Darivanje statusa kandidata

Nakon dogovora o nazivu carinskog pečata, posrednik EU u pregovorima g-din Kuper izveo je vešt manevar i privremeno prekinuo pregovore dajući šansu prištinskim vlastima da, uz „znanje“ SAD i najznačajnijih zemalja EU i logistiku Euleksa i Kfora, izvrše prepad na administrativne prelaze i uspostave svoju carinsku kontrolu. Dogovoreno, bez obzira da li direktno ili prećutno, ali učinjeno. Potvrdu toga predstavlja najnovija izjava g-dina Kupera kojom, kako javljaju agencije, čestita prištinskim vlastima na korektnoj primeni Sporazuma o carinskim pečatima, uz izražavanje nezadovoljstva što druga strana – Srbija još nije počela sa primenom tog sporazuma. Dakle, po starom receptu, Srbija je odgovorna za stanje koje su drugi izazvali, iako je napravila ustupak.

Srpska diplomatija, oličena u srpskom pregovaraču, nije se snašla. Kao i mnogo puta ranije, ušla je u pregovore nespremna i bez jasnog cilja, a zatim pokušala, sa zakašnjenjem, da sanira propuste. Onda kada nam, kao i mnogo puta ranije, drugi nametnu problem. Rezultat znamo. Svetlu tačku u toj „rašomonijadi“ predstavlja rešenost srpskog naroda na KiM da se mirnim sredstvima suprotstave takvom nasilju. Samo dokle će izdržati i hoće li biti nasilno uklonjeni. Kako stvari sada stoje, Priština i EU su zabeležile još jedan poen u „navođenju“ Srbije da, korak po korak, sve dublje ulazi u faktičko priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti KiM. Ako ubrzo ne dođe do promene politike vlade Srbije o rešavanju problema KiM i insistiranju da su „Kosovo i EU dva paralelna i realna cilja“, EU i SAD imaju načina i „strategiju“ da, uz veliki štap i malu šargarepu, izdejstvuju i „de jure“ priznanje.

Nije teško proceniti da je u ovom momentu verovatno važnije EU nego Srbiji, ne kažem i aktuelnoj vlasti, da se ta dugo očekivana kandidatura „pokloni“ baš sada. Razloga je više. Pozabavićemo se, zbog skučenosti novinskog prostora, samo nekim.

Srbija je ipak, po mnogo čemu, za EU ključna zemlja (ne bih rekao lider) na zapadnom Balkanu i kao takvu treba zadržati u svom „posedu“. Davanjem statusa kandidata, EU to potvrđuje i „drži je na uzdi“, da korak po korak, od kandidata do datuma početka pregovora, a zatim, kroz dugotrajni proces pregovaranja, izdejstvuje sve ono što sada ima na zvaničnoj agendi u ispunjavanju tzv. Kopenhaških kriterijuma. Biće tu još mnogo čega što se za sada još ne postavlja „formalno“ (g-din. File), a što može zadirati, to ne treba isljučiti, u vitalne interese države Srbije i srpskog naroda.

Odbijanjem kandidature, posebno sada pred predstojeće izbore, došlo bi do razočarenja u EU znatnog broja potencijalnih birača koji su sada, upravo zbog EU agende, naklonjeni u prvom redu DS ali i SNS, a dobile bi „vetar u leđa“ one partije koje sa nepoverenjem gledaju na EU. Nije teško pretpostaviti šta bi to značilo za EU i SAD u tako eventualno politički prekomponovanoj Srbiji. Zbog toga, evo vam status kandidata, realno razmišlja EU, pomoći ćemo dvema najjačim političkim partijama da dobiju izbore i formiraju veliku koaliciju sa dvotrećinskom većinom, a vi ćete za uzvrat, politikom štapa i šargareše, omogućiti nama da nastavimo sa našom javno-tajnom politikom ekonomsko-političko-bezbednosnog uređenja prostora na zapadnom Balkanu.

Faktor Rusije i njen pojačani interes za Srbiju i ovaj region je svakako dodatni motiv EU da što pre, pod pritiskom SAD, daruje Srbiji status kandidata. Antiraketni štit u Rumuniji predstavlja ozbiljnu pretnju bezbednosti Rusije, ali i novi pritisak na Srbiju za njeno učlanjenje u evro-atlantske strukture. Kao jedan od odgovora na takvo ponašanje NATO, SAD i EU predstavljaju vesti o poseti premijera Putina Srbiji. U ruskom demantiju te vesti samo se kaže da „Putin neće posetiti Beograd krajem oktobra“, što ostavlja mogućnost da se poseta ipak realizuje kasnije. Sada je valjda jasno „dežurnim“ političkim analitičarima da Konuzinovo „ima li ovde Srba“ nije bio hir ili diplomatski gaf njegove ekselencije već nagoveštaj „onoga“ sa čim bi Putin mogao doći, svejedno kada, u oktobru ili kasnije.

Lutanje srpske aktuelne vlasti ali i izostanak koordinacije pozicije i opozicije u formulisanju prioriteta državne i nacionalne politike u novim globalnim i regionalnim kretanjima, uz nesnalaženje „očerupane“ srpske diplomatije da analizira savremene trendove i predloži rešenja, može Srbiju dovesti u veoma nezavidnu međunarodnu poziciju i ugroziti njenu bezbednost. Bondstil na Kosovu i Centar za vanredne situacije kod Niša, pogotovo ako dođe do promene njegove namene, uvode Srbiju u „mutne vode“ i nekontrolisane bujice nadolazećih reka – konfrontacije moćnih oko obezbeđivanja sfera uticaja, pri čemu NATO i ne skriva svoje ambicije da Srbiju vidi u svojim redovima. Poznato je takođe, da bi to znatno ugrozilo ruske intrese u regionu zapadnog Balkana i preko njega šire prema Bliskom istoku. Ne treba zanemariti ni sve izraženiji interes Turske za ovaj region i njene neoosmanske ambicije.

Ne bih da povlačim paralele sa periodom hladnog rata i pozicije tadašnje SFRJ i današnje Srbije, ali se moram zapitati da li sadašnja politički raspolućena Sbija može stvoriti takvo jedinstvo da što pre krene u uređenje zapuštene i neuređene države, izgradi nezavisne institucije, napravi plan izgradnje ekonomski razvijene zemlje, ali i još mnogo toga, kako bi se mogla izvući iz, ozbiljno se plašim, poligona nadmetanja stranih uticaja. Da ne dođemo u poziciju, kako kaže afrička poslovica, da kada se slonovi biju strada trava.