Granice samoponiženja - i protokol je politika

U velelepnom upravo izgrađenom zdanju, neki kažu jednom od najvećih i tehnički najopremljenijih u ovom delu sveta, američki ambasador u Srbiji gdin Majkl Kirbi, u društvu preko 3.000 gostiju, priredio je prijem povodom Dana nezavisnosti svoje zemlje. Svečanost je organizovana u novosagrađenoj zgradi ambasade na Dedinju, na mestu gde je nekada bila zgrada Maršalata.

I gle čuda, u brutalnoj oružanoj agresiji NATO divljački je srušen jedan od simbola moći nekadašnje SFRJ, a kasnije SRJ, odnosno Srbije, da bi upravo na tom mestu izrastao „neki“ drugi simbol moći. Toliko adekvatnih lokacija za ovakvu instituciju imperijalne sile u prelepom Beogradu, ali je odabrana samo jedna. Da li su urbanisti i još više odgovorni političari koji su dali saglasnost za lokaciju ove monumentalne građevine bili svesni kakva se poruka šalje srpskom narodu insistiranjem upravo na ovoj lokaciji i šta ona znači.

No, ostavimo se, neki će reći „mudrovanja i zluradosti“ oko izmišljenog i nepostojećeg problema lokacije zgrade ambasade. Uostalom, zgrada je tu i sve ono što ide uz nju. Šta da se radi. Njegovoj ekselenciji ambasadoru, diplomatskom i svom osoblju (kažu da ih ima oko 350) želimo prijatan i uspešan boravak u Srbiji, u nadi da će se ostvariti njegove reči: “Neka veze između SAD i Srbije i dalje rastu, proširuju se i jačaju“. Srpski narod im pruža iskreno gostoprimstvo.

Možda je ovaj „uvod“ u tekst sa gornjim naslovom oko zgrade ambasade bio i nepotreban, ali je svakako bio povod, da bih ukazao na ozbiljne propuste naših nadležnih institucija kada su u pitanju protokol i politika. Diplomatski protokol je skup pravila i običaja o ponašanju država i njihovih predstavnika u međusobnom komuniciranju, diplomatskom ophođenju, ceremonijalu i kurtoaziji. Samo za neupućene i politički nepismene, protokol je tehnika a ne i politika.

U uređenim i organizovanim državama, što Srbija u mnogim oblastima još nije, i te kako se vodi računa o nivou i broju državnih zvaničnika na prijemima koje organizuju strane ambasade, pogotovo za obeležavanje nacionalnog praznika. Pored principa reciprociteta, značajna pažnja se pridaje stepenu razvoja bilateralnih odnosa i zainteresovanosti za njihovo unapređenje, ali i očuvanju dostojanstva i ugleda svoje države i naroda.

Kao i u mnogim drugim i u ovoj oblasti kod nas preovlađuje stihijnost i svojevrsni voluntarizam. Na prijeme nekih država sjuri se ceo državni vrh, kao što je to bilo slučaj u američkoj amabasadi, i to ne samo ove godine, a na neke druge se stidljivo pojavi tek po neki ministar ili niži državni funkcioner iako to možda ne odgovara nivou i značaju odnosa sa tom zemljom. Ako se o tome ne vodi računa i ne postupa promišljeno i organizovano, učinjeni propust može izazvati nerazumevanje i nezadovoljstvo potcenjene zemlje i ostaviti traga na međusobne odnose.

Retko gde u svetu se može videti da se na zvanični prijem u stranu ambasadu istovremeno pojave tri najviša državna funkcionera: šef države, predsednik skupštine i premijer, uz mnoštvo ministara, kao što se to posle tzv. demokratskih promena događa u Srbiji. To je bio redak slučaj čak i kod „satelitskih“ država u odnosu prema SSSR, iako je bilo poznato podaništvo njihovog rukovodstva prema Moskvi.

Nije zvanični prijem susret u kafani ili na privatnoj žurci da bi se najviši državnici ljubili sa domaćinom ambasadorom, pa makar on bio i iz SAD. Neki od naših političara uspe da se, pored tapšanja po ramenu i grljenja, poljubi u oba obraza, a naš premijer, po našem starom pravoslavnom običaju, iznudi i treći poljubac.

U stara dobra vremena, kada se znalo u državi ko šta radi, Ministarstvo spoljnih poslova davalo je mišljenje i preporuku o nivou našeg prisustva na prijemima za nacionalne praznike, što se u praksi i poštovalo. Znalo se ko i na kom nivou treba da bude „guest od honour“, a u slučaju njegove sprečenosti odlazio je njegov izaslanik i o tome je unapred obaveštavan domaćin.

Sada toga nema, već je izgleda dobijena pozivnica jedini i glavni kriterijum za odlazak na prijem. Na stranu to što nekada takvim postupanjima ostavljamo utisak „banana“ države. Kako se snishodljivo i podanički nekada ponašamo, tako nas drugi cene i uvažavaju. Puna su nam usta EU ali nas ona neće naučiti kako se, eto i u ovakvim slučajevima, čuva dostojanstvo države i naroda, ali i sopstveno samopoštovanje, ako se za to ne pobrinemo sami. Krajnje je vreme da se i u ovoj, nimalo nevažnoj oblasti, uvede red i primereno ponašanje. A, to će se desiti onda kada na odgovorna mesta, umesto partijskih podanika, budu postavljani profesionalci koji će svojim znanjem i iskustvom pomoći državnim funkcionerima u obavljanju njihovih odgovornih dužnosti.