Политички живот | |||
Светосавска беседа |
![]() |
![]() |
![]() |
субота, 28. јануар 2017. | |
Од срца вам хвала на позиву и гостопримству. Велика ми је част што сам вечерас овде са вама у срцу Војводине, у граду који је у светлу свог jединственог културног и духовног значаја за наш народ, понео име српске Атине. Ето већ је више од осам векова како се у ово време сваке године подсећамо дела и аманета Светог Саве. То да са једнаком љубављу и поштовањем о њему говоре свештеници, историчари, филозофи, песници и прости људи, говори о томе да он у једнакој мери припада свима. Ако народи имају родитеље и време настајања, онда је отац наше нације управо Свети Сава. Велики зналац византијског света Димитрије Оболенски у својој књизи Шест византијских портрета о њему каже следеће: „Историчар који настоји да обухвати необичну разноврсност његовог живота и рада – као владарског сина, калуђера, епископа, ходочасника, дипломате, администратора, мецене, писца и учитеља свога народа – готово неминовно долази до закључка да је у грчком и словенском свету средњег века мало коме било дано да за живота постигне толико много.“ Попут првих библијских патријарха, који су непосредно општили са Богом, и најмлађи син Стефана Немање Свевишњом је руком одабран да ствара један народ, и да га из неомеђеног простора и времена уведе у историју. Од одлуке да у младим годинама напусти Стари Рас па све до свог повратка Творцу, Свети Сава је био личност изузетне духовне снаге и непоколебивог опредељења, вођен узвишеним циљем од којег никада није одступио. Колика су све искушења, опасности и препреке стајале на његовом путу, можемо тек да нагађамо. Народ заостао, држава племенска, династички сукоби браће, очева и синова, обећања и претње и са Истока и са Запада, одсуство визије будућности и паганство које не одступа пред хришћанским духом. Знао је Сава да припада народу који се сплетом цивилизацијских околности нашао у међупростору, судбином сапет између трајања и нестанка, те да зато мора да га уведе међу самосвесне. Све што је радио, уливало се у складно јединство тог највишег циља. Подизање манастира, писање типика, добијање црквене самосталности, дипломатске мисије, ходочашћа, доношење закона, мирење браће, јачање културне и националне свести – све су то биле стазе истог пута ка нашем успостављању, просвећењу и независности. Добро је то именовао Васко Попа у песми „Путовање Светога Саве“: Путује по мрачној земљи Тај пут није постојао пре њега, а он га је проналазио, исцртавао, крчио, и учвршћивао. Колико је он исправан говори нам то да су се сви други до данас углавном показали као странпутице. Са растом угледа и славе, расла је и његова служба онима који су га славили. Слободну вољу преточио је у нужност, а дар у задатак. Његов пример нас учи да је човек дужан да оно најбоље што му је дато увећа, и тако увећано пренесе другима. У времену и простору можемо опстати и највеће ствари постизати само сталожени и јединствени, превазилазећи појединачне страхове, себичлук и самољубље. Свестан је био Сава да духовни напор не вреди много ако не прожима све животне области, укључујући и оне најпрактичније. Зато данас желим да посебно истакнем његову улогу као највећег српског просветитеља – борца против мрака, незнања, баналности и празноверја. Али, не би њему данас пријале наше беседе и похвале, уколико не би биле праћене делањем по његовом узору. Он је одувек био, баш као и сада, више потребан нама, него ми њему.
Свесни својих ограничења и маленкости, дозволимо ипак покушати да погодимо како би Савина порука свом народу данас могла да изгледа. Онај који је мирио рођену браћу, завађену у борби за власт, вероватно би нам поручио да нема веће вредности од народног јединства. Да је стварање подела у друштву, тражење жртвених јарчева и народних непријатеља – велика грешка и недржавничко делање. Онај ко је ширио културу и светлост из зидина Жиче, тражио би од нас да окренемо лице од свеприсутне простоте и баналности. Онај који је за оснивање самосталне државе и цркве добијао саглашења и признања на свим странама, и био уважаван од свих верских и земаљских ауторитета – био би забринут нашим данашњим неразумевањем света и сужавањем видика. Онај који нам је донео Законоправило, верујем да би се грозио над гажењем владавине права и урушавањем правне државе. Онај који је био и отац нације и Европејац, и утемељивач српског националног идентитета и космополита, не би данас могао да разуме поделе на прву и другу, националну и грађанску Србију . Подсетио би нас да је Србија једна – мала, али довољно широка за све различите погледе и афинитете. Наш највећи просветитељ, сигурно би нас опоменуо да је унижавање просвете и академских звања брзи пут у безнађе, као и измицање тла испод ногу и ускраћивање будућности сопственом народу. Задатак просвете је да створи снажну заједницу слободних и самосталних личности, а не слабашну групу застрашених, притиснутих и од моћника зависних појединаца. Затирање образовног система, чиме се људи полако али сигурно претварају у робове, велики је грех према своме отачеству. Можда и најважније, са прекором би Свети Сава погледао све који су учинили да младост Србије масовно напушта своју отаџбину. Она то данас чини јер је види као брод без компаса, у који са свих страна улази вода. Наша дужност је да то зауставимо и младима понудимо извеснију и моралнију будућност. Изазов наше генерације, као и свих оних пре нас, јесте да проникнемо у свевременост Савиних поука, како би остали на његовом путу – путу који ће народ и државу учинити постојаним и спремним за изазове модерног времена. Ми имамо своје уземљење, своју културу и традицију, које нема потребе да измишљамо. Било би добро да нам оне служе као светионик у овим немирним временима. Свети Сава нас подсећа да не морамо да мењамо свест и да се стидимо онога што јесмо, али и да морамо настојати да своја уверења и ставове учинимо разумљивим целом свету. Да будемо чврсто ослоњени на своје наслеђе, али са погледом који сеже далеко у будућност. Не смемо никада сметнути са ума још једну важну лекцију нашег праоца: свет не доноси само изазове и опасности, већ и нуди многе могућности и прилике. Само кроз његово разумевање и у мудрој размени са њим можемо остварити своје интересе. Желим нам свима да будемо и у наше време достојни Светог Саве, јер ако у томе успемо– не треба да бринемо за напредак и постојање. Он је био у свом времену изнад и испред њега – тако данас и ми треба да тежимо модерности, прогресу, најбољем што свет нуди –не заборављајући корене и завет највећег који је икада ходао међу нама. Срећан нам зато дан бесмртног принца Растка Немањића, нашег Светог Саве. Живела Србија! |