Rekonstrukcija vlade – da, možda ne

 Kalendarski, ova godina se bliži kraju a na političkom planu, sve su prilike, otvara nove procese. Dve najjače stranke vladajuće koalicije, Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije, uskoro će održati svoje skupštine. Da li zbog priprema određenih unutarpartijskih kadrovskih rešenja, tek u javnosti je lansirana i rekonstrukcija vlade. Na drugoj strani, opozicija traži prevremene izbore. Biće po svoj prilici duplo golo – ni rekonstrukcija ni preveremeni izbori. Sve po starom.

Rekonstrukciju vlade, makar prema izjavi njenog portparola, DS stavlja u kontekst štednje. Ona ne sme, navodi se u izjavi, biti demagoška već suštinska jer građani očekuju ozbiljnu uštedu a ne demagoške poteze. Ušteda - beznačajna, demagogija - čija? Zar pokretanje pitanja rekonstrukcije vlade nije legalno i legitimno demokratsko pravo svih relevantnih političkih faktora, pogotovo kada ono ima za cilj efikasniji rad izvršne vlasti. U uređenim državama sa dužom demokratskom tradicijom rekonstrukcija vlade predstavlja rutinsku stvar, bez velike politizacije.

U uređenim državama sa dužom demokratskom tradicijom rekonstrukcija vlade predstavlja rutinsku stvar, bez velike politizacije.

Nedavna izjava potpredsednika vlade, takođe iz DS, potrebu rekonstrukcije stavlja u kontekst evropskih integracija, jer, kako se navodi u izjavi, ako ne bude izvedena u prva četiri meseca iduće godine, “Srbija će imati problema na evropskom putu”, uz dosta prizemno obrazloženje da ljudi koji rade na tim poslovima kasnije u predizbornoj godini neće imati interesa da se posvete poslu. Potpredsednik je, omaklo mu se, priznao ono što svi znamo da su državni činovnici partijski poslušnici, koji osluškuju rejtinge partija kojima će se sutra prikloniti. Državni činovnik, sve do ministra, u uređenim državama predstavlja “kičmu” države, koji radi po zakonu i u njenom interesu, a vrhovni poslodavac mu je država i njegova savest a ne partije koje se smenjuju. Izbori ne bi trebali da imaju nikakvog uticaja na položaj činovnika i njegovo funkcionisanje, a njegov položaj i status treba da zavise samo od njegove stručnosti i merljivog rezultata u radu.

Drugi potpredsednik vlade, valjda uveren u svoju ojačalu poziciju kroz Partiju ujedinjenih regiona, traži radikalnu rekonstrukciju do kraja januara jer bi kasnije, kako kaže, izgubila smisao. Njegova izjava “bićemo iznenađenje na sledećim izborima”, data nekako u isto vreme, neodvojiva je od prve i trebalo bi je ozbiljno shvatiti i podsetiti se na njegovu “moć” u rušenju prethodnih i možda “potencijal” u rušenju sadašnje vlade. Naravno, pošto je sadašnja vlada proizvod “neprirodne i neprincipijelne” koalicije nekih desetak partija, sve je moguće a pogotovo ako su nečiji apetiti u međuvremenu porasli.

Postavlja se, međutim, logično pitanje da li je u takvom konglomeratu stranaka vladajuće koalicije rekonstrukcija moguća i šta bi se njome uopšte postiglo ukoliko bi se smanjio samo broj ministara, a prekobrojna i neracionalna činovničko-partijska nomenklatura ministarstava, agencija, komisija, regulatornih tela i još koječega, ostala netaknuta.

Postavlja se, međutim, logično pitanje da li je u takvom konglomeratu stranaka vladajuće koalicije rekonstrukcija moguća i šta bi se njome uopšte postiglo

Mnogo značajnije od “ušteda” i racionalizacije državne uprave svakako bi bilo uputnije postaviti pitanje da li bi trebalo preispitati sadašnji model privrednog razvoja u cilju unošenja suštinskih promena u makaroekonomsku politiku uopšte. Da li je sadašnji model ekonomskog razvoja, koji je doneo mnoge probleme u oblasti privatizacije, nezaposlenosti, standarda građana, nelikvidnosti, prezaduženosti i da ne nabrajam čega sve, i dalje primenljiv?

Ako je on možda i bio prihvatljiv u početnoj fazi tranzicije, sada je već svima jasno da je on istrošen i da ga treba ubrzano menjati jer više ne odgovara potrebama zemlje i novim trendovima u svetskoj ekonomiji. Štaviše, njegova dalja primena predstavljala bi destrukciju privredne supstance države, Teško je poverovati da bi rekonstrukcija vlade pa čak i uz ozbiljnu racionalizaciju državne uprave, bez suštinskih promena ekonomske politike, uz zadržavanje sadašnjeg nekoherentnog načina rada vlade, gde su ministarstva pretvorena u “feude” radi stranačkih interesa, mogla označiti popravljanje teške ekonomske situacije u kojoj se nalazi zemlja.

Usuđujem se da izrazim uverenje da bi, imajući u vidu sveukupno stanje u zemlji, zatim potrebu ubrzanja evropskih integracija uz vođenje računa o njihovom tajmingu i nimalo zavidan međunarodni položaj, bilo neophodno da se, umesto palijativnih mera i kozmetičkog doterivanja izvršne vlasti, oziljno razmisli o potrebi prevremenih izbora. Njih teško da može izdejstvovati razjedinjena opozicija, bez obzira na sve veću popularnost jednog njenog dela. Velika je odgovornost na aktuelnoj vlasti, tačnije rečeno na najjačoj i najuticajnojoj stranci u njoj, da razborito i sa državničkom vizijom sagleda ozbiljnost situacije u kojoj se zemlja nalazi i u konsultaciji sa svim relevantnim političkim faktorima u zemlji hrabro zakorači u sređivanje zapuštene i neuređene države. Bez novih izbora, na bazi renoviranih programa i nekih novih koalicija, to izgleda nije moguće. Srbija je umorna od pogubne politike “dve Srbije”. Da li je sazrela situacija za “veliku” koaliciju?