном констатације оставке Влади престаје мандат. Када Народна скупштина констатује оставку председника Владе, председник Републике је дужан да покрене поступак за избор нове Владе. Ако Народна скупштина не изабере нову Владу у року од 30 дана од дана констатације оставке председника Владе, председник Републике је дужан да распусти Народну скупштину и распише изборе.

Имајући у виду претходно наведене уставне одредбе, те природу ове власти, која, са једне стране,по својој суштини представља ничим ограничену личну власт једног човека, који тренутно врши функцију Председника Републике и као таква, са друге стране, још увек ужива неподељену подршку Запада због остваривања западних интереса науштрб српских националних интереса, става сам да оставка председника Владе нема и не сме да има било какав значај за даљи ток протеста. Управо супротно томе, озбиљна борба тек сада предстоји.

Наиме, пошто је председник Владе у оставци, образлажући ту одлуку, навео да је разлог за оставку искључиво догађај који се десио пред јутро 28.01.2025. године у Новом Саду, очигледно је да ни он, ни Александар Вучић као Председник Републике,не сматрају да би могли да сносе било какву одговорност за стварање система у коме је оваква трагедија била могућа. Са друге стране, имајући у виду да Уставом прописана процедура у случају оставке председника Владе предвиђа да Народна скупштина на првој наредној седници констатује оставку председника Владе, те да са даном констатације оставке Влади престаје мандат, да је оставка заиста дата из разлога објективне, моралне одговорности председника Владе, та оставка је могла да буде констатована управо на седници Народне скупштине, која је била заказана за 29.01.2025. године и на којој је једна од тачака дневног реда била расправа о поверењу Влади. Штавише, заказани датум одржавања седнице и предложени дневни ред били су идеални за констатацију оставке. Међутим, упркос томе, одржавање те седнице одложено је без одређивања новог датума одржавања. Овакво поступање је и више него индикативно у погледу даљих потеза власти и њене стварне намере, посебно ако се узме у обзир да Уставом није прописанникакав посебан рок у коме мора да се одржи седница Народне скупштине на којој би била констатована оставка председника Владе, већ је једино прописано да рок од 30 дана за избор нове Владе почиње да тече од дана констатације оставке председника Владе.

Очигледно је, дакле, да оставка председника Владе представља само тактички маневар власти, односно Александра Вучића лично, са циљем да добије на времену у нади да ће протести усахнути сами од себе

Очигледно је, дакле, да оставка председника Владе представља само тактички маневар власти, односно Александра Вучића лично, са циљем да добије на времену у нади да ће протести усахнути сами од себе или да ће нека од опозиоционих странака или студенти прихватити одржавање нових избора у његовој организацији, што не сме да се деси, нити прихвати. Овакво понашање власти у овом тренутку је у потпуности у складу са једним од два главна циља поретка који је у последњих готово 13 година инсталиран у Србији, а то је очување личне власти Александра Вучића.

Други разлог оваквог понашања власти у овом тренутку је у потпуности усклађен са другим, много важнијим, циљем инсталираног поретка, а то је потпуно остваривање западних интереса у Србији. Целокупна јавност у Србији мора коначно да постанепотпуно свесна чињенице да Александар Вучић, упркос свом поступању које је потпуно супротно западним вредностима у домену демократије, слободних избора и правне државе, а због остваривања западних интереса у Србији, још увек има неподељену подршку западних сила, пре свега САД-а, већине држава чланица Европске уније, посебно свих најзначајнијих, као и бирократије у Бриселу. Наиме, 2012. године у Србији је, уз свесрдну подршку и издашну помоћ Запада, а без противљења Русије, што ће се, по мом мишљењу, испоставити као погрешна процена руског руководства, на власт доведена коалиција странака предвођена Српском напредном странком као најзначајнијом у сваком смислу и Александром Вучићем као апсолутно доминантном политичком фигуром нове власти. Таква власт, која је у међувремену постала лична власт Александра Вучића, формирана је искључиво у циљу спровођења пузајућег, али неповратног и коначног признања независности тзв. Косова,потпуног потирања српског националног интереса и решавања српског националног питања његовим тихим, постепеним, али одлучним, коначним и неповратним поразом. Тај циљ, наравно, није било могуће остварити преко странака отворено прозападне оријентације из другосрбијанског регистра, јер би сваки такав покушај довео до смене таквих странака са власти и то не нужно на редовним изборима, него вероватније и пре истека мандата. Било је потребно да на власт дође странка која се представља као национална и која би, заогрнута и од критичког погледа јавности заклоњена ни мање, ни више него српском тробојком са двоглавим орлом, закуцала и последње ексере у ковчег српске националне идеје и акције.

Овакво понашање власти у овом тренутку је у потпуности у складу са једним од два главна циља поретка који је у последњих готово 13 година инсталиран у Србији, а то је очување личне власти Александра Вучића

И Запад је то урадио заиста маестрално, на чему му се мора одати дужно признање.Следствено томе, власт у Србији, оличена у Александру Вучићу,представља власт националне издаје и експонент је западних интереса у Србији. Она спроводи политику, која је са становишта српке историје, традиције, културе и националних интереса, по својој суштини, по својој стварној природи и циљевима, ништава и ништавна. Да би код бирача у Србији, посебно оних национално опредељених, створила илузију да је, тобоже, национална и суверена, декларативно и театрално користи квазинационални наратив и симболе, маше српским заставама, говори о спољним непријатељима и потреби одбране народа и државе, а заправо, у потпуном сагласју са тим истим српским непријатељима, а у потпуној супротности са стварним ставовима и основним вредностима огромне већине сопствених гласача, високом ефикасношћу издаје српске националне интересе и потпуно обуздава даљи развој српске националне идеје и културе. Таква власт онемогућава било какву националну акцију, како у самој Србији, тако у целом српству, док сваки покушај таквог покрета сече у корену, или принудом и јавном дифамацијом или корупцијом главних протагониста. 

Запад се тако приљежног представника и ефикасног извршиоца својих интереса у Србији неће одрећи, нити има такву намеру. Ову чињеницу морају озбиљно да узму у обзир сви који су у односу на ову власт заиста опозиоционо оријентисани. Ја лично сматрам да је то разлог због кога Срби од Запада немају више шта да очекују, те да у будућности у односима са Западом треба да се владају спрам овог искуства из последњих 13 година.

Запад се тако приљежног представника и ефикасног извршиоца својих интереса у Србији неће одрећи, нити има такву намеру. Ову чињеницу морају озбиљно да узму у обзир сви који су у односу на ову власт заиста опозиоционо оријентисани

Последице такве политике су трагичне, али још увек нису терминалне, иако се ка тој тачки власт убрзано креће. Да би се спречило наступање те терминалне тачке антинационалног деловања ове власти, у овом тренутку смена ове и овакве власти представља императив. У том смислу, а у потпуности остајући при претходно изнетим ставовима,на овом месту бих посебно подвукао да они који стварно заступају оно што професор Мило Ломпар одређује као српско становиште у овом тренутку нису у могућности и не могу себи да дозволе луксуз да се истовремено супростављају и оваквој власти и оном делу опозиције који има прозападни став. Нужност историјског тренутка налаже  да се прво смени ова власт, јер је управо она, за разлику од отворено прозападнихгрупација, које ипак немају толико значајну подршку у бирачком телу, шта год се о томе приповедало,смртно опасна по српску националну идеју, из разлога што прикривено спроводи политику, која је до сржи супростављена српском националном интересу. 

Након што се то деси, пред Србима је дуго и дуготрајно кретање ка обнављању, освежавању и потпуној легитимизацији српске националне идеје, како у самој Србији, тако и на међународном плану. То кретање треба да се састоји из много малих, али сигурних корака. Претходни услов за све ово је доследност у националном деловању и одбрани и остваривању српских националних интереса, каои постављање те доследностимеђу највиша места у хијерархији критеријума за вредновање друштвеног ангажмана организација и појединаца. Покушао бих да прафразирам Борислава Пекића, према коме узрок свих наших друштвених криза представља недостатак доследности у нашим животима.

Последице такве политике су трагичне, али још увек нису терминалне, иако се ка тој тачки власт убрзано креће. Да би се спречило наступање те терминалне тачке антинационалног деловања ове власти, у овом тренутку смена ове и овакве власти представља императив

Из свих претходно наведених разлога, сматрам да ни студенти, ни политичке странке, ни остали опозиционо настројени учесници јавног живота, било као појединци, било као организације, не смеју да се задовоље ни оставком председника Владе, ни евентуалним изборима, које би спроводила искључиво ова власт, а о реконструисаној Влади да и не говорим. Јединствени крајњи циљ свих ових протеста мора да буде, заправо, пораз и смена Александра Вучића, а тај циљ може да се оствари само неузмаклим и доследним истрајавањем на испуњењу свих досадашњих захтева студената, а након тога образовањем прелазне Владе, која би у року од наредних 6 месеци до годину дана припремила услове за одржавање избора, који би, први пут од 2012. године, имали пун деморатски капацитет.

Коначно, још увек сам склон да верујем, а надам се да ме Срби неће разуверитиу то,да ће, уз мало труда, на таквим изборима бити исказана већинска подршка и утврђен демократски легитимитет политике српског становишта.

(Аутор је адвокат из Новог Сада)