Dačić otvorio Pandorinu kutiju

Naiđu tako nekada neka teška vremena, izuzetne situacije ili uslovi u kojima se čovek nađe, da se upita da li je normalan ako nije poludeo. Ako se iole misleći čovek malo više udubi i počne da analizira neka dešavanja u političkom životu Srbije u poslednje vreme, verovatno će doći u takvu situaciju da bude u dilemi šta mu se dešava: normalnost ili ludilo i zašto nije normalan ako već nije poludeo.

Srbija se izgleda odbranila od prevremenih izbora koje je tražila Srpska napredna stranka, ali je duboko ušla u predizbornu kampanju „u vreme kad joj nije vreme“, čak godinu dana pre datuma redovnih izbora. Neki šefovi političkih partija iz vladajuće koalicije to i ne kriju. Razleteli su se po zemlji radi stranačkih interesa napuštajući ministarske fotelje ili poslaničke klupe za koje inače dobijaju plate od para poreskih obveznika. I nikom ništa. Da li može neko da ih disciplinuje: premijer, predsednica Skupštine ili veći koalicioni lider? Ne bih rekao, jer je njihov ucenjivački potencijal veliki u uslovima minimalne parlamentarne većine od samo jednog poslanika.

Ako se po jutru dan poznaje, ova kampanja će doneti Srbiji neke nove probleme iako i sa ovima ne može da izađe na kraj. Udara se čak u same ustavnopravne temelje države. Za sada su najizraženija dva: indirektno zagovaranje ne samo „de facto“ već i „de jure“ priznanje nezavisnosti „države Kosova“ i drugi, ništa manje opasan, a u određenom smislu povezan sa prvim, regionalizacija Srbije. Oba u „ vreme kad im vreme nije“.

Normalan, još ne poludeo građanin, bi očekivao da će mu se u toj kampanji nuditi neki drugi programi. Oni koji se tiču ekonomskog oporavka, smanjenja nezaposlenosti, većeg standarda, iskorenjivanja korupcije i organizovanog kriminala, evropskih integracija, uređenja zapuštene i neuređene države. Ne, počelo se rušenjem i ovoga što imamo ili za što se borimo.

Javnim zagovaranjem podele KiM ili naknadno korigovanim stavom o razgraničenju srpskog i albanskog naroda, lider Socijalističke partije Srbije, bez obzira na to da li je izvorni autor ili nečiji glasnogovornik, otvorio je „Pandorinu kutiju“ ponovnih podela i promena granica na Balkanu. Na stranu to što je takav predlog u suprotnosti sa Ustavom republike Srbije i što ruši Rezoluciju 1244 SB OUN, njegovo iznošenje u javnost u ovom momentu ozbiljno slabi, inače mršavu pregovaračku poziciju Srbije u razgovorima Beograda i Prištine u Briselu, mada i šefu srpskog pregovaračkog tima ova tema nije mrska. Šta bi to i koga uostalom gospoda Dačić ali i Stefanović želeli da podele i razgraniče?

Treća, najnovija Dačićeva varijanta rešavanja problema KiM, izražena u formi podele KiM između Srbije i Albanije, najviše liči na kockara gubitnika u partiji pokera koji upornim blefiranjem nastoji da se „vadi“. Otkuda sada Albanija u igri kada nikada u istoriji nije protezala svoju vlast na teritoriji KiM? „Ničim izazvan“ Dačić promoviše utihnulu, makar za sada, ideju stvaranja „Velike Albanije“, čime problem KiM još više komplikuje.

Ono što se nasledi od predaka niti se poklanja niti deli, mora se neoštećeno i neumanjene vrednosti preneti na potomstvo. Ako tako ne uradite zatirete svoje tragove. Tako je u porodici a moralo bi biti i u državi. Može vam neko to nasleđe pokušati da otme. U civilizovanim društvima postoje zakoni da se oteto vrati. Ako nema sile zakona da li zemaljska i božija pravda zabranjuje da se oteto povrati pravom sile? Nikako, ali pametni sačekaju da se stvore povoljni uslovi.

Koliko ne verujemo u sebe i koliko smo skloni defetizmu, govori i dodatni predlog da tu podelu treba da uradi neka međunarodna konferencija. Najbolji student generacije pokazao se kao politički diletant. Pa tzv. međunarodna zajednica, oličena u zapadnoj vojnoj alijansi, kumovala je stvaranju „države Kosova“. Na toj „medjunarodnoj konferenciji“ glavnu reč bi vodile iste one države koje su bile zastupljene u Rambujeu, Beču ili danas u Briselu. Da li se njihova pozicija, kada je u pitanju nezavisnost i celovitost „države Kosova“ nešto promenila? Naprotiv, još se i učvrstila. Bojim se da bi u tom slučaju apetiti Prištine, podržani od njihovih „tvoraca“ bili i izvan postojećih granica KiM. Ko garantuje da se ne bi otvorilo pitanje statusa tri opštine juga Srbije gde živi veliki broj Albanaca, možda još i severnije prema Vranju. Zatim, u kombinaciji sa ujedinjenjem sa Albanijom, koje Dačić takođe pominje, da li bi ostale nepovređene granice Makedonije, Crne Gore, Grčke i, kako neki vole da kažu, „uže Srbije“. Otvorilo bi se neminovno i pitanje celovitosti BiH, pa čak i Hrvatske. Ekonomska (ne)moć i političko (ne)jedinstvo Srbije sa jedne i njen međunarodni položaj, sa druge strane, su takvi da na takvoj međunarodnoj konferenciji ne bi imala šta da traži. Izgubila bi i ono što ima, odnosno zacementirala za sva vremena, na svoju štetu, i „ono što sada ne kontroliše“.

Ozbiljan i dobronameran kritičar morao bi da ponudi i svoje viđenje rešavanja problema KiM. Pa, evo. Kada se sve „sabere i oduzme“ ispada da bi trebalo tragati za optimalnim rešenjem kojim bi se kroz sadašnje pregovore u Briselu olakšao život Srbima na KiM, stvorili uslovi za povratak prognanih i raseljenih, obezbedila imovina države Srbije u Pokrajini, očuvao mir i bezbednost na KiM i u regionu, a pitanje statusa odložilo za „bolja vremena“. Pri tom, podela bi bila najgore rešenje za Srbe na KiM, a njome bi se priznala i jednostrano proglašena nezavisnost. Da li je to cena koju Srbija treba da plati za punopravno članstvo u EU?

Zagovaranje drugog koalicionog partnera vladajuće većine za regionalizaciju Srbije, takođe „u vreme kad joj vreme nije“ nije ništa manje opasno za bezbednost zemlje od ovog prvog. U vreme naraslih ambicija nekih lidera u Vojvodini za njenu veću „samostalnost“, ma šta ona značila, zapaljiva retorika, ali bogami i aktivnosti nekih verskih lidera u Raškoj oblasti, u dosluhu sa inostranim faktorom, za takođe njenu „samostalnost“, zasad u formi autonomije, otvarati pitanje regionalizacije cele Srbije radi opstanka na vlasti, predstavlja veliku i opasnu političku ali i bezbednosnu avanturu. Pored toga, gledano sa ekonomskog aspekta, u sadašnjim uslovima, decentralizacija bi mogla još više da osiromaši nerazvijene krajeve Srbije. Takvu, nepovoljnu računicu, prema pisanju štampe, već je izvela opština Užice.

Direktna pretnja Dinkića da „URS nisu spremni da čekaju dalje od ovog leta usvajanje seta zakona o regionalizaciji i decentralizaciji“ i da „URS neće glasati ni za šta drugo dok njihovi predlozi ne dođu na dnevni red Skupštine“, nagoveštava vruće leto ali i još vruću jesen. U jednom ranijem tekstu u vezi sa rekonstrukcijom vlade napisao sam da se „predstava“ odigrava u tri čina: prvi je dobio Cvetković, drugi je samo jedna velika pauza, a treći da li dobija Dinkić rušenjem vlade. Da li sam pogrešio ili ćemo ipak imati prevremene izbore koji se nisu mogli izdejstvovati uz pomoć „stiropora“. Najveći koalicioni partner, koji je održao u političkom životu oba manja koaliciona partnera, ćuti. Dokle i na čiju štetu?