Sivi dani na "Avali"

Ekonomska kriza i loša privatizacija dovele su većinu medija u Srbiji u očajan materijalni položaj, a sudbinu malih i lokalnih medija, koji su do sada bili u najtežoj situaciji, počele su da dele čak i televizije sa nacionalnom frekvencijom. Od velikih medijskih igrača doskora su problem sa finansijama imali uglavnom štampani mediji, ali, kako novac sve teže pristiže, kriza je zakucala čak i na vrata nacionalnih televizija, u čijem se marketingu obrće i najveći deo medijskog kapitala u Srbiji.

Nedavno je obelodanjeno da TV Pink ima dugove koji iznose više desetina miliona evra, dok se TV B92 promenom vlasničke strukture spasla od bankrota. Započeti štrajk otkrio je i velike probleme na našminkanoj Televiziji Avala, koja svojim radnicima duguje već pet plata. Svi zaposleni na toj televiziji, osim uprave, obustavili su rad, a kako su štrajkači saopštili, nijedan raniji dogovor sa vlasnicima o isplati zarada nije ispoštovan, iako udeo u TV Avala, pored austrijskog fonda Grinberg invest, imaju i Danko Đunić i Željko Mitrović, jedni od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Višemesečno kašnjenje zarada, arogancija i ignorisanje vlasnika postali su tako surova realnost i na ovoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, uprkos tome što je, kako je saopštio njen marketing, ona ostvarila najbolje poslovne rezultate od osnivanja. Dobar poslovni rezultat ipak nije omogućio redovne zarade zaposlenima i pokrivanje velikih dugovanja napravljenih prethodnih godina, što zapravo svedoči da ova stanica od samog početka svog rada nije uspela da posluje s profitom, i da opravda dobijanje nacionalne frekvencije.

TV Avala nije jedina veća televizija koja se posle dobijanja dozvole za emitovanje programa od RRA pokazala neuspešnom, a od televizija koje su 2006. dobile obodbrenje za rad, ugašene su i subotička Super TV, koja je imala regionalnu frekvenciju, kao i TV Enter sa dozvolom emitovanja na teritoriji Beograda.

Dodela frekvencije TV B92, TV Pinku, TV Avali, TV Foksu, i TV Košavi/Hepi TV izazvala je brojne kritike, pošto su tada preskočene neke stanice sa uspostavljenom infrastrukturom i reputacijom u korist medijskih kuća slabijeg kvaliteta, ili onih koje tad nisu postojale. Mnogi su tada smatrali da je reč o nepoštenoj igri, a prema nekim nezvaničnim komentarima, glavni kriterijum dodele nije bio javni interes, već zatvaranje BK TV i sprečavanje dolaska nemačkog RTL-a. Način davanja dozvola kritikovan je i u izveštaju napravljenom za potrebe OEBS-a, u kome je saopšteno da je ceo proces obeležen suštinskim nedostacima i namernim nepoštovanjem zakona. Ipak, kao što se to često dešava u Srbiji, nakon kratkotrajne galame stvari su se stišale, dok su televizije nesmetano nastavile emitovanje programa, ali, kako se sada otkriva, uglavnom neuspešno.

Kada je raspisivan konkurs, RRA je previdela da jedan od ključnih uslova da bi se uopšte konkurisalo za dobijanje nacionalne frekvencije jeste ekonomska samoodrživost medija, što se u ovim uslovima čak i za velike televizije pokazalo kao gotovo nemoguć zadatak. Da bi opstale, televizije su besomučno kršile Zakon o oglašavanju, i prema podacima same RRA, u oktobru ove godine taj zakon je na pomenutim stanicama prekršen 114 puta, dok je u oktobru prošle godine napravljeno čak 1099 prekršaja. Tržište Srbije je u stvari nedovoljno razvijeno za čak pet televizija sa nacionalnom frekvencijom uz RTS, ali račune za političke i ekonomske kombinacije RRA i medijskih tajkuna sada plaćaju samo novinari.