Zoranov most, Borisov metro

Egipatski faraoni četvrte dinastije bili su prvi koji su započeli gradnju velikih (ili da citiramo naše ministre – kapitalnih) objekata kojima su sebi gradili slavu i besmrtnost. Ovaj običaj opstao je među vlastodršcima kroz vekove, pa ni vladari male Srbije nisu ostali imuni na težnju da velikim građevinama svoja imena urežu u pamćenje narednih generacija. Ako se vratimo u nedavnu prošlost, setićemo se kako je režim Slobodana Miloševića narodu iznurenom od sankcija poklonio podzemnu stanicu Vukov spomenik, a danas, dok Srbija već polako, ali neumitno zamire, prestonica dobija novi faraonski objekat, most na Adi, čije su spajanje dve strane pre dva dana svečano objavili predsednik Boris Tadić i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas.

Velikim gradovima su potrebni veliki objekti, pa iako je novi most već izazvao brojne kritike, on će verovatno postati novi simbol grada, kao što danas Beograd ne možemo zamisliti bez Gazele. Beograd će se menjati, a most će ostati i trajati, i za otprilike 30 godina će se videti da li je sagrađen na pravom mestu i da li je rešio saobraćajne probleme zbog kojih je podignut. Kao što danas gotovo niko ne zna koliko je koštala Gazela, verovatno ni tadašnji Beograđani neće razmišljati o ceni, i pitati se da li je tačan podatak iznet u emisiji TV stanice Diskaveri, da će most sa pristupnicama koštati milijardu dolara, odnosno oko 750 miliona evra (gradonačelnik Beograda Dragan Đilas navodi da je izgradnja mosta koštala 120 miliona evra, koliko su koštale i pristupne saobraćajnice, dok naprednjaci barataju cifrom od 400 miliona evra). 

Možda će budući Beograđani živeti u bogatijoj Srbiji i Beogradu, koji će do tada uspeti da vrate sve kredite kojima je most opterećen, pa se neće upitati ko je odlučio da se u siromašnoj Srbiji gradi toliko skup objekat, i da li je moglo da se nađe neko jeftinije rešenje. A budućnost možda i neće biti tako svetla, pa će možda neka buduća vlast, pritisnuta ogromnim dugovima izazvanim gradnjom mosta, pokrenuti istragu o trošenju novca i razjasniti da li je bilo malverzacija i korupcije.  Ipak, bez obzira na sve kritike i nedoumice, mora se priznati da novi most već sada deluje impozantno, a zanimljivo je primetiti da noseći stub mosta zajedno sa čeličnim užadima, gledan sa boka, daje konturu piramide, koja, s obzirom na situaciju u kojoj je nastao, neminovno budi asocijacije na vladare starog Egipta.

Faraone u Srbiji ipak nemamo, a koga umesto njih u budućnosti treba da pamtimo i obožavamo sugerisao nam je naš predsednik: „Najviše vezujem ovaj most za Nenada i Zorana i bio bih najsrećniji kada bi se tako i zvao, ali moramo pitati i građane", nadahnuto nam je preložio Boris Tadić, jer kako je rekao, da nije bilo Zoranove vizije i Nenadovog insistiranja, mosta ne bi ni bilo. Već smo navikli da demokrate ponavljaju da nije bilo Zorana ne bi bilo ni moderne Srbije, a Tadić, koji je njih dvojicu stavio uz bok,  verovatno je želeo da nam kaže ni modernog Beograda ne bi bilo da nije bilo Nenada.

Kakav je život u Srbiji posle Zorana i u Beogradu posle Nenada dobro znaju svi oni koji ni Beograd i Srbiju ne gledaju sa predsedničkih visova, i  zato većini običnih građana predsednikov predlog mora zvučati, najblaže rečeno, neumesno. Jer, niti je istorija u Srbiji počela od Zorana Đinđića, niti je Beograd stvorio Nenad Bogdanović. Kod nas je već odavno postalo normalno da se sve koristi u dnevnopolitičke svrhe, ali je već krajnje providno koristiti ikonu Zorana Đinćića kad god nešto treba sakriti, i blago rečeno, još neumesnije budućim generacijama predati (i prodati) Zorana i Nenada kao simbola napretka i preporoda Srbije. Svi mi koji živimo u Srbiji dobro uviđamo dokle su nas dovele „Zoranove vizije“, a svi koji žive ili borave u Beogradu znaju kakav je građevinski i urbanistički haos, pored vrlo brojnih bankovnih računa, iza sebe ostavio Nenad.

Svi već znamo i šta će nam u nasleđe ostaviti Boris Tadić i njegova „ekipa“, i zato treba da se nadamo da novi most nikako neće biti nazvan ni po Zoranu ni po Nenadu, da ne bismo budućim generacijama ostavljali lažne idole, i da nam se sutra ne bi desilo da nekom padne na pamet da se metro, koji će graditi Francuzi, nazove po Borisu.

Sud o njima daće buduće generacije, a mi treba da se nadamo da će za nekoliko decenija svi oni biti zaboravljeni.