General Perišić - surova kazna i nečasna trgovina

Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, osuđen je u Haškom tribunalu na 27 godina zatvora. U srpskoj javnosti je i ova presuda, kao i mnoge pre, dočekana kao još jedna potvrda političke namene i pristrasnosti Međunarodnog suda, a o njenoj neutemeljenosti govori i to što je doneta preglasavanjem u Sudskom veću. Protiv presude je bio predsedavajući Veću Južnoafrikanac Bakone Moloto, koji je povodom toga dao i svoje izdvojeno mišljenje, a Perišićeva odbrana, koja je najavila žalbu, umnogome računa na mišljenje ovog sudije.

Međutim, čak i ako se desi da se generalu naknadno umanji kazna, ova presuda je vrlo značajna jer je Perišić prvi i najviši oficir Vojske Jugoslavije koji je osuđen za zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ova činjenica bi u budućnosti mogla da donese nove probleme Srbiji, premda prema prvim komentarima, neće moći da bude osnova za novo pokretanje tužbe BiH i Hrvatske protiv Srbije, posebno pošto je Perišić jednoglasno oslobođen odgovornosti nadređenog u vezi sa zločinima u Sarajevu i Srebrenici.

Presuda generalu Perišiću karakteristična je međutim po još jednoj činjenici – on je osuđen na dugu vremensku kaznu, iako je od 1998. bio otvoreni protivnik Slobodana Miloševića, aktivni učesnik DOS-ove petooktobarske vlasti i jedan od najbližih saradnika Zorana Đinđića. Pošto je Miloševićevim ukazom smenjen sa mesta načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije 24. novembra 1998, bivši general je ušao u politiku kao lider Pokreta za demokratsku Srbiju (PDS) i član opozicionog saveza – DOS, da bi nakon 5. oktobra bio poslanik u skupštini SRJ, predsednik parlamentarnog Odbora za bezbednost i potpredsednik vlade u kabinetu Zorana Đinđića.

Učešće u vlasti Perišić je međutim završio ostavkom jer je 14. mar­ta 2002. go­di­ne uhapšen u mo­te­lu "Ša­rić", dok je bio u društvu sa DŽo­nom Dej­vi­dom Nej­bor­nom, slu­žbe­ni­kom ame­rič­ke am­ba­sa­de. Vojno tužilaštvo u Beogradu je tada protiv njega podiglo optužnicu za krivično delo špijunaže, koju je Vojni sud u decembru 2002. odbacio, pošto je Perišić tada uživao imunitet saveznog poslanika.

Haška optužnica protiv njega je obelodanjena u martu 2005, a on se tada dobrovoljno predao, da bi u ju­nu bio pu­šten na slo­bo­du do po­čet­ka su­đe­nja, koje je počelo u oktobru 2008. Epilog suđenja smo upravo videli; komentari na presudu u svetskim i srpskim medijima su brojni, ali se nigde ne pominje šta se desilo sa „špijunskom aferom“, koja je jedno vreme uzburkala političke strasti u Srbiji, obelodanila rovarenje CIA i dodatno produbila sukob Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice.

Postupak protiv Perišića je ponovo pokrenut u Voj­nom ode­lje­nju Okru­žnog su­da u Be­o­gra­du krajem 2005, po isteku imuniteta, ali je ubrzo ponovo obustavljen, jer je u međuvremenu pokrenut proces u Hagu. Međutim, u tadašnjem sa­op­šte­nju Okru­žnog su­da je navedeno da će taj predmet mirovati sve dok tra­je pro­ces u Ha­gu. Perišić je u Hagu dobio 27 godina, i očigledno mu nije pomogla aktivna saradnja sa američkom obaveštajnom službom, ni što je njenom agentu predavao brojne dokumente od najveće važnosti. Kada je iz uniforme prešao u odelo političara, za njega se govorilo da je sačuvao vojnički stil ophođenja i svoje podređene gledao kruto i sa visine, i čini se da se kruti general nije snašao u komplikovanoj političkoj igri. Izgleda da se kao i neki drugi pre njega, preigrao u oceni sopstvene vrednosti, jer se na kraju ispostavilo da su gotovo svi koji su pokušavali da dogovorom i saradnjom spasu svoju kožu na kraju ispali izigrani.

Svetski gospodari rata očigledno vrlo malo cene svoje balkanske pione, a Perišić je na kraju ispao dvostruki gubitnik – na Zapadu je zločinac, a ako i doživi slobodu, u domovini ga čega suđenje za špijunažu. Da nije tako nečasno pokušao da se otkupi, bar bi u Srbiji ostao zapamćen kao heroj.