Kako nas Pres poziva da „civilizovano predamo Kosovo“

Posle gostovanja američkog izaslanika Filipa Gordona svakom je jasno da Zapad od Srbije očekuje da u ovom trenutku de fakto prihvati nezavisnost južne pokrajine, i da ga se zauvek odrekne, a de jure prizna u završnom procesu evroatlantskih integracija. Nova vlada Srbije zato neće moći kao prethodna da se krije iza mutnih formulacija i još mutnijih pregovora, već će u narednom periodu morati jasno da odredi pravac buduće kosovske politike. Inicijativa o postizanju konsenzusa u Skupštini Srbije može doprineti i pomoći da se stav Srbije razjasni, a eventualno postizanje jedinstvenog stava može osnažiti našu vrlo slabu poziciju.

Određen broj građana ipak prihvata nezavisnost Kosova, dok je procentualno mnogo veći broj političara i analitičara, koji bi u zamenu za evrointegracije dali i Kosovo i još nešto pride ako treba. Takvi krugovi odavno vode kampanju „prihvatanja realnosti“, koja je, po formiranju nove vlade nastavljena s tezom da konsenzus Skupštine Srbije treba da bude priznavanje kosovske nezavisnosti. U sklopu te kampanje u današnjem Presu objavljen je članak o Kosovu, u kome se otvoreno poziva na „civilizovanu predaju“ pokrajine. Srpski tabloidi razvlačili su i rastezali mnoge javne ličnosti od estrade do politike, ali takvi mediji na isti način prilaze i najozbiljnijim i najkompleksnijim temama. Po svom ustaljenom maniru oni ih prezentuju javnosti bez poštovanja osnovnih novinarskih standarda, a u tektovima poput ovog vidi sva pogubnost tabloidnog novinarstva i nedostatka ozbiljne kritičke javnosti, sada kada su se iskristalisali problemi od sudbinskog značaja za Srbiju.

Tekst Presa je najpre istaknut ogromnim nadnaslovom, kojim se najavljuje „nova državna politika za južnu pokrajinu“. Svrhu članka zatim pojašnjava glosa koja kaže da je „u određenim krugovima ponovo aktuelizovana ideja čuvenog književnika“, da bi u naslovu na kraju istaknut stav Dobrice Ćosića da je „vreme je za civilizovanu predaju Kosova“. Tekst Presa primer je najgoreg tabloidnog spinovanja i potpunog odsustva svake odgovornosti, jer najpre, Dobrica Ćosić nije Presu želeo dao nikakvu izjavu, već su se novinarke Ana Mitić i Ivana Žigić poslužile citatom iz njegove memoarske knjige „Kosovo“ objavljene još 1993. Stari citat naravno nije dovoljan da opravda naslov, te su autorke potrudile da ga pojasne gomilom rekla-kazala informacija, a onda u pomoć pozvale istoričara Predraga Markovića koji, ako je i on uopšte dobro citiran, najpre ponavlja da bi Srbija trebalo da instistira na „nekoj vrsti samostalnog statusa“ za enklave, manastire i Sever, da bi onda snishodljivo zaključio da ako „kosovske vlasti“ ne žele da nas potpuno ponize mogu da nam ponude rešenje tipa „dve Nemačke“.

Nakon ovog potpuno kapitulantskog stava, Ana i Ivana su pokušale da dobiju izjave dve zvezde tzv. patriotske Srbije, Matiju Bećkovića i Dušana Kovačevića, koji su ih međutim elegantno otakačile. U pomoć su onda pozvale istoričara Miodraga Jankovića, Dragana Markovića Palmu i predstavnika URS-a i PUPS-a. Međutim, niko od ovih sagovornika nije rekao da Kosovo treba civilizovano predati, niti se u članku bilo gde vidi da je donesena nova državna politika prema Kosovu, već su svi istakli da se slažu sa idejom da treba postići parlamentarni konsenzus o tom pitanju. Obzirom na različite stavove partija u srpskom parlamentu, taj konsenzus će svakao biti teško postići, ali, ako javnost nije sigurna šta treba da misli, tu je dakle Pres da pomogne i usmeri je u pravcu koji žele njegove gazde, a koji odgovara gazdama njihovih gazdi.

Želeli mi to ili ne, Kosovo jeste kamen temeljac Srbije, ali i kamen koji Srbija na žalost nosi oko vrata. Ipak, odgovor na pitanje da li je ono naš zavet ili prokletstvo, sigurno ne treba da tražimo u ovakvim člancima Presa, medija koji licemerno neguje evropske vrednosti, dok mu koreni leže u Kuriru iz najozloglašenijeg perioda. Svako ima svoje korene, i, bez obzira odakle potiče, ima pravo da saopšti svoje mišljenje, ali nema pravo da iznosti neistine, da izmišlja izjave, i pokreće diskusiju o najvažnijim nacionalnim pitanjima u suprotnosti sa osnovnom novinarskom etikom.