Dva strateška prioriteta za Srbiju

Iako izbori još nisu raspisani, izborna trka se uveliko vodi. Poslanika je sve manje u poslaničkim klupama, a ministri učestali sa telefonskim sednicama. Nagledaćemo se ponovnog otvaranja već otvorenih par kilometara puteva, seoskih ćuprija i fotografisanja po seoskim štalama. Biće i otvaranja, vađenja iz fioka, novih afera političkim protivnicima. Na sve smo to navikli, ali zabrinjava nešto drugo. Malo ko ili nimalo govori o državnoj politici. Preovlađuju stranački interesi.

Politička klasa, jer teško je možemo nazvati elitom, okusivši za ovih desetak godina slast vlasti i moć novca, nije spremna, kako sada stvari stoje, na bilo kakve ozbiljnije rezove ni u unutrašnjoj ni u spoljnoj politici. A bez promena, posebno na unutrašnjem planu, Srbija je u ozbiljnom problemu. Sve učestalija upozorenja političara, pa čak i šefa države, da nas u ovoj i narednoj godini ne očekuje ništa dobro, pojačavaju kod osiromašenih građana Srbije očaj, beznađe, strah.

Ko će s kim a ko neće, koja stranka je dobra „udavača“, oko koje se „saleće“, koja ima koalicioni potencijal a koja nema, sa kojom se može a sa kojom nikako ne može – postaje glavna preokupacija političkih stranaka. Stranački lideri šalju poruke: pobedićemo ih. Ako tako nastave biće „pobeđen“ narod, a oni opet na vlasti. A narod ko narod, baš se zabavlja. Samo, pitam se, dokle. Strpljenje je već odavno na izmaku. Da li predstoji socijalni bunt i građanska neposlušnost, kao još jedino preostalo demokratsko sredstvo u rukama onih van političkih struktura i stranaka.

Male stranke zaziru od postizborne koalicije dve najveće. A ove dve se zaklinju svojim biračima da ni „u snu“ ne razmišljau o „velikoj koaliciji“, a intimno je priželjkuju da bi se oslobodile „ucenjivača“. Mnogi političari, pa i „dežurni“ analitičari, kažu da to ne bi bilo u interesu tih dveju stranaka. Međutim, niko od njih ne reče da to ne bi bilo ili bi možda bilo u interesu građana. Ne, najvažniji je stranački interes. Ma, zaklinju se oni da u „veliku koaliciju“ neće ni po cenu ponovnih izbora. Samo što ne kažu ono Bećkovićevo „ćeraćemo se još“, pa dokle stignemo. Ako se ovako nastavi, imaćemo izbore sa belim glasačkim listićima.

Inostrani faktor još nije sveo „završni račun“ sa Srbijom. Ima još toga zbog čega Srbiju treba „pritiskati“ i batinu, sa istanjenom šargarepom, držati visoko uzdignuto. Radi se u prvom redu o KiM i promeni Ustava za šta je potrebna dvotrećinska većina. Uostalom, još mnogo toga treba „oposliti“ na Balkanu, ne isključujući i crtanje nekih novih granica. U takvim uslovima, ne bih se iznenadio da inostrani faktor bude još uticajniji u „slaganju kockica“ oko pravljenja vlade posle izbora u Srbiji.

A građanima je preko glave politički „raspolućene“ Srbije, kao pogodnog tla za razna mešetarenja. U teškim vremenima državnici vizionari (imamo li ih sada?) okupe sve relevantne političke, društvene, naučne, privredne i sve druge patriotske snage društva i dogovore najvažnije strateške prioritete države, a neka manje važna pitanja, oko kojih se ne slažu i koja mogu da sačekaju, ostave po strani.

Srbija kao ekonomski razvijena zemlja i uređenje zapuštene i neuređene države su dva komplementarna strateška državna i nacionalna cilja oko kojih ne bi smelo biti sporenja. To bi morale da budu dve lokomotive koje bi, uz punu paru i sa dobrim „mašinovođama“, izvukle zemlju iz sadašnje očajne situacije u kojoj se nalazi. U toj velikoj kompoziciji su brojni vagoni pretrpani problemima koje ove dve lokomotive, da bi bez usporavanja nastavile put, moraju rešavati u hodu, odstranjujući mnoga maligna tkiva u državnom organizmu. Pri tome, Srbija se mora ponajviše osloniti na svoje resurse i sopstvenu pamet, a pre svega na slogu. Iako u skromnom obimu, Srbija ima potencijale za realizaciju ta dva cilja, ali ih treba pametno i na polzu narodu iskoristiti. Što dođe sa strane, a toga će biti malo u ovim kriznim vremenima, biće preskupo i sa ucenama. Spoljna politika se mora upodobiti i staviti u funkciju realizacije unutrašnje politike, sa ekonomskom diplomatijom (ne ovakvom Dinkićevom) kao najvažnijim poljem delovanja, što sada nije slučaj.

Neka druga pitanja i problemi u koje se Srbija upetljala kao „pile u kučine“, a čije rešavanje ponajmanje zavisi od nje, jer je inostrani faktor dominantniji, mogli bi se staviti na „sporedni kolosek“ sa lokomotivom „manevarkom“. Tu u prvom redu mislim na evropske integracije i problem KiM (uz maksimalnu zaštitu Srba, srpskih svetinja i imovine). Ekonomski razvijena Srbija sa uređenom državom, gde se zna „ko kosi a ko vodu nosi“, biće u daleko povoljnijoj poziciji da i njih rešava na zadovoljavajući način. Srbija ovakva, politički raspolućena, ekonomski devastirana i međunarodno marginalizovana, nema nikakve šanse da ozbiljnije utiče na njihov konačni ishod, pogotovo kada je u pitanju status KiM.

Koje bi to političke snage mogle da se izbore sa sve većim izazovima u realizaciji ova dva strateška cilja? Pa, ove sadašnje, jer Srbija nema druge. Naravno, uz puno angažovanje onih koje su izvan tih političkih struktura, nekompromitovane i nekorumpirane, sa reputacijom stručnih i poštenih, patriotskih snaga. A, postizborna koalicija? Uveren sam, samo vlada sa dvotrećinskom parlamentarnom većinom može se uhvatiti u koštac za izvlačenje Srbije iz gliba u kojem se nalazi. Zato političari, ostavite se strančarenja i vlasti partokratije, pokušajte da razmišljate i ponašate se državnički, a uz to protresite redove svojih stranaka i oslobodite se samoživih i samosvojnih kočničara koji vas kompromituju.