Autonomne pokrajine i promena Ustava

Politika je umetnost mogućeg. Ova fraza krije u sebi oružje neslućene jačine. Za tren oka, u odgovarajućim okolnostima, demokratiju može pretvoriti u partokratiju. Da li je i Srbija u takvoj opasnosti?

Politička alhemija nije nepoznata disciplina u našoj kako bližoj tako i dalekoj prošlosti. Različita tumačenja dokumenata, „hvatanje krivina“, nalaženje „rupa u zakonu“ ili, kako je danas to moderno i politički korektno reći, stvaranje manevarskog prostora ocenjuju se kao lukrativna realizacija političkog talenta.

Justiciji se obično tada skida povez sa očiju, ali joj se istim vezuju ruke.

Institucije u koje bi trebalo investirati narodno poverenje i koje bi trebalo da oslikavaju legitimitet vlasti tada se pretvaraju u instrument volje političke elite, a neretko i pojedinca – uzurpatora.

Na primer, da li je moguće jednu ideju kakva je podela Kosova realizovati na osnovu postojećih pravnih normi?

Na stranu što takav jedan projekat nije ni bio nuđen u predizbornoj kampanji, zaboravimo na to što nijedna partija nije imala hrabrosti da u bespoštednoj borbi za ulazak u Parlament otpočne javnu raspravu i predloži takvo rešenje kao način za prevazilaženje kosovskog sukoba, pređimo preko činjenice da bi takva jedna avantura ponovo širom otvorila tek priškrinuta vrata Pandorine balkanske kutije i otvorila pitanje juga Srbije, Republike Srpske, Sandžaka… Ako se rukovodimo haškim modelom tumačenja pravde i prava, odgovor bi mogao biti potvrdan.

Kako? Kosovo i Metohija pominju se već na početku Ustava i to u preambuli koja jasno kaže da je sastavni deo teritorije Srbije. Tek u sedmom delu Ustava (ima ukupno deset) južna srpska pokrajina se ponovo pominje u Ustavu i to u članu 182 stav 2. Ipak, da bi se podela Kosova sprovela u delo Ustav se mora menjati. U devetom delu Ustava i to članom 203 definisane su dve procedure za promenu Ustava.

Preambula i načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju kao i sam postupak za promenu Ustava mogu se menjati jedino ako takvu promenu građani potvrde na republičkom referendumu.

Međutim, promena članova Ustava iz njegovog dela o teritorijalnom uređenju koja, zapravo, bliže definiše status autonomije u okviru Srbije može se menjati po proceduri koja podrazumeva izglasavanje predloga za promenu Ustava i akta o promeni Ustava dvotrećinskom većinom u Narodnoj skupštini koji stupa na snagu, odnosno postaje sastavni deo Ustava danom proglašenja (član 203, stavovi 3, 6 i 10).

Ipak, podela Kosova znači i promenu granice Republike Srbije.

Postupak promena granice Srbije određen je članom 8 stav 2 koji kaže da se granica menja po postupku predviđenom za promenu Ustava.

Po ovoj proceduri, uz slepu i bezruku Justiciju, Skupština Srbija bi mogla sever Kosova proglasiti za teritoriju autonomne pokrajine Kosovo i Metohija čime bi se ispoštovala preambula da ja KiM sastavni deo Srbije (odricanje, odnosno amputacija ne bi bila moguća bez promene preambule za šta je neophodno referendumsko izjašnjavanje građana), i time promeniti i zacrtati novu južnu granicu prema novonastaloj državi Kosovo.

Dakle, na taj način bila bi ispoštovana preambula Ustava da Srbija ima u svom sastavu Kosovo i Metohiju (doduše u novim granicama), ova podela bi podrazumevala zaštitu državnih interesa na Kosovu i Metohiji, ali bi novim teritorijalnim uređenjem i izglasanim zakonom o autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, za čije izglasavanje je potrebna, opet, dvotrećinska parlamentarna većina (član 182 stav 2) bio redefinisan status južne srpske pokrajine.

Takođe, ova procedura bi predviđala brisanje ili promenu člana 182 stav 4 koji kaže da se granica autonomne pokrajine ne može menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu.

Sa druge strane, dvotrećinska većina Narodne skupštine mogla bi uz adekvatne ustavne promene ukinuti i autonomnu pokrajinu Vojvodinu.

Naime, promenom dela o teritorijalnom uređenju u kome se jedino i pominje AP Vojvodina, a čija promena ne zahteva referendumsku potvrdu, ovakva haška pravda na srpski način pravno je moguća i po važećem Ustavu.

To je efikasan način neutralisanja člana 182 stav 3 koji kaže da je osnivanje novih i ukidanje već osnovanih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu.

Ipak, kada pravni sistem jedne države postane farsa, kada državne institucije postanu samo kulise koje nevešto prikrivaju partokratski karakter vladavine, kada je politikanstvo zanat, a politika zapravo predstavlja tumaranje u magli i kratkovido zadovoljenje potreba jedne interesne grupe, takvo društvo ulazi u predrevolucionarno stanje i posledice tog patološkog procesa mogu biti nesagledive.