Од избора до избора - ЕУ или Косово

У контексту политичког кретања Србије од последњих избора (правац исти, убрзање веће), платформе за КиМ председника Николића и резолуције Скупштине Србије, сусрета (на нивоу председника) Николића и Јахјаге, као и тока преговора (на нивоу премијера) између Дачића и Тачија, анализа резултата најважнијег потреса на српској политичкој позорници од избора 2008. године (стварање СНС) пројектује врло занимљиву слику онога што нам се управо догађа – и то никако случајно.

У септембру 2008. распала се Српска радикална странка, а Српска напредна странка је званично регистрована у октобру 2008. године и убрзо је, по свему судећи, постала странка за коју ЕУ нема алтернативу.

Само летимичан поглед на упоредну табелу садашњег (2012-) и прошлог (2008-2012) сазива Скупштине Србије довољан је да се увиди да је распад СРС и стварање СНС (без обзира на то да ли су и који домаћи или страни чиниоци у то умешали своје прсте) довео до маргинализације, а на прошлим изборима и дефинитивног уклањања СРС из Скупштине.

Није захвално, нити професионално правити тако оштру поделу међу странкама око питања ЕУ и/или КиМ, јер је тешко све странке које се залажу за улазак Србије у ЕУ обележити као оне које ће то урадити и по цену признавања независности КиМ. Ипак, имајући у виду да су најутицајније земље ЕУ дуго радиле (не само уз помоћ бомби) на независности јужне српске покрајине, да су је признале и да је све време промовишу, као и да незванично, али у последње време и све отвореније, преко појединих својих представника указују на неминовност признавања независног Косова која чека Србију на прагу (ако не и раније) ЕУ, може се претпоставити да је управо признавање услов свих услова.

Најважније је, ипак, да се за СРС и ДСС у претходном сазиву Скупштине, као и за ДСС у садашњем сазиву с великом сигурношћу може претпоставити да би се у Скупштини супротставиле сваком покушају третирања КиМ од стране званичног Београда као независног, а камоли признавања.

Зато и можемо рећи да су странке из опције „ЕУ има алтернативу“ у сазиву из 2008. године имале 108 посланика, а странке из опције „ЕУ нема алтернативу“ само 142. Али, зашто кажемо „само 142?“

Стварање СНС довело је до тога да у сазиву Скупштине из 2012. године опција „ЕУ има алтернативу“ остане са само 21 послаником, а опција „ЕУ нема алтернативу“ стигне до броја од чак 229 посланика.

А сада и да одговоримо на питање зашто „само 142?“

Зато што у члану 203 Устава Републике Србије пише да о промени Устава одлучује Народна скупштина, а да се предлог за промену Устава усваја двотрећинском већином од укупног броја народних посланика.

Двотрећинска већина у Скупштини од 250 посланика износи 167 посланика. Самим тим унапред је обезбеђена двотрећинска већина за потенцијалну промену Устава Републике Србије за који је Косово и Метохија још увек интегрални део државе, који бар формално потврђује њен суверенитет и територијални интегритет над покрајином.

Чак и у случају да се неки од „мањинских“ посланика другачије изјасни пред евентуалном дилемом ЕУ или КиМ, у шта је тешко поверовати, то ни у ком случају не би угрозило горе наведену двотрећинску већину.

У контексту ових промена у Скупштини битна је и промена која је уследила после истовремених избора за председника државе. У случају останка на функцији Бориса Тадића увек би постојала могућност настанка конфликтне ситуације (чак и око Косова и Метохије) у оквиру борбе за добијање наклоности јавног мњења и подршку бирача на наредним изборима на свим нивоима. Победом Николића осигурано је јединство државног врха. Највећа странка у Скупштини ће увек и у свакој прилици имати подршку свога формално бившег лидера, сада председника Србије, а он подршку своје базе. Ако се сетимо да је честитка новом председнику стигла из ЕУ неколико сати пре затварања бирачких места, лако је посумњати да је и тај део посла коректно одрађен.

На крају ове нестручне анализе прерасподеле снага „алтернативне“ српске политичке сцене могли бисмо да питање из можда најбољег српског филма свих времена Маратонци трче почасни круг: „Шта ће бити с кућом?“, незнатно изменимо у „Шта ће бити с Косовом и Метохијом?“

Ипак, имајући у виду да последња испитивања јавног мњења у Србији указују на то да је подршка уласку у ЕУ на најнижем нивоу од тзв. демократских промена из 2000. године и да је крајем 2012. износила само 41%, да се у исто време 31% грађана изјаснило против уласка у ЕУ, као и то да се највероватније више од 50% Срба (грађана Србије) не би сложило с признавањем независности Косова и Метохије, можемо да поставимо још једно, али овога пута само реторичко питање: „Шта ће бити с нама?“

И још да се бар претварамо да нисмо свесни да на ред (за сада мирно) чекају питања заоштравања политичких прилика у АП Војводини, као и увек спремна жаришта у Рашкој и Прешевској долини.