Moj doprinos borbi za istinu o stradanju našeg naroda - Platio sam cenu, ali bih ponovo to uradio

U poslednjih nekoliko dana bio sam izložen brojnim napadima i uvredama zbog teksta koji sam na Fejsbuku objavio povodom godišnjice zločinačke operacije “Oluja”.

Većina napada je, pored kvalifikacija kao što su “izdajnik”, “zapadni poltron” i “nemoralni karijerista”, sadržala i varijaciju na temu pitanja “šta si ti u životu uradio da se čuje istina o stradanju Srba?”

Za početak, jedini sam visoki srpski zvaničnik koji se usudio da u Zagrebu, u svom službenom kapacitetu (bio sam tada ministar spoljnih poslova), u javnom obraćanju, “Oluju” nazove etničkim čišćenjem. Činjenica je da ni pre, a ni posle mene, to niko nije uradio.

Sledeće, kao koordinator međunarodno pravnog delovanja Srbije u tom periodu, “izgurao” sam to da Srbija 2010. godine uputi protivtužbu protiv Hrvatske za genocid, nakon što je postalo očigledno da uprkos svim naporima Beograda da se bilateralni odnosi normalizuju, Zagreb nema nameru da odustane od svoje tužbe, podnete Međunarodnom sudu pravde 1999. godine. Kažem “izgurao”, jer sam u tadašnjoj vlasti na početku bio jedini koji se za to zalagao.

Za početak, jedini sam visoki srpski zvaničnik koji se usudio da u Zagrebu, u svom službenom kapacitetu u javnom obraćanju, “Oluju” nazove etničkim čišćenjem. Činjenica je da ni pre, a ni posle mene, to niko nije uradio

Na tome sam insistirao ne samo iz političkih i pravno-proceduralnih, već i istorijskih razloga. Naime, ni država Srbija a ni njene pravne prethodnice, nikada do tada nisu nijednom međunarodnom telu ili organizaciji poslale punu dokumentaciju o genocidu koji je nad Srbima počinjen u takozvanoj NDH 1941-1945. S obzirom da se protivtužba Srbije osvrtala na kontinuitet namere, planiranja i organizovanog delovanja u cilju eliminacije srpskog naroda sa određene teritorije, između ustaških vlasti takozvane NDH i Tuđmanovog režima, iskorišćena je prilika da se to ovaj put uradi. Time smo tu dokumentaciju po prvi put učinili dostupnom međunarodnoj javnosti i istoričarima, na engleskom jeziku. Na dokumentu kojim se Međunarodnom sudu pravde upućuje taj materijal, kao i tužba za genocid nad srpskim narodom, stoji moje ime.

Kao treće, bio sam predsednik Generalne skupštine UN kada je u novembru 2012. apelaciono veće Haškog tribunala oslobodilo krivice Antu Gotovinu. Ukupan rezultat “haške pravde” je bio NULA dana zatvora za bilo koji zločin počinjen nad Srbima na teritoriji današnje Republike Hrvatske u periodu 1991-1995. NULA dana zatvora, što bi značilo da niko nigde nijedan zločin ni nad jednim Srbinom nije u Hrvatskoj u prethodnom ratu počinio. E, pa ako to nije teška svinjarija i zloupotreba međunarodnog krivičnog pravosuđa, onda ne znam šta jeste.

Na tome sam insistirao ne samo iz političkih i pravno-proceduralnih, već i istorijskih razloga. Naime, ni država Srbija a ni njene pravne prethodnice, nikada do tada nisu nijednom međunarodnom telu ili organizaciji poslale punu dokumentaciju o genocidu koji je nad Srbima počinjen u takozvanoj NDH 1941-1945

Zbog toga sam odlučio da iskoristim diskreciono pravo jedinog direktno izabranog funkcionera svetske organizacije i sazovem specijalnu raspravu u Generalnoj skupštini UN o međunarodnom krivičnom pravosuđu. Zakazao sam je za 10. april 2013. godine, godišnjicu proglašenja takozvane NDH, i na tu sednicu pozvao da govore, pored zvaničnih predstavnika država članica UN i seriju uglednih međunarodnih stručnjaka i javnih ličnosti.

Pretpostavljao sam da će biti pritisaka da od rasprave odustanem, ali nisam ni slutio koliko će oni biti agresivni. Nije mi palo na pamet da će biti pokrenuta ne samo diplomatska, već i globalna medijska mašinerija, da će se uključiti vrh međunarodnog nevladinog sektora, da će se organizovati peticije i demonstracije protiv mene u Njujorku, da će visoki zvaničnici tribunala kojima je obaveza da se odazovu na poziv iz UN naglo početi da za tu nedelju zakazuju vanredne pretrese i godišnje odmore, da će se veliki broj javnih ličnosti i akademika koji su inicijalno potvrdili dolazak na raspravu povući pred pretnjama i otkazati učešće, da će mi i sam generalni sekretar najaviti da će ukoliko ne odustanem biti prinuđen da javno iskaže svoje neslaganje i pozove na bojkot.

Nikada neću zaboraviti kada mi je u jeku tih pritisaka sastanak zatražio Vitalij Čurkin, tadašnji ambasador Rusije u UN. Insistirao je na tome da me vidi u četiri oka.

Pomislio sam: “Bože, pa da li je moguće da će sad i on da mi sedne na vrat?”.

Bio sam samo delimično u pravu. Rekao mi je: “Predsedniče, da li ste sigurni da hoćete da nastavite da izazivate sudbinu? Udarate u osinje gnezdo. Mlad ste čovek, imate šansu da napravite veliku karijeru u UN, ovim pravite jako moćne neprijatelje, koji Vam ovu neposlušnost nikada neće oprostiti. Bolje se povucite sami, jer kada shvate da ne mogu da Vas slome, okrenuće se i usmeriti pritiske ka Beogradu. Znamo obojica šta će se tada dogoditi - dobićete naređenje da odustanete, neće to biti prvi put. Na kraju će biti mnogo veće štete nego koristi.”

Niko iz Srbije u dogledno vreme neće imati ovakvu priliku, ne samo da skrene pažnju svetske javnosti na nepravdu koja nam je učinjena, već i da o tome ostavi trag u arhivi svetske organizacije. Nikada sebi ne bih oprostio to da je propustim. Dajem Vam reč, rasprava će biti održana 10. aprila 2013, ništa me u tome neće sprečiti

Odgovorio sam mu: “Gospodine ambasadore, ja se nadam da Vi nećete da odustanete. Za mene se ne brinite, ja više nemam nadređene, potpuno samostalno odlučujem. Niko iz Srbije u dogledno vreme neće imati ovakvu priliku, ne samo da skrene pažnju svetske javnosti na nepravdu koja nam je učinjena, već i da o tome ostavi trag u arhivi svetske organizacije. Nikada sebi ne bih oprostio to da je propustim. Dajem Vam reč, rasprava će biti održana 10. aprila 2013, ništa me u tome neće sprečiti.”

Tako je i bilo. Uprkos pretnji masovnim bojkotom, to je na kraju učinila samo jedna zemlja (Jordan), a u raspravi je učestvovao do tada rekordni broj država članica UN, uz mnoštvo međunarodnih stručnjaka i istoričara. Raspravu smo otvorili generalni sekretar i ja, a odmah posle nas su govorili predsednik Srbije i srpski član Predsedništva BiH, u prepunom plenumu UN. U zgradi je istovremeno organizovan i ne naročito uspešan “kontra događaj”, za koji su u Njujork specijalno dovedene Majke Srebrenice. One su u jednom trenutku čak pokušale i da naprave incident, ali ih je obezbeđenje ekspresno i profesionalno udaljilo iz sale.

Ogromna većina diskutanata - kako zvaničnih predstavnika država članica, tako i drugih koji su učestvovali po pozivu - bila je izuzetno kritična prema radu tribunala

Ogromna većina diskutanata - kako zvaničnih predstavnika država članica, tako i drugih koji su učestvovali po pozivu - bila je izuzetno kritična prema radu tribunala. Predsednik Haškog tribunala Teodor Meron je napravio grub prestup, odlučio je da se, uprkos zvaničnom pozivu, na raspravi ne pojavi bez formalnog izgovora, čak je i medijima dan pre toga najavio da će to uraditi. S obzirom da je tribunal telo UN, a Generalna skupština njen centralni organ, takvo nepoštovanje predstavljalo je faul koji je u atmosferi stvorenoj nakon rasprave mogao biti bez većih poteškoća drakonski kažnjen na prvoj sledećoj sednici Saveta bezbednosti posvećenoj radu tribunala - uključujući i blokiranjem finansiranja njegovog rezidualnog mehanizma od strane bilo koje članice SB sa pravom veta. Tada bi Haški tribunal bio zatvoren pre okončanja svih započetih procesa, nezavršena suđenja bi morala biti premeštena u neki drugi sud, i ta bi kontroverza ostavila mrlju na svim presudama koje su u tom tribunalu ikada donesene.

Rusija je ponudila da to uradi (iskoristi svoje pravo veta u SB prilikom glasanja o nastavku rezidualnog finansiranja) pod uslovom da to Beograd od nje zvanično zatraži. Tu poruku Vitalija Čurkina sam preneo našem ministru spoljnih poslova, ali i ministru pravde Nikoli Selakoviću, pred svedocima, u svojoj kancelariji predsednika GSUN, u koju je došao da me poseti pred učešće na pomenutoj sednici SB. Nažalost, naša vlast je odlučila da to ne uradi - nije htela da inicira proces zatvaranja Haškog tribunala. Zbog čega, mogao bih da nagađam, ali to neću učiniti ovom prilikom.

Elem, kada je reč o borbi da se čuje istina o stradanju našeg naroda, mislim da sam joj napravio veći doprinos od mnogih, svakako veći od onih koji me za to kritikuju. Proročanskim su se pokazale reči Vitalija Čurkina, o moćnicima koji ne opraštaju neposlušnost. Tri godine nakon rasprave o međunarodnom krivičnom pravosuđu od koje nisam hteo da odustanem, u finalu izbora za Generalnog sekretara UN, u poslednjem, šestom krugu glasanja u Savetu bezbednosti, završio sam na drugom mestu. Razlog je bio dvostruki veto SAD i Velike Britanije. Nije mi žao zbog toga, ponovo bih sve isto uradio.