Gubimo bitke, a da li i rat

Diplomatska istorija poznaje dosta poučnih primera kako se i posle izgubljenog čak i pravog rata staje na noge, vraća dostojanstvo naroda, zemlja oporavlja i povraća izgubljeno. To su u nedavnoj prošlosti uspele državotvorne nacije i iz pepela vinule se u vrh svetske ekonomije i politike. To su postigle jer su imale viziju, sabrale se, napravile nacionalno jedinstvo i formulisale najprioritetnije nacionalne ciljeve. Prionule radu, uspostavile red, a njihovi narodi stojički podneli sve nedaće stanja u kome su se našli. Pomenuću samo jednu: Japan.

Okupacione vlasti izdiktirale su novi ustav Japanu, uspostavile svoje vojne  baze, sudile ratnim zločincima, određivali ko će im biti prijatelji, a ko neprijatelji, razbile tzv.” zaibatcu” sistem organizovanja preduzeća i nametnuli svoj, uspostavile nuklearni “kišobran” i ustavom zabranile oružane, već samo odbrambene snage, a sami Japanci dogovorili da za vojni budžet ne izdvajaju više od 1% DBP. Japanci su to sve poslušno i kooperativno prihvatili kao nešto što se mora, ali su imali viziju kako iz toga da izađu. Sve relevantne strukture društva, bez izuzetka, zajednički su formulisale nacionalne i državne ciljeve i svrstale ih u jedan jedinstveni: da Japan stane u red najrazvijenijih zemalja sveta. Na unutrašnjem planu mogli su se svađati oko svega, ali ne i oko postavljenog cilja, kao nečeg najsvetijeg. Obnavljali su svoju proizvodnju na bazi stranih licenci, a ne uvoza, uzimali kredite za konkretne projekte i povećanje zaposlenosti, a ne za potrošnju, presude ratnim zločincima prihvatili kao njihovu ličnu odgovornost, ali ih i sahranili u nacionalnom hramu jer su se ”žrtvovali za cara”. Oberučke su “prigrlili” svog okupatora sa namerom da to “grljenje”, kada se oporave, pređe u “davljenje”.

Od potpune poniženosti, podređenosti i potčinjenosti, sa ekonomskim oporavkom i jačanjem osvajali su nove slobode za samostalno delovanje i povraćaj svega onoga što predstavlja sopstvenu tradiciju i ostvarenje nacionalnog cilja. Povratili su oduzete teritorije (izuzev tzv. severnih), oslobodili se okupacije i kroz realizaciju postavljenog cilja postali respektabilan partner u svetskim odnosima.

Srbija nije Japan niti Srbi mogu postati Japanci. Druge su i međunarodne okolnosti i raspored snaga u svetu. Drugačiji je i karakter ugroženosti bio tada Japana, a danas Srbije. Da li se može primer Japana preslikati na sadašnju Srbiju? Ne može, ali se može učiti na tuđim primerima i izvlačiti sopstvene pouke.

Sve sam ovo izneo da bih došao do suštine problema: Kako Srbija da izađe iz nimalo zavidne situacije u kojoj se našla, ne samo zbog Kosova, bez obzira čijom zaslugom? Manje je za početak bitno utvrđivanje da li je sadašnjoj situaciji kumovao strani faktor ili domaća politika, iako se ni taj element ne može zanemariti u iznalaženju puta kuda i kako dalje. Srbija je u ozbiljnom problemu: od pasa lutalica, preko ekonomije, učlanjenja u EU, Kosova pa sve do međunarodnog položaja. Problem Kosova samo potencira težinu situacije u kojoj smo se našli, a može predstavljati tačku od koje idemo u oporavak ili u ponor. Najnoviji razvoj oko Kosova, vezan za savetodavno misljenje MSP i onog, nimalo obećavajućeg, što sledi u Generalnoj skupštini UN, jeste krajnji, a možda i pravi momenat da se angažuju sve intelektualne snage i svi potencijali društva da se formulišu jedinstveni nacionalni i državni ciljevi, da pronađemo sebe i oporavimo se. Iscrpljivanje na parcijalnim pitanjima, pa makar to bilo i Kosovo, neće nas odvesti dalje od stanja u kome smo danas. Lažni su nekakvi “stubovi”, strateški partneri i liderska pozicija u regionu.

Osnovni problem koji treba sagledati, u svoj njegovoj ogoljenosti, jeste kako izaći iz veoma teške ekonomske situacije, beznađa koje sve više zahvata veliki deo stanovništva i određenog moralnog posrnuća koje se ogleda u brojnim aferama, kriminalu i korupciji. Kako urediti zapuštenu državu i kako je demokratizovati. Ukoliko smognemo snage da sopstvenom pameću, uz tuđa iskustva, i jedinstvom svih relevantnih političkih i društvenih faktora u zemlji konsezualno formulišemo ključne nacionalne i državne ciljeve, a njihovu realizaciju zasnujemo prvenstveno na sopstvenim resursima i kapacitetima, postaćemo respektabilan faktor vredan dostojanstvenog ulaska u zajednicu evropskih naroda i stvaranjem drugačijih prijateljstava i partnerstava, dobiti i rat sa početka ovog izlaganja. Za to je potrebno novo pregnuće, vizija zasnovana na realnostima, nove snage i mnogo energije uz samoodricanja. Ko to može da ostvari? Onaj ko dobije novo poverenje naroda.