Varljivi mir Makedonije

Dok se u Skoplju izvodi grandiozi poduhvat preuređenja i izgradnje centra grada, serija međunacionalnih sukoba u BJR Makedoniji pokazuje da je, dvadeset godina posle proglašenja nezavisnosti, budućnost ove države i dalje neizvesna. Uprkos pokušaju traženja oslonca i identiteta nove države u davnim vremenima velikih kraljeva antičke Makedonije, brutalni fizički sukobi mahom mladih Makedonaca i Albanaca svedoče o dubokom jazu između dva naroda, dok se u albanskim političkim krugovima ponovo otvoreno govori o stvaranju Velike Albanije i otcepljenju zapadnog dela zemlje.

Iako je portparol makedonske vlade Martin Martinoski saopštio da martovski sukobi između Makedonaca i Albanaca predstavljaju "male, izolovane incidente", samo pre mesec dana je došlo do serije incidenata u Strugi i okolini, koji su kulminirali paljenjem pravoslavne crkve Sveti Nikola u selu Labunište, stare dva veka, dok je u februaru prošle godine u skopskoj tvrđavi Kale izbila prava mala bitka zbog gradnje muzeja. Opasnost po opstanak Makedonije, ugrožene etničkim podelama, nije umanjio ni Ohridski sporazum, koji su vlasti u Skoplju morale da prihvate 2001. pod pritiskom tzv. međunarodne zajednice, iako su tada odnele vojnu pobedu nad albanskim separatistima. Iako su njime Albanci u Makedoniji dobili ekskluzivna prava, kakva gotovo da nema nijedna nacionalna manjina na svetu, a država praktično federalizovana, Ohridski sporazum nije zadovoljio mnoge Albance, iz čijih se redova često upućuju zahtevi za njegovim izmenama, odnosno redefinisanjem odnosa između Makedonaca i Albanaca, kao i samog uređenja Makedonije.

Iako je promovisan kao rešenje za građanski rat, Ohridski sporazum je stvorio osnovu za trajnu nestabilnost u Makedoniji, narušio koncept građanskog društva , i omogućio brojne zloupotrebe etničkog principa u ostvarivanju prava. Novu snagu albanski šovinisti u Makedoniji su dobili posle proglašenja tzv. nezavisnog Kosmeta 2008. godine, a martovski sukobi bili su još jedan povod da albanski političari ponove svoje stare zahteve. Obe albanske partije u Makedoniji – i vladajuća Demokratska unija za integraciju i opoziciona Demokratska partija Albanaca su se javno založile za stvaranje Velike Albanije, kada to bude moguće. Menduh Tači, lider DPA, izjavio je čak i da je Makedonija "eksperimentalna država u kojoj su Albanci i dalje žrtve ubijanja i mučenja", a da su su Makedonci „fašisoidno raspoloženi prema Albancima, više nego pre 20 godina“.

Iako mnogi ne veruju u njen opstanak, Makedonija je nedavno proslavila dve decenije postojanja. Zategnuti međunacionalni odnosi i teške ekonomske prilike će međutim i ubuduće biti izvor nestabilnosti, dok radikalni albanski krugovi neće odustati od pripajanja zapadnog dela zemlje Velikoj Albaniji. Položaj Makedonije u ovom trenutku dodatno komplikuje strateško opredeljenje za članstvo u EU i NATO, jer je Skoplje zbog spora sa Grčkom, još uvek daleko od punopravnog članstva u tim organizacijama.

Međunacionalni sukobi, sporovi sa susedima i loša perspektiva evroatlantskih integracija čine Makedoniju usamljenom i veoma ranjivom. Raspad zemlje zasad nije verovatan, ali je pitanje da li će u jednom trenutku Albanci dobiti podršku zapadnih sila za svoje planove, kao što su je dobili prilikom oružanih sukoba 2001. Albanci već čine više od trećine stanovništva, i nije stoga isključena mogućnost da Makedonija u budućnosti ponovo postane poprište velikog slovensko-albanskog sukoba.