Друштво против режима и дилема „прелазне владе“

Сведочимо о ванредним догађајима у Србији. После дванаест година страховладе, подигли су се студенти, пољопривредници, наставници, становници еколошки угрожених средина, чланови бројних професија (адвокати, инжењери, универзитетски професори, уметнички позиви), јавне личности, грађани. Свака од ових категорија становника Србије кренула је од својих посебних интереса и привидно парцијалних захтева, да би се за необично кратко време, а захваљујући студентском активизму, много тих бујица улило у велику реку чије је име побуна а циљ обарање корумтивно-криминалног режима.

У низу повода, почев од видљиве спремности власти да на самом почетку преда Косово и Метохију (јесен 2012), преко изманипулисаних редовних и још чешће ванредних избора, обиља тешких криминалних афера, енормног задуживања и завођења тишине на  општи хазард над државом и друштвом, нашао се и један (повод) који је прелио чашу. Једна надстрешница која је убила петнаест душа била је догађај који је ужижио све што је требало да сагори у нормалном деловању одговорне државе. У последња три месеца гледамо како народ долази себи и како власт бежи од стварности коју је преко једне деценије кувала све до врења.

Једна надстрешница која је убила петнаест душа била је догађај који је ужижио све што је требало да сагори у нормалном деловању одговорне државе. У последња три месеца гледамо како народ долази себи и како власт бежи од стварности коју је преко једне деценије кувала све до врења

Ситауција је специфична у односу на све сличне појаве у последњих пола века, будући да режим држи све карике јавног живота у својим рукама, располаже државним буџетом као да је мафијашки плен, потпуно контролише ресоре сила  – војску, полицију (уз коју користи и групе капуљаша и прсташа), тужилаштво и судство. Не на последњем месту, режим ужива подршку тзв. колективног запада (САД, НАТО, и ЕУ) и неинтегрисаног истока (Русија, Кина), премда је страна подршка далеко израженија код западних учесника него код источних.

Овако описана, то је идеална ситуација за режимско одрицање од дела територије, за распродају странцима рудних резерви, плодне земље, шума и вода, за распискавање свега чиме земља и народ располажу а може послужити сврхама спољне заштите против могуће друштвене побуне. На тако ојађену стварност свеколиког хазарда, догодила се свеопшта побуна, готова да поништи велики рачуне у којем је ставка активе апсолутна власт, а ставка пасиве земља и народ. У том  рачуну није био предвиђен ризик побуне, тог вечито реметилачког чиниоца свих пажљиво обављених дилова – између белог имигрантског човека и домородачког поглавице, између Свете конгрегације и вођа перуанских индиоса или између владе САД и генерала Пиночеа итд.

При том, шаљу сигнале доскорашњој свемоћној власти да одбијају све њихове познате преваре, неискрене понуде, лажи, одлагања и пренемагања. Челника везују на уставне надлежности, ван којих је „небитан“ и слично

Догодила се, дакле, побуна, крајње аутентична, спонтана, искрена и масовна, речју – озбиљна побуна. На њеном челу су студенти свих државних универзитета Србије, рачунајући и Универзитет у Северној Митровици. Нема шта, они владају јавном сценом Србије, постављајући услове – јасне, легитимне, па и ултимативне: нема прекида блокада без њиховог испуњавања. При том, шаљу сигнале доскорашњој свемоћној власти да одбијају све њихове познате преваре, неискрене понуде, лажи, одлагања и пренемагања. Челника  везују на уставне надлежности, ван којих је „небитан“ и слично. Изнад свега су занимљиви њихови писани услови, који се могу свести на два суштинска: предаја потпуне документације о реконструкцији железничке станице у Новом Саду, рачунајући и фаталну надстрешњицу, и ослобођење свих ухапшеника на протестима у пару са процесуирањем свих починиоца насиља над студентима. На први поглед, рекло би се, скромни и ралативно лако остварљиви захтеви. Суштински, захтеви који задиру у срж корумптивно-криминалне владавине. Да није тако, режим би се прихватањем захтева студената лако ратосиљао њихових протеста, па тиме и осталих побуњеничких подухвата. Проблем је, међутим, у томе што би то био само почетак парања чарапе њихових деструктивних радњи и убијања Србије.   

Студенти уживају подршку учесника и поборника побуне, дакле најширег друштвеног спектра. То се односи и на опозицију, дакле оне странке које имају посланике у Скупштини. Видљиво је, међутим, да на тој релацији – студенти-опозиција – постоји дистанца. Студенти су прилично критички оријентрисани према опозицији, премда њихова критика власти није мања, чак напротив, него опозициона. У  најмању руку, они су освојили јавни простор Србије у мери у којој опозиција о томе може само да сања. Али, рекло би се начелно, све је то кретање које иде у правцу озбиљног уздрмавања режима. Нема ничега природнијег до да се активност генералног опозивања режима држи као један заједнички фронт. Али, временски пресек садашњег стања не иде тој нормали у прилог. Побуна, коју предводе студенти, стоји на једној платформи, док опозициони фронт стоји на другој.

Нема ничега природнијег до да се активност генералног опозивања режима држи као један заједнички фронт. Али, временски пресек садашњег стања не иде тој нормали у прилог. Побуна, коју предводе студенти, стоји на једној платформи, док опозициони фронт стоји на другој

Реч је очигледно о два различита приступа, два политичка сензибилитета, два стила опозиционог деловања. Питање је: да ли је реч о два паралелна, значи недодирљива процеса и да ли је уопште замислив ток догађаја који би те две паралелне линије навео на трасу међусобног приближавања. Стога, ако смо укратко оцртали обележја студентског протеста, учинимо то и за опозицију.

У данашњој карактеризацији опозиције најпре се мора указати на чињницу да је реч о плуралном а не сингуларном феномену. Довољно је погледати њихове медијске наступе унутар скупштинских просторија или негде ван да се схвати да није реч о опозицији него о опозицијама. Тих монадских јединица је више од десет. То што у критици власти користе готово исти вокабулар не додирује њихову навику да у односу према јавности све оне подједнако солирају. У ситуацији великог друштвеног бунта, ово најпре делује као неслана шала, а у наредном рефлексу – као политичка недораслост тренутку. Као да не виде, или себи неће да признају, да је режим озбиљно заљуљан процесом који је настао као удар грома „кад му време није“. А кад се већ догодило, уместо природног сакупљања под једним именом, ма колико условним, бројне опозиције су понудиле једну исту магловиту шифру – „привремену владу“. Шта год мислили о тој синтагми, блиско је памети да је она требало да се појави тек пошто би био направљен корак акционог приближавања (под једним именом), а не у једном празном простору где нема убедљиво делујућег актера.

Начин како је идеја о „привременој влади“ пуштена у политички етар, утицао је  на њену произвољну интерпретацију великог броја самозваних учесника, али и на њену  банализацију на страни режима

Начин како је идеја о „привременој влади“ пуштена у политички етар, утицао је  на њену произвољну интерпретацију великог броја самозваних учесника, али и на њену  банализацију на страни режима. Да је неким бољим случајем ово била идеја обједињене (а не овако разасуте) опозиције, она би била референтна за свако јавно тумачење, свеједно – афирмативно или негативно. У сваком случају, не би се догодило да се данас та идеја баш у редовима плуралне опозиције тумачи онако сведено, а заправо крајње тривијално. Наводно, задатак „привремене владе“ јесте да обезбеди амбијент за слободне изборе, што подразумева испуњавање услова најширег спектра с обзиром на режимску праксу свеколике манипулације изборима. Надаље, наводно, та „влада“ би потрајала бар шест месеци, од  оснивања до испуњења њених овако постављених циљева.

Овакво сведено тумачење „привремене владе“, које је нажалост потекло од рутинираних политичара, охрабрило је многе политичке лаике да слободно паразитирају на тако, у старту, ојађеној теми. За ову категорију учесника није било питање да ли је идеја одржива него ко би требало да буде члан те „владе“ и како би њу ваљало извикати. И тако је дошло до несвакидашње освете слободних јавномњенских стрелаца усмерене на креаторе идеје – страначке лидере и активисте.

Овакво сведено тумачење „привремене владе“, које је нажалост потекло од рутинираних политичара, охрабрило је многе политичке лаике да слободно паразитирају на тако, у старту, ојађеној теми. За ову категорију учесника није било питање да ли је идеја одржива него ко би требало да буде члан те „владе“ и како би њу ваљало извикати

Наводно, не би они требало да буду актери „привремене владе“ него људи од знања и угледа, попут чланова Про-гласа. Управо такве требало би да делегирају нови легитимни конституенси – студентски пленуми и њихови професори. После успешно обављеног посла, у аранжману „привремене владе“ како су га формулисали страначки људи, ови волшебни креативци би се часно повукли из историјски задате нужности, остављајући за собом посао од национално епохалног значаја. Та благодат пала би у руке опозиционим странкама, које би тек после слободних избора (њихова победа се подразумева) ступиле у дејтво на новом државном задатку.

Где се крије илузија оваквог сценарија. (Ово ипак није филм!). Појава „привремене владе“, без обзира на име, није непозната у савременој унутрашњој политици. Тај феномен био је на делу у време обарања комунистичких влада у земљама средње-источне Европе крајем осамдесетих година прошлог века. Слична ситуација забележена је у Србији после октобарских промена 2000-те године. Реч је мирном кретању из комунистичког режима (у Србији режима Слободана Милошевића) у прелазно стање, дакле у привремену форму симбиотичке владе између нових и старих политичких снага. Друштвени контекст новонастале политичке ситуације био је свугде сличан данашњем у Србији. Стари режим био је знатно уздрман и трпео је јак притисак друштвено организоване силе, због чега је био приморан на привремени компромис који је гарантовао будућу дефинитивну победу политизованог друштва и његових предстваника. А дојучерашња апсолутна власт пак била је принуђена на компромис који се није тицао њене политичке будућности, али јесте опстанка поражених снага без револуционарног реванша. После неког протока времена, како где, систем се стабилозовао у руху нових институција. У Србији такав процес трајао је нешто више од два и по месеца и завршио се слободним изборима крајем децембра 2000. године.

За нашу тему битно је да је у том међувремену деловала влада која није само припремала фер изборе, него је водила државу у њеном пуном управљачком капацитету. Наиме, постојећим министарствима руководиле су формације од по три министра делегирана од стране губитника и добитника октобарских догађаја. Та форма привела је Србију слободним изборима, а они су исходили новим поретком власти.

Зашто ово подсећање, и страно и домаће, може да помогне да се разуме шта је заправо тзв. привремена влада и какве би задатке она морала да обави. Укратко, она би морала да води земљу у свим њеним животним управљачким областима као и свака друга влада, уз оправдане специфичности њеног техничког карактера. Када је реч о том специфичном аспекту њеног деловања, отвара се, у погледу формирања владе, питање о њеном министарском саставу. Ако та влада делује у скраћеном капацитету својих надлежности, што значи да не може да предлаже законе нити да закључује међународне уговоре и слично, не значи да она губи свој политички карактер. Свака влада је политичка влада и сваки њен министар је политичар, чиме се скида са дневног реда питање о тзв. влади стручњака. Наиме, за сваку владу (па и „привремену“) пожељно је и корисно да јој ресоре воде стручни људи. Али они у својству министара нису првенствено стручњаци него политичари. И то из два јединствена разлога: прво, они располажу јаком одликом политичке репрезентативности у смислу парламентарне владе, као и у смислу масовне подршке друштва у ситуацијама легитимне побуне; друго, они, самим тим, носе политичку одговорност (а последично и сваку другу) за свој рад. Та чврста одлика демократске, која важи и за тзв. привремену владу, противречи данашњем олаком лицитирању за владу која би се саставила на темељу новонасталих конституенси – студентских пленума у сарадњи са јавно некомпромитованим професорима, стручњацима за поједине области, или пак за владу коју би извикало некакво надрикомпетентно мњење са својим критеријумима политичке подобности и стручне квалификованости. То би нужно била влада сумњиве репрезентативности и суштински неодговорна влада.

Да се овде не ради о илузији филмског типа, говори тек површно набројани спектар јавних питања са којима би се у свом мандату, поред већ пословичног питања о изборним условима, сусрела та наша „привремена влада“: Косово и Метохија – наставак, прекид или привремена суспензија преговора, (не)спровођење бриселско-охридског налога; енергетска ситуација у сенци америчког ултиматума према Гаспрому; текући захтеви наставника, пољопривредника и других погођених категорија који се тичу државног буџета; акутни изазови еколошке деструкције земље; заштита синдикалних права у великом броју предузећа са страним капиталом; сервирање доспелих дугова; наставак или конзервирање припрема за Експо 2027; захтеви Рио Тинта да се спроводе преузете државне обавезе; припреме за туристичку сезону…Обрни-окрени, „привремена влада“ би се за тих шест месеци нарадила до те мере да би је, ако јој се посрећи, требало задржати и без избора.

Њен највећи проблем није режим него њено унутрашње стање, које заправо не допушта да се о њој говори у једнини. То је прости низ странака које држе главу изнад воде само захваљујући чињеници што имају парламентарне посланике

Тим поводом, да се вратимо слабашној српској опозицији, тј. њеном садашњем профилу. Као што је поменуто, у перцепцији актера велике побуне, она је мање-више отписана као политички чинилац. У оквиру колајуће идеје о „привременој влади“ она је маргинализована, иако је то примарно њена идеја. Њен највећи проблем није режим него њено унутрашње стање, које заправо не допушта да се о њој говори у једнини. То је прости низ странака које држе главу изнад воде само захваљујући чињеници што имају парламентарне посланике. Што се обједињавања тиче, макар и симбиотичког, на то није могао да их натера ни најгори режим, овај који влада. Њихов једини заједнички именилац је посна идеја о „привременој влади“, коју су им други одузели, али још више опостили.

Већи део опозиције је и поред рђавог искуства оријентисан ка Европској унији, што представља његову додатну трагику. Збиља је дирљива чињеница да је А. Вучић једини и незаменљиви европски и амерички фаворит у земљи, а да прозападна групација странака и даље негује своју стару љубав. То не могу да поремете ни експлицитне изјаве америчких и европских гласноговорника.

Већи део опозиције је и поред рђавог искуства оријентисан ка Европској унији, што представља његову додатну трагику. Збиља је дирљива чињеница да је А. Вучић једини и незаменљиви европски и амерички фаворит у земљи, а да прозападна групација странака и даље негује своју стару љубав. То не могу да поремете ни експлицитне изјаве америчких и европских гласноговорника

И у том погледу проевропска страначка групација пала је на ниске гране, јер јој се обраћају све нижи званичници било ЕУ или САД. Тако је извесни Герт Јан Копман, директор генералног директората за суседство и преговоре о проширењу ЕУ пре неколико дана (20. јануара) у својој симултанки са председницима државе, владе, парламнта и, на крају, са парламентарном проевропском опозиције, лепо рекао: „ЕУ неће прихватити ни подржати насилну промену власти у Србији“. Највиши представници државе могли су бити задовољни изјавом овог ЕУ-званичника средњег ранга, јер је у датом контексту упозорење о „насилној промени власти“ могло да се односи само на велику друштвену побуну, а у том оквиру и на опозицију. Тако су се изједначила становишта ЕУ и режима о догађајима којима све опозиционе фракције у Скупштини не само да дају подршку него и настоје да учествују у њима. Није прошло ни пар дана када је Трампов специјалац и велики пријатељ председника Србије, Ричард Гренел, поводом протеста у Србији изјавио да „САД не подржавају оне који насилно преизимају владине зграде“. Још један мукли ударац са западне стране проевропским странкама. Али та љубав, као и свака, нема очи.

Мањи део опозиционе парламентане сцене, колоквијално звани – национална, представља остатак могуће веће групације странака са сличним програмима пре последњих избора. Ово напомињем стога што је сада готово немогуће очекивати да ће ова смањена парламентарна формација склопити неки прагматичан споразум са већом проевропском групацијом, који би деловао у правцу политичког притиска за преговоре поводом „привремене владе“.

Када је о притиску на режим реч, ту главни играчи нису опозиционе странке него велики студентски покрет и његово свеколико појачање из ширих друштвених сфера. Стално јачање тог притиска значајно смањује стабилност и сигурност режима, који је такорећи до јуче био убеђен у своју политичку свемоћ

Када је о притиску на режим реч, ту главни играчи нису опозиционе странке него велики студентски покрет и његово свеколико појачање из ширих друштвених сфера. Стално јачање тог притиска значајно смањује стабилност и сигурност режима, који је такорећи до јуче био убеђен у своју политичку свемоћ. Један трагичан догаћај направио је пукотину на том свевладајућем монолиту и он је наставио да пуца сваким својим насилним чином, сваком својом преваром, сваким марифетлуком у напору да прикрије своју улогу у последњем злочину. Као што рекосмо, та чарапа се пара.

У овом колоплету одлучујућих догађаја недостаје актер који ће бити природни додатак великој антирежимској побуни у послу обнове политичког поретка у земљи дугогодишњег беспоретка. Недостаје политички чинилац који ће одиграти потребну политичку ролу тако да се режим уклони а не падне ни кап крви. Ово можда делује утопистички у околностима које карактерише владајући политички менталитет са опаком одликом – наша власт је наш живот и обрнуто. Такви не попуштају осим под притиском који има снагу ерупције. Ми смо већ сведоци нечега што можемо назвати тактичко повлачење режима, видљиво у попуштању затега репресије и обарању сопствене владе. Ако се овај тренд настави, могуће је доћи до стадијума спремности на преговарање о „привременој влади“. За тако нешто морао би да буде припремљен политички актер који би у том чину (могућим преговорима) репрезентовао вољу масовног покрета. Морамо га пронаћи у реалном политичком капацитету који друштво поседује.

Ако смо у оном што је претходило скицирали стварни предмет деловања могуће „привремене владе“, требало би да је јасно да људи без политичког искуства не могу видити један деликатан процес општег опоравка. Ту је неопходна смеса знања и искуства, коју не поседују ни стручњаци ни виђени учесници јавних трибина попут групе Про-глас. Не би било корисно да се било једни било други обучавају у политичкој  вештини током деловања једног одлучујућег политичког процеса.

Али пошто је њихов покрет обавио најтежи део посла – озбиљно уздрмавање режима – студенти задржавају право надзора над опозиционим актерима, а ови имају обавезу да им подносе редовне извештаје о својим активностима

Преостају још само опозиционе странке. Њихов досадашњи неуспех у политичком миљеу једне диктатуре на неки начин је компензован великом друштвеном побуном те стварањем маневарског простора за политичко деловање који саме нису могле. У новонасталим условима од странака се тражи политичка мудрост, која превазилази њихове навике парцијалног деловања, обједињавањем у једну политичку снагу достојну великог друштвеног покрета. Ако би таква обједињена опозициона формација изнела свој план решавања политичке кризе, модел преговарања и стварања „привремене владе“, студентски бунт би добио своје осмишљено политичко уобличење. Круг промена био би уписан око режима и он би морао да сарађује под условима које би диктирали други.

Данашњи студентски захтеви не поседују никакав каталог специфично политичких питања. Као да су свесно овај простор оставили политичким актерима. Али пошто је њихов покрет обавио најтежи део посла – озбиљно уздрмавање режима – студенти задржавају право надзора над опозиционим актерима, а ови имају обавезу да им подносе редовне извештаје о својим активностима. У тој релацији настајао би корен нових институција, легитимних и способних да се ухвате у коштац са тешким наслеђем вишегодишњег диктаторског режима.

(Председник Државотворног покрета Србије)

(Србија и свет)