Politički život | |||
Da li je Srbiji potrebna velika koalicija |
subota, 26. maj 2012. | |
Posle euforije u izbornoj noći i izjave lidera SPS da se možda ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer, prašina od spinovanja malo se slegla, a gospodina Dačića, izgleda, hvata panika. Povratili su mu se strahovi da će biti marginalizovan formiranjem velike koalicije. Optužbe da se funkcioneri DS i SNS, u tajnosti, dogovaraju o postizbornom savezu, Ivica Dačić sada stavlja na konto nekih stranih ambasada „koje teraju DS da formira vladu sa SNS“. U strahu su velike oči, pa čovek uzima zdravo za gotovo i ono što mu se samo pričinjava. Ali možda je to i istina? Kome se, uostalom, može verovati više nego čoveku koji u svom ministarskom resoru ima policiju i tajne službe? Ako su strane ambasade, kako su mnogi tvrdili, ranije uticale na formiranje vlada u Srbiji, zašto to ne bi činile i sada? No, ostavimo Ivičine strahove njemu i njegovim partijskim drugovima, a pozabavimo se jednom idejom, za koju bih rekao da je vrlo izgledna, a tiče se formiranja velike koalicije. Da li je njeno formiranje moguće, i da li je ta koalicija – u ovo vreme i u stanju sveopšteg očaja u kojem se nalazi srpsko društvo – potrebna, neophodna ili pak štetna? Već dugo, još od početka devedesetih, a posebno odmah posle 5. oktobra, politička elita raspolutila je srpsko društvo na „mi i oni“. Šta ih je rukovodilo da „počine takav greh“ i Srbiju dovedu na rub političke nestabilnosti, otvarajući breše za strane uticaje i ucene kao malo gde na evropskom prostoru? Nije dovoljno reći da je u pitanju pohlepa za vlašću i „srpski inat“. Iako ne verujem u teoriju zavere, pre će biti da je u pitanju strani faktor, koji je našao plodno tlo u DOS-u, koaliciji čiji su lideri (čast izuzecima), boreći se za prevlast, moć i bogatstvo, lako upadali u podmetnutu klopku. U Vikiliksu se mnogo može naći o razgovorima pojedinih političara sa stranim ambasadorima o veoma važnim pitanjima iz unutrašnje i spoljne politike zemlje. Ako se u domaćinskoj kući čeljad svađaju, domaćinstvo i ekonomski počinje neminovno da slabi i propada, svak vuče na svoju stranu, grabi za sebe više no što mu pripada, ljudi potkradaju jedni druge, a savezništvo se traži kod komšija, i to ponajprije kod nedobronamernih. Preslikano na državu, proizlazi isti zaključak i uviđamo slične posledice. Naravno, to se dešava u neuređenoj državi, sa slabim i podmitljivim institucijama vlasti, gde političari stvaraju svoje feude, te u sprezi s raznim lobijima, pa čak i kriminalnim grupama, krčme nacionalno bogatstvo koje su stvarale mnoge generacije. Da li neko prepoznaje sebe u ovom opisu? Ako je to naša stvarnost, a ona, nesumnjivo, na mnogim poljima nije nimalo ružičasta – kako iz toga izaći i na koje snage majka Srbija može da računa? Imamo li snagu i političare od integriteta s državničkom vizijom koji bi sastavili „raspolućenu jabuku Srbiju“, kao najbitniji preduslov za izvlačenje zemlje iz opšteg beznađa, kao i moralnog posrnuća mnogih aktera koji se ovde, nažalost, pitaju za sve i svašta? Na leđa srpskog čoveka natovarene su mnoge hipoteke iz prošlosti. Sami ih podgrejavamo i preuveličane prihvatamo, misleći da ćemo se tako dodvoriti moćnicima u svetu i zaslužiti crkavicu stranog kapitala, ponajviše špekulativnog, u formi stranih investicija i kredita. Razaramo sopstveni identitet i najbolje tradicionalne vrednosti svojih predaka. Zanemarujemo i potcenjujemo nemale sopstvene potencijale i resurse, materijalne i ljudske. Japan je, na primer, izgradio porušenu zemlju i svrstao se u red ekonomski najrazvijenijih u svetu ponajviše na stimulativnoj štednji svojih građana, u domaćim bankama i državnoj banci poštanske štedionice. Sve je to zasnovano na redu, radu, disciplini i tradicionalnom principu hijerarhije znanja, zvanja i poštovanja. Profit se reinvestirao u zemlji, nije ga odnosio strani kapital. Imali su političko jedinstvo svih relevantnih faktora društva, dogovorili se šta je to najveći strateški nacionalni i državni cilj, udružili su snage i oskudne resurse te za to dobili poverenje naroda. Dogovoreno – učinjeno. I uspeh nije izostao. Srbija, međutim, nije Japan, niti Srbi mogu biti preslikani Japanci, ali se na uspešnim primerima treba učiti i primenjivati ih u postojećim uslovima. Vraćamo se na početak priče i na Ivičine strahove od velike koalicije. Izbori su prošli i s njima prljava kampanja, podmetanja, spinovanja, neki kažu i izborna krađa, razne koještarije. Sada treba staviti tačku na to, oprostiti ali ne i zaboraviti, jer je narod rekao svoje. Volja naroda, kao prvi postulat demokratije, mora se poštovati. Onaj ko je dobio najveće poverenje birača, a zvanični podaci kažu da su to Tomislav Nikolić i SNS, trebalo bi da preuzme i najveću odgovornost da „raspolućenu jabuku Srbiju“ sastavi, ili da makar znatno približi „zaraćene” strane, stvarajući tako bazični preduslov da se svi oni koji nisu uprljali ruke u kriminalu i korupciji zajednički organizuju i krenu putem ozdravljenja zemlje. Samo tako, ujedinjena i saborna, politički stabilna, mala Srbija u kontaktima sa svetom mora i može da povrati ponos, sačuva identitet i izgradi svest da je moralno jaka. Došli smo do kritične tačke kada naša država mora definisati najvažnije strateške nacionalne i državne prioritete, koji će postati temelj programa svih partija ujedinjene i saborne Srbije. I tako, eto, po ko zna koji put u svojim tekstovima, dolazim do uverenja da nam je neophodna dvotrećinska skupštinska većina, koja bi izrodila vladu stručnih, nekompromitovanih i visoko moralnih ljudi. Tu većinu ne moraju tvoriti dve najveće partije, ali bi bez Srpske napredne stranke, koja je postigla najbolji izborni rezultat i uz to ima šefa države iz svojih redova, svaka većina bila nefunkcionalna. Potrebne su nam vlada i skupština, otporne na strana uslovljavanja i ucene malih kombi-partija. Samo politički stabilna vlada može da se posveti rešavanju problema ekonomije, nezaposlenosti, korupcije, organizovanog kriminala... Preduslov za takvu kompoziciju parlamenta i vlade jeste da stranke, pogotovo one što su do juče bile na vlasti, pretresu svoje redove i oslobode se sopstvenih „mangupa”. Naravno, najveći gubitnici, Demokratska stranka i njeni najodgovorniji ljudi, trebalo bi da prihvate odgovornost za dosadašnji rad, priznaju poraz i ponude ostavke, u prvom redu radi ozdravljena svoje partije, čime bi ujedno pokazali da je demokratija u Srbiji uzela maha, ili makar uhvatila korena. Kritičari će, verovatno, reći da bi velika koalicija s dvotrećinskom većinom, bez obzira na to ko bi je sačinjavao, bila „diktatura demokratije“. Možda, ali i to je bolje nego dosadašnja samovolja jedne partije, uz ucene i profitersko ponašanje koalicionih partnera, što je na kraju zemlju dovelo na ivicu ponora, ignorišući volju skoro polovine biračkog tela otelotvorenog u opoziciji, koja je imala samo jedan mandat manje od. skupštinske većine. Ostavimo se kohabitacije, modela vladavine u kome centri moći tobože kontrolišu jedni druge. Samokontrola je bolja od neefikasne spoljnje kontrole, koja u društvu s nerazvijenim institucijama i uz nepoštovanje demokratskih postulata proizvodi svađe, pravi pat pozicije u odlučivanju i koči oporavak i razvoj zemlje. |