„Jasno, čvrsto, odlučno“– a šta sad

Dvomesečno natezanje i mudrovanje srpskih vlasti oko nelegalno podignutog spomenika pripadnicima teorističke OVPBM na centralnom trgu u Preševu, sa jasno istaknutim obeležjem te organizacije i albanskom zastavom, naraslo je u političko-bezbednosno pitanje sa međunarodnim implikacijama. Trebalo je imati zaista mnogo mašte da se ovoliko i na ovakav način iskomplikuje pitanje do koga nije smelo ni doći da Srbija ima uređenu državu, odgovorne institucije i političare državnike. Šta građani Srbije treba da čine: da se smeju, da traže nečiju odgovornost ili da ćute. Kao i obično oni rade upravo ovo poslednje: ćute i trpe, ali dokle. Neki i „seire“ naslađujući se neznanju, nemoći, politikanstvu i glupostima najviših političkih funkcionera i institucija države Srbije.

Umesto da problem spomenika u samom začetku, u skladu sa zakonskom regulativom, reše nadležni organi vlasti u sadejstvu, ako bude potrebno nadležnog ministarstva i organa prinude, naš vrli premijer, izađe na javnu scenu arogantno i sa pretnjama da će on to rešiti, da bi eto potvrdio na delu predizborni slogan: “Jasno. Čvrsto. Odlučno“. Da li će zaista biti odlučnosti i čvrstine ostaje da se vidi, ali svaki dan više odugovlačenja rešavanja ovog političko-bezbednosnog problema ostavlja prostor stranim službama za uplitanje (a gde se to nisu uplele kada su u pitanju KiM i Albanci) i nametanje rešenja, koje teško da može biti u interesu Srbije.

Od prvobitne pretnje da 17. januara neće ići na nastavak razgovora u Brisel sa Tačijem ukoliko (graditelji) ne uklone spomenik ili će biti nasilno uklonjen, kako su dani odmicali, premijer je svoju „jasnost, čvrstoću i odlučnost“ spuštao oktavu po oktavu, da bi posle dva meseca prozvao ministra pravde i lokalnu samoupravu da ga oni reše.

Od „uklanjanja“ eto prešlo se na „premeštanje“ i prepuštanja da „graditelji“ sami reše problem na nivou lokalne samouprave donošenjem regulative sa retroaktivnim delovanjem za legalizaciju podignutog spomenika na ovoj ili drugoj lokaciji. Pominju se javne površine ispred Doma kulture ili džamije. Predstavnici lokalne samouprave sada sa političkog žele da problem spomenika prebace na teren običnog „objekta“ koga samo treba legalizovati kao svaki drugi nelegalno izgrađeni građevinski objekat. Sa legalizacijom spomenika sa ovakvim obeležjem, na ovoj ili nekoj drugoj javnoj površini, legalizuje se i OVPBM i sama oružana pobuna protiv države Srbije. A šta je u međuvremenu bilo, kakve su pretnje, ne samo oružanom pobunom već i ukazivanjem na postojanje srpskih svetinja na KiM koje eto Albanci čuvaju što predstavlja indirektnu pretnju za bezbednost tih objekata, dolazile od Albanaca sa juga Srbije i sa KiM ako se spomenik silom ukloni, koliko je time ponižena Srbija, ko se sve nije umešao, koliko je bezbednosno destabilizovan jug Srbije – za to kao po običaju neće biti niko odgovoran. Pored izmišljenog temina „Preševska dolina“, koji se sve više odomaćuje, u „igru“ oko spomenika lokalitet ove tri opštine od nekih krugova iz Prištine počeo se zlokobno nazivati „Istočno Kosovo“ u kontekstu stvaranja Velike Albanije. Još jedna smišljena provokacija ne bez uticaja i sadejstva stranih službi, sve sa ciljem da se vrši dodatni pritisak na Srbiju u vezi sa tzv. normalizacijom odnosa sa „kosovskom državom“.

Uviđajući valjda nemoć svojih pretnji i odlučnost albanske strane da odbrani spomenik, uz ponižavanje Srbije, premijer ubrzo poče da poziva „Međunarodnu zajednicu“ (MZ) da se umeša, tako što će izvršiti pritisak na albansku stranu da ukloni spomenik. A tu „MZ“, po zamisli naše političke elite, i ovog puta ispade da predstavljaju samo Vašington, Brisel, London i Pariz. A na onaj u svetskim odnosima sve uticajniji deo „MZ“, kao da zaboravljamo (da ne upotrebim grublju reč) u rešavanju problema KiM, a eto i juga Srbije.

Za razliku od korektne izjave francuskog ambasadora da problem spomenika predstavlja ne samo isključivo stvar Srbije već da se pored pitanja njegove legalnosti nameće i konstatacija da njegovo prisustvo nepotrebno i neprikladno oživljava stare tenzije, nemušte izjave ostalih se mogu dvojako tumačiti. Na premijerovo traženje da i gđa Ešton posreduje, ona se elegantno distancirala naloživši šefu Misije EU u Beogradu da se uključi u „diplomatsku aktivnost o međuetničkim problemima u Preševu“. Ma, kakvi crni „međuetnički problemi“. U pitanju je opasna „igra“.

Šta znači izjava predstavnika američke ambasade da pitanje spomenika, kao unutrašnju stvar Srbije, treba da rešavaju njeni izabrani prdstavnici i da se postigne rešenje koje bi zadovoljilo obe strane. Zar „izabrani predstavnici“ nisu lokalne samouprave tri opštine, koje čine najvećim delom Albanci. A koje bi to rešenje „zadovoljilo obe strane“? Možda onakvo kako se Srbiji nameće ili bolje reći kakvo je nametnuto u vezi sa KiM.

Čitajući ovakvo reagovanje američke ambasade, ne znam zašto ali prisetih se „nameštaljke“ za otpočinjanje „Pustinjske oluje“, koju mi je u Tokiju ispričao irački ambasador. U audijenciji kod S. Huseina pred odlazak na odmor, američka ambasadorka gđa Glepsi Ejpril, pokrenuvši temu iračko-kuvajtskih odnosa, na Huseinov stav da su engleske kolonijalne vlasti zbog nafte veštački odvojile Kuvajt od Iraka, obavestila je da SAD na taj problem gledaju kao na „odnose u okviru porodice“. Husein je naseo, oružano napao Kuvajt, a kako je završio dobro znamo. Nije nas opametilo iskustvo sa „MZ“ oko KiM, već nepotrebno internacionalizujemo i jug Srbije, bojim se opet na štetu Srbije.

(Tekst je pisan neposredno pre uklanjanja spomenika u Preševu)