Samit G 20 – na pomolu trgovinski rat Kine i SAD

Ni peti samit lidera G 20 u Seulu, kao uostalom ni prethodna četiri, nije doneo skoro nikakve konkretne mere za nastavak ozdravljenja globalne ekonomije. Štaviše, došle su do izražaja sve veće razlike u stavovima ne samo predstavnika “narastajućih ekonomija” Brazila, Rusije, Indije i Kine (BRIK) sa jedne, i najrazvijenijih zemalja zapade Evrope i SAD,sa druge strane, već i između pojedinih članica EU, posebno Nemačke i SAD.

Samit je trebalo da se pozabavi i usaglasi jedinstvene mere za rešavanje najznačajnijih problema u svetskoj ekonomiji. Misli se na smanjivanje trgovinskih debalansa, politiku deviznih kurseva, stvaranje globalne sigurnosne finansijske mreže, veću pomoć razvoju privreda najsiromašnijih zemalja i reforme Međunarodnog monetarnog fonda. Usvojena uopštena deklaracija, posle ozbiljnih razmimoilaženja i čak svađa prilikom njenog usaglašavanja na sastanku ministara finansija, čije razlike nisu uspeli da ispeglaju ni njihovi lideri, nema obavezujući karakter niti donosi nešto novo što bi ulivalo nadu da će se ubrzanije izlaziti iz svetske ekonomske krize. Samit je inače protekao u znaku najave “rata valuta” na štetu dolara, čiji će se rezultati uskoro i videti u praksi.

Samo na prvi pogled moglo bi se zaključiti da je Obama ostao “kratkih rukava” na samitu u Seulu.

Najviše pažnje u razgovorima je posvećeno neophodnosti uzdržavanja od trgovinskih protekcionizama i devalvacije sopstvenih valuta. Ali kada se pošlo u razradu ovih principa i konkretniji obavezujući dogovor, svak je ostao na svojim pozicijama, štiteći svoju ekonomiju. Obavezali su se samo da porade na “indikativnim merama”, ako to uopšte nešto znači, u cilju procene trgovinskih debalansa u prvoj polovini naredne godine.

Samo na prvi pogled moglo bi se zaključiti da je Obama ostao “kratkih rukava” na samitu u Seulu. Nisu prihvaćena njegova dva osnovna zahteva. Prvi, da se uspostave numerički limiti trgovinskim debalansima, pri čemu je mislio u prvom redu na velike trgovinske suficite izvozno orijentisanih privreda Kine, Japana, Nemačke, Koreje i još nekih zemalja ASEAN’a na jednoj, i ogromnog trgovinskog deficita SAD na drugoj strani. Nije prihvaćen ni drugi Obamin zahtev da se izvrši pritisak na Kinu da izvrši apresijaciju juana i poveca domaću potrošnju.

Međutim, najverovatnije je da će se u praksi stvari nešto drugačije odvijati u oba slučaja. Američku ekonomiju i posebno njen potrošački potencijal će, sebe radi, morati da spasavaju upravo ove zemlje. Jer ukoliko se SAD okrenu značajnijim protekcionističkim merama, posebno na planu uvoza, to će značajno pogoditi posebno ove izvozno orijentisane ekonomije. Isto tako, Kina će, opet sebe radi, morati makar još za neko dogledno vreme da i te kako povede računa u očuvanju vrednosti dolara jer poseduje ogromne količine američkih državnih obveznica, te bi svako dalje obezvređivanje dolara bio udar na kineske devizne rezerve.

Slične probleme u trgovinskim odnosima sa SAD imao je i Japan u vreme njegovog najvećeg ekonomskog buma osamdesetih godina. Japan je podlegao američkom pritisku, a da li će i Kina?

Da li je na pomolu trgovinski rat između Kine i SAD, pogotovo ukoliko Kongres zaključi da Kina manipuliše sa vrednošću juana, što bi dovelo čak i do uvođenja ograničenja uvoza iz Kine i trgovinskih sankcija, ostaje da se vidi. Takav scenario, pogotovo ukoliko bi se proširio i na druge zemlje, imao bi ozbiljne implikacije i na političke odnose i sa sobom nosio ozbiljan rizik šireg zaoštravanja u međunarodnim odnosima sličnim onim iz vremena „Velike depresije“ tridesetih godina, na što je posebno ukazao britanski premijer. Slične probleme u trgovinskim odnosima sa SAD imao je i Japan u vreme njegovog najvećeg ekonomskog buma osamdesetih godina. Japan je podlegao američkom pritisku, a da li će i Kina?

Na samitu su SAD bile izložene oštrim kritikama zbog ogromnog budžetskog deficita, posebno od strane Nemačke, ništa manje nego zbog štampanja novih 600 milijardi dolara, iako se zna da će se ovaj “finansijski pljusak” ogromne novčane mase, bez pokrića u aktivi, ubrzo preliti u druge, posebno zemlje u razvoju i dovesti do poskupljenja njihovih valuta.

Najsiromašnije zemlje su i ovog puta ostale na margini interesovanja razvijenih, pa čak i “narastajućih” ekonomija.

Najsiromašnije zemlje su i ovog puta ostale na margini interesovanja razvijenih, pa čak i “narastajućih” ekonomija. Detaljniju ocenu tog stanja sam dao u prikazu rada samita G20 u Torontu a situacija se nije ništa promenila. Izdvojiće bogati nešto novca za njihovo preživljavanje, ali ne i za razvoj, kako bi se i dalje održavao neokolonijalni model odnosa razvijenog sa nerazvijenim svetom.

Najznačajnija poruka iz Seula glasi: Evroazija i prekopacifička saradnja preuzimaju primat evroatlantskoj vezi, uspostavljajući novi raspored i odnos snaga u svetu, o čemu bi i Srbija morala da razmisli, sa ciljem diverzifikacije svojih ekonomskih odnosa i saradnje sa svetom.