Dogovor i sloga ili sunovrat

I pored različitih mišljenja i političara i analitičara, treba pošteno reći da su poslednji izbori i parlamentarni i predsednički ipak doneli određena razjašnjena na političkoj sceni Srbije. Pobedila je SNS i njen predsednički kandidat Tomislav Nikolić. Bez obzira na malu izlaznost i „bele listiće“, što je poraz dosadašnje politike i političara i u vlasti i u opoziciji, građani su rekli svoje. Presudili su da su Srbiji potrebne promene i to duboke i sveobuhvatne.

Koliko je ko gubitnik a ko dobitnik, statistika je izrazila procentima, ali političku analizu tek treba izvesti. Po meni, poraz gubitnika je veći nego što on hoće da prizna i shvati, a trebao bi zbog sebe a ponajviše radi budućnosti Srbije. Na drugoj strani, stiče se utisak, koji može i da vara, da pobednik želi da unese skromnost u svoju pobedu, koju bi, bojim se, građani mogli shvatiti i kao malodušnost u realizaciji svega onoga što su obećavali. Jer, kako drugačije shvatiti izjavu visokog funkcionera SNS-a na dan inauguracije predsednika Nikolića u parlamentu, da „očekuje da DS i SPS izađu pred predsednika sa većinom za formiranje vlade“. Valjda je redosled nešto drugačiji.

Svakodnevna poplava podataka u medijima o negativnim trendovima u svim sektorima ekonomije i finansija i sumorne prognoze ekonomista i privrednika, koje se graniče sa kolapsom privrede, dužničkom krizom, bankrotom i daljim osiromašenjem građana, uz pritisak stranog faktora oko KiM, Srebrenice, „Velike Srbije“, samo što nisu aktivirali alarm za uzbunu. Signal za smanjenje opasnosti, jer prestanak nije na vidiku, morali bi da aktiviraju politički faktori srazmerno poverenju koje su im dali građani. Šta bi ta „srazmernost“ trebala da znači? Pa upravo to da politički lideri, koji sada imaju volju naroda u svojim rukama, shvate da imaju i odgovornost da se, bez politikantskog kalkulisanja, stranih i domaćih lobija, hitno dogovore o nacionalnoj i državnoj strategiji i prioritetima, formiraju kredibilne institucije vlasti i konačno počnu nešto raditi u korist ovog napaćenog naroda.

Jedna druga stvar, međutim, ozbiljno zabrinjava i predstavlja opasnost da će Srbija pronaći put izlaska iz krize. Radi se, izgleda, pored animoziteta političkih elita i o nagoveštaju drugih podela. Analizom istupanja pojedinih političara u predizbornoj kampanji, posmatrač sa strane, bez imalo malicioznosti, mogao je pomisliti da one asociraju na potcenjivanje i nepoštovanje javnosti i medija od strane ne malog broja političara. Isto tako, u svođenju računa o faktorima koji su uticali na izborne rezultate, kao da se naslućuje izraženiji sukob jednog dela političke i intelektualne elite. Jer, kako drugačije shvatiti špekulacije o uticaju „kruga dvojke“ na slab izborni rezultat jednog predsedničkog kandidata u drugom krugu. Da li su na horizontu nove svađe i podele u inače politički podeljenoj Srbiji na „mi i oni“, koje su promovisali i uporno nastavljaju političke elite?

Politički elitizam, stranački obojen, već je dugo prisutan u Srbiji, svojstven pogotovo onima koji su svoje karijere počinjali upravo u politici, pretvarajući je u profesiju sa doživotnim zaposlenjem. Zlobnici bi rekli da su to oni koji su do juče bili „niko i ništa“ a danas su „neko i ništa“. Njih je lako prepoznati po skoro svakodnevnim izjavama o svemu i svačemu, po tome što lako obećavaju i optužuju druge da bi sakrili svoj nerad i neznanje. A istočnjačka mudrost kaže: “O, Svevišnji, pomozi mi da držim zatvorena usta dok ne budem znao šta da kažem.“

Na drugoj strani, intelektualna elita, kao nezaobilazni faktor za preporod Srbije, kao da se drži misli velikog srpskog pisca o ponašanju u „smutnim vremenima“. Njihova odgovornost za stanje u društvu i aktivni angažman, ali na otvorenoj sceni, je ništa manja od političke elite. Najveću pomoć vlasti, čak i onoj koju podržava, nezavisni intelektualac sa integritetom, može pružiti ako je kritikuje. Međutim, svaka vlast nađe načina da korumpira intelektualca. Danas su to članstvo u upravnim odborima javnih preduzeća i ustanova, sutra nacionalne penzije, prekosutra uvlačenje u političke strukture i sl. Potrebna su nam mišljenja i analize onih intelektualaca koji pristupaju problemima sa vlastitim ocenama, nasuprot skrivanju iza autoriteta, bežanja u istoriju, proricanju budućnosti na osnovu „wishful thinking“.

Ozbiljni problemi zemlje zahtevaju sinergiju svih faktora društva (državnika, političara, intelektualaca, privrednika, sindikata), upravo sada posle izbora, da naprave „smart partnership“ i sa velikim stepenom saradnje i dogovaranja pokažu da Srbija „ima snage“ da prevaziđe podeljenost, suprotstavi se stranim pritiscima i ucenama, krene na put oporavka i povrati osmeh na lica njenih građana. U suprotnom, socijalna bomba je sa kratkim fitiljem, a posledice su nepredvidive.