Аутономне покрајине и промена Устава

Политика је уметност могућег. Ова фраза крије у себи оружје неслућене јачине. За трен ока, у одговарајућим околностима, демократију може претворити у партократију. Да ли је и Србија у таквој опасности?

Политичка алхемија није непозната дисциплина у нашој како ближој тако и далекој прошлости. Различита тумачења докумената, „хватање кривина“, налажење „рупа у закону“ или, како је данас то модерно и политички коректно рећи, стварање маневарског простора оцењујu се као лукративна реализација политичког талента.

Јустицији се обично тада скида повез са очију, али јој се истим везују руке.

Институције у које би требало инвестирати народно поверење и које би требало да осликавају легитимитет власти тада се претварају у инструмент воље политичке елите, а неретко и појединца – узурпатора.

На пример, да ли је могуће једну идеју каква је подела Косова реализовати на основу постојећих правних норми?

На страну што такав један пројекат није ни био нуђен у прeдизборној кампањи, заборавимо на то што ниједна партија није имала храбрости да у беспоштедној борби за улазак у Парламент отпочне јавну расправу и предложи такво решење као начин за превазилажење косовског сукоба, пређимо преко чињенице да би таква једна авантура поново широм отворила тек пришкринута врата Пандорине балканске кутије и отворила питање југа Србије, Републике Српске, Санџака… Ако се руководимо хашким моделом тумачења правде и права, одговор би могао бити потврдан.

Како? Косово и Метохија помињу се већ на почетку Устава и то у преамбули која јасно каже да је саставни део територије Србије. Тек у седмом делу Устава (има укупно десет) јужна српска покрајина се поново помиње у Уставу и то у члану 182 став 2. Ипак, да би се подела Косовa спровела у дело Устав се мора мењати. У деветом делу Устава и то чланом 203 дефинисане су две процедуре за промену Устава.

Преамбула и начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању као и сам поступак за промену Устава могу се мењати једино ако такву промену грађани потврде на републичком референдуму.

Међутим, промена чланова Устава из његовог дела о територијалном уређењу којa, заправо, ближе дефинише статус аутономије у оквиру Србије може се мењати по процедури која подразумева изгласавање предлога за промену Устава и акта о промени Устава двотрећинском већином у Народној скупштини који ступа на снагу, односно постаје саставни део Устава даном проглашења (члан 203, ставови 3, 6 и 10).

Ипак, подела Косова значи и промену границе Републике Србије.

Поступак промена границе Србије одређен је чланом 8 став 2 који каже да се граница мења по поступку предвиђеном за промену Устава.

По овој процедури, уз слепу и безруку Јустицију, Скупштина Србија би могла север Косова прогласити за територију аутономне покрајине Косово и Метохија чиме би се испоштовала преамбула да ја КиМ саставни део Србије (одрицање, односно ампутација не би била могућа без промене преамбуле за шта је неопходно референдумско изјашњавање грађана), и тиме променити и зацртати нову јужну границу према новонасталој држави Косово.

Дакле, на тај начин била би испоштована преамбула Устава да Србија има у свом саставу Косово и Метохију (додуше у новим границама), ова подела би подразумевала заштиту државних интереса на Косову и Метохији, али би новим територијалним уређењем и изгласаним законом о аутономној покрајини Косово и Метохија, за чије изгласавање је потребна, опет, двотрећинска парламентарна већина (члан 182 став 2) био редефинисан статус јужне српске покрајине.

Такође, ова процедура би предвиђала брисање или промену члана 182 став 4 који каже да се граница аутономне покрајине не може мењати без сагласности њених грађана изражене на референдуму.

Са друге стране, двотрећинска већина Народне скупштине могла би уз адекватне уставне промене укинути и аутономну покрајину Војводину.

Наиме, променом дела о територијалном уређењу у коме се једино и помиње АП Војводина, а чија промена не захтева референдумску потврду, оваква хашка правда на српски начин правно је могућа и по важећем Уставу.

То је ефикасан начин неутралисања члана 182 став 3 који каже да је оснивање нових и укидање већ основаних аутономних покрајина утврђују грађани на референдуму.

Ипак, када правни систем једне државе постане фарса, када државне институције постану само кулисе које невешто прикривају партократски карактер владавине, када је политиканство занат, а политика заправо представља тумарање у магли и кратковидо задовољење потреба једне интересне групе, такво друштво улази у предреволуционарно стање и последице тог патолошког процеса могу бити несагледиве.